Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše.
U pravoslavlju, molitva zauzima središnje mesto u duhovnom životu čoveka. Ona nije samo forma, spoljašnji čin ispovedanja vere ili ponavljanje reči – molitva je unutrašnje stanje, uzdizanje srca i uma ka Bogu, duboki izraz žive vere, nade i ljubavi.
Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše. Ona je sredstvo kroz koje se čovek sjedinjuje sa voljom Božijom, otkriva smisao postojanja i ulazi u tajnu večnog života još ovde na zemlji.
Molitva je u isto vreme i borba – borba sa sobom, sa svojim mislima, strastima i rasajanjem. Zato Sveti Oci često govore da je molitva "umetnost nad umetnostima" i "nauka nad naukama".
Ona zahteva trud, istrajnost, smirenje i, pre svega, pažnju. Bez unutrašnje sabranosti i trezvenosti, molitva lako sklizne u rutinu, mehaničko ponavljanje reči koje ne dotiču srce, ali ni Boga.
Na tu opasnost upozorava i Sveti Ignjatije Brjančaninov, jedan od najznačajnih duhovnika Ruske pravoslavne crkve, rečima koje su i danas, možda više nego ikada, istinite i važne:
"Duša molitve je pažnja. Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i molitva bez pažnje mrtva. Molitva koja se proiznosi bez pažnje, preokreće se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga."
Pravoslavlje uči da vernik treba da se osloni na molitvu i Božiju blagodat, a ne na svoje planove i pretpostavke.
Prava ljubav ne bira kome će biti upućena - ona ljubi i neprijatelja, jer vidi u svakom čoveku ikonu Božiju.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
Ovaj pojam označava naizmenično pevanje koje možda ne prepoznajete, a nosi duboku teološku poruku i stvara jedinstven liturgijski dijalog između hora, anđela i vernika.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 10. mesec 2026. godine, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Jedan od najznačajnijih ruskih duhovnika 19. veka ostavio je praktična uputstva o molitvi koja pomažu da se um umiri, pažnja zadrži i unutrašnji život usmeri ka Bogu.
Snaga i moć Boga ne ogleda se samo u veličini sveta koji je stvorio, već i u tome što svakom čoveku daje priliku za novi početak - bez obzira na prošlost.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Utehu nećemo naći ni u čemu zemaljskom već samo u Bogu, poručila je mati današnjim ženama.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
