Pravoslavlje uči da je dete dar Božiji, ali i odgovornost koju roditelji preuzimaju pred Bogom.
Prema pravoslavlju, vaspitanje dece u hrišćanskom duhu nije samo preporučljivo, već neophodno. Dužnost roditelja, a naročito majke, jeste da detetu od ranog detinjstva usađuje istine vere, uči ga molitvi, pobožnosti, poštovanju svetinje i životu u skladu sa Jevanđeljem.
Pravoslavlje uči da je dete dar Božiji, ali i odgovornost koju roditelji preuzimaju pred Bogom.
Pravoslavna vera uči da čovek ne postaje čovek samo telesnim rođenjem, već i duhovnim oblikovanjem - u crkvi, u molitvi, u poslušnosti Božijoj volji.
Duhovno vaspitanje deteta ne ogleda se samo u spoljašnjoj disciplini ili učtivosti, već u oblikovanju srca koje zna da razlikuje dobro od zla, koje je sposobno da voli, da saoseća i da hodi putem istine. Kada se dete uči da veruje u Boga, da ga voli i poštuje, a pre svega da poštuje Božje zapovesti, tada se u njemu postavlja temelj koji ostaje čvrst i u najtežim vremenima.
Bez tog temelja, dete lako podleže savremenim zabludama, praznim vrednostima i lažima sveta.
Zato Crkva posebno naglašava ulogu porodice kao "domaće crkve", u kojoj se duša deteta oblikuje kroz primer roditelja, kroz zajedničku molitvu, odlazak u hram, post i svetootačko učenje.
U tom svetlu, jasno se vidi snaga reči protojereja Vasilija Ermakova:
"Ona majka koja nauči dete da voli Boga, da poštuje Boga, može biti za njega spokojna."
Roditelji često iz najbolje namere pokušavaju da nametnu svojoj deci pravila, očekivanja i vrednosti, ali nailaze na otpor, nerazumevanje, pa čak i potpuni prekid komunikacije.
Pol deteta, prema nauci, stvar je slučajnosti, međutim, veliki duhovnik je tvrdio da ništa nije slučajno.
Sveštenik Borislav Petrić kaže da je naša dužnost da decu spremamo i učimo ih da je smrt deo života.
Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše.
Episkopa Silvestra iz Ugande dočekao je mitropolit zvorničko-tuzlanski Fotije, a njegov boravak u srpskim zemljama kroz liturgije, duhovne tribine i svedočanstva pokazuje kako pravoslavlje spaja ljude sa dva kontinenta u istom Duhu i veri.
Pravoslavlje uči da je dete dar Božiji, ali i odgovornost koju roditelji preuzimaju pred Bogom.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Praznik posvećen ovom apostolu nosi snažnu poruku nade — čak i kada sumnjamo, Hristos dolazi da nas dotakne svojom istinom.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Porodični odnosi ne zasnivaju se na očekivanjima, već na poverenju i ljubavi koje se grade svakodnevno.
Iako deluju mirno i srećno u ranom detinjstvu, mnoga deca kasnije postaju buntovna i izgubljena. Starac Pajsije objašnjava zašto pravila, red i perfekcionizam ne mogu zameniti toplinu vere, nežnost i majčinsku molitvu.
Reči izgovorene s gnevom ili bolom, posebno kada dolaze od roditelja, mogu imati dalekosežne posledice po život deteta.
U pravoslavlju, dete se ne posmatra samo kao mali čovek koji treba da odraste, već kao dragoceni dar Božiji.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
Od nedeljnih liturgija do velikih praznika i svetih tajni, epitrahilj oko vrata sveštenoslužitelja nosi duboku duhovnu i liturgijsku simboliku.
Ajeti 40:66-68 sure Ghafir naglašavaju neprolazne istine: život, smrt i sudbina deo su višeg reda koji nas poziva na predanost, strpljenje i razumevanje Božije volje.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
