Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše.
U pravoslavlju, molitva zauzima središnje mesto u duhovnom životu čoveka. Ona nije samo forma, spoljašnji čin ispovedanja vere ili ponavljanje reči – molitva je unutrašnje stanje, uzdizanje srca i uma ka Bogu, duboki izraz žive vere, nade i ljubavi.
Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše. Ona je sredstvo kroz koje se čovek sjedinjuje sa voljom Božijom, otkriva smisao postojanja i ulazi u tajnu večnog života još ovde na zemlji.
Molitva je u isto vreme i borba – borba sa sobom, sa svojim mislima, strastima i rasajanjem. Zato Sveti Oci često govore da je molitva "umetnost nad umetnostima" i "nauka nad naukama".
Ona zahteva trud, istrajnost, smirenje i, pre svega, pažnju. Bez unutrašnje sabranosti i trezvenosti, molitva lako sklizne u rutinu, mehaničko ponavljanje reči koje ne dotiču srce, ali ni Boga.
Na tu opasnost upozorava i Sveti Ignjatije Brjančaninov, jedan od najznačajnih duhovnika Ruske pravoslavne crkve, rečima koje su i danas, možda više nego ikada, istinite i važne:
"Duša molitve je pažnja. Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i molitva bez pažnje mrtva. Molitva koja se proiznosi bez pažnje, preokreće se u praznoslovlje, i onaj koji se tako moli ubraja se u one koji uzimaju uzalud ime Boga."
Pravoslavlje uči da vernik treba da se osloni na molitvu i Božiju blagodat, a ne na svoje planove i pretpostavke.
Prava ljubav ne bira kome će biti upućena - ona ljubi i neprijatelja, jer vidi u svakom čoveku ikonu Božiju.
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
Ovaj pojam označava naizmenično pevanje koje možda ne prepoznajete, a nosi duboku teološku poruku i stvara jedinstven liturgijski dijalog između hora, anđela i vernika.
Ono što je još poraznije jeste što se na slavama sve češće pojavljuju i scene koje sa hrišćanskom verom nemaju nikakve veze – čak ni sa osnovnim moralom.
Kroz molitvu, pravoslavni hrišćanin stupa u lični odnos sa Bogom, tražeći ne samo pomoć u teškoćama, već pre svega zajednicu, blizinu i osvećenje duše.
Na praznik Svetog Kirijaka Otšelnika, vladika zapadnoevropski Justin služio je liturgiju, a rukopoloženjem i odlikovanjem sveštenika osnažio pravoslavnu zajednicu Srba u Španiji.
Sočivo sa semenkama, tradicionalno manastirsko jelo, donosi mir, toplinu i bogatstvo ukusa — a sprema se lako, bez skupih sastojaka i u svega nekoliko koraka.
ovodom održavanja Šakti festivala u Obrenovcu, Apologetski odsek Arhiepiskopije upozorava na delovanje Mohanđija, čije učenje, iza privida mira i ljubavi, skriva ideologiju nespojivu sa pravoslavnom verom.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Snaga i moć Boga ne ogleda se samo u veličini sveta koji je stvorio, već i u tome što svakom čoveku daje priliku za novi početak - bez obzira na prošlost.
Sveti Teofan Zatvornik nas sedmog petka posle Pedesetnice podseća da se unutrašnji život rađa i jača uz trezvoumlje, koje zapaža zlo, predaje ga unutrašnjem sudu i usmerava ka delovanju.
Ono što je još poraznije jeste što se na slavama sve češće pojavljuju i scene koje sa hrišćanskom verom nemaju nikakve veze – čak ni sa osnovnim moralom.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tome kako usmeren na greh i sopstvene slabosti, ali pod Božjom svetlošću, gnev ne razara, već čisti dušu i otvara prostor za rast dobrote i pravednosti
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Ajet 40 iz Sure Ghafir jasno poručuje da nijedno zlo ne ostaje nekažnjeno, dok vera i dobra dela muškaraca i žena otvaraju vrata Dženeta u obilju bez granica.
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Tokom istorijskog obraćanja u Knesetu, američki predsednik javno je govorio o Ivankinoj odluci da promeni veru, povezujući porodičnu priču sa političkim savezom između SAD i Izraela.
