Bez pažnje ni u životnoj oblasti ništa nećeš uspeti niti učiniti kao što treba. U duhovnoj oblasti pažnja je, utoliko pre, ono – prvo. Ona primećuje zlo i predaje ga unutrašnjem sudu; ona sastavlja stražu unutrašnje palate kojom se presuđuje šta i kako treba uraditi, a zatim pazi i na izvršioce odluka.
Zbog toga nije čudno što se duhovni život u svom obimu svome naziva trezvoumnim životom. U otačkim spisima više od svega ćete naći reči o trezvoumlju ili pažnji. Jer, to je isto. Vrlo je dragocena stvar navići se na pažnju! Ona sačinjava početni trud onih koji su rešili da se pobrinu o duši. I njihov trud počinje da biva uspešan od momenta kada kod njih pažnja počne da se usredsređuje. Obično je ona sva izvan, a ne unutra.
Od tog trenutka se začinje i unutrašnji život. Uporedo sa pažnjom, on sazreva i jača. Šta to znači? Znači – stati umom u srcu pred Gospodom i pred njegovim licem sa punom svešću rasuđivati o svemu i sve preduzimati. Ta delatnost je, naravno, složena. Ona sazreva zajedno sa molitvom. Koliko se njome snaži, toliko je i samu osnažuje.