KAKO JE RUKA SVETOG SAVE SPASENA OD SPALJIVANJA? Najveća svetinja srpskog naroda, koja vekovima donosi čuda, danas na čelu Svetosavske litije

Ruka Svetog Save, sveta i netruležna, ona kojom je krštavao, blagosiljao i mirio, posle više od četiri veka ponovo je u Beogradu. Svečano je dočekana dan uoči velikog praznika i gradske slave - Spasovdana. U prisustvu patrijarha srpskog Porfirija, u Vaznesenjskoj crkvi, narod je u molitvenoj tišini dočekao svetu levicu koja vekovima svedoči da se svetost ne može spaliti, kao ni vera istinska – ni ognjem, ni mačem.

Ovogodišnju Svetosavsku litiju, koja od 1862, uz prekid u vreme komunizma, protiče ulicama srpske prestonice kao živa liturgija naroda, predvodiće sam Sveti Sava - duhovni otac celog našeg naroda - svojom svetom rukom i arhiepiskopskim žezlom. Uz njega, u molitvenom hodu i ljubavi, koračaće i njegov naslednik na tronu - Patrijarh srpski Porfirije.

TANJUG/ MARKO ĐOKOVIĆ/ nr

 

Sveti Sava - svetionik koji ne prestaje da sija

Kao sin velikog župana Stefana Nemanje, Rastko Nemanjić ostavio je sve zemaljsko kako bi zadobio nebesko. Njegova misija nije bila samo da utemelji autokefalnu Srpsku pravoslavnu crkvu, već da uzdigne ceo narod – duhovno, prosvetiteljski, kulturno i zakonodavno. Njegova dela nisu prošlost, već temelj koji i danas nosi sve ono što nazivamo srpskom duhovnošću.

Upokojio se 1235. godine u bugarskom Trnovu, ali je njegova svetost već tada nadilazila vreme. Mošti su prenete u Mileševu, gde su vekovima bile izvor utehe, čuda i narodne molitve.

U tišini Manastira Mileševe, mošti Svetog Save bile su vekovima uteha, isceljenje i nada za sve koji su sa verom dolazili pred njegov kivot. Ta blagodatna svetlost ugašena je 1594. godine, kada su turske vlasti – upravo na Veliki petak, najsvetiji i najtužniji dan hrišćanstva – odnele mošti Svetitelja u Beograd. Tamo su ih, 27. aprila (odnosno 10. maja po novom kalendaru), na brdu Vračaru, spalile u strašnom činu osvete – kao odmazdu za ustanak banatskih Srba koji je predvodio sveti mučenik, mitropolit vršački Teodor. Taj dan je zauvek upisan u molitveno pamćenje Crkve i obeležava se svakog 10. maja – kao spomen stradanja moštiju Svetog Save i simbol večne pobede vere nad nasiljem.

Wikipedia

 

Plamen koji je hteo da zatre – ali je osvetlio

Ipak, u tom strašnom trenutku nije sve izgubljeno – svetiteljeva ruka nije nestala.

U najmračnijim vremenima ropstva i nasilja, monasi Mileševe nisu odustajali od jedne svete misije – da po svaku cenu sačuvaju ono što je preostalo od moštiju Svetog Save. Istorijski zapisi svedoče o toj upornoj, mučeničkoj borbi. U molbi upućenoj ruskom caru 1627. godine, monasi Mileševe navode da se u njihovom manastiru nalaze mošti Svetog Save, koje čine mnoga čuda i isceljenja – „vernima i nevernima“. Slična svedočanstva beleže se i 1635, 1647. i 1652. godine, uz napomenu da su Turci više puta pljačkali i razarali manastir, ali da su monasi i verni narod skupljali otkup kako bi sačuvali svetiteljeve mošti.

Wikimedia/Snežana Trifunović

 

O tome govore i zapisi iz 1657, 1659. i 1688. godine, kao i vladarske povelje – poput one moldavskog vojvode Jona Vasilija iz 1643. i vlaškog vojvode Jona Radula iz 1665. Manastir Mileševa bio je tada neprestano izložen napadima, dok su monasi često bivali mučeni i ubijani.

U takvom kontekstu, zapisi poput Ravaničkog letopisa, kao i žitije Svetog Save sačuvano u Rilskom manastiru, ostaju glasovi vere koja nije prestajala da svedoči o svetosti Savinog prisustva.

Sačuvana svedočanstva

Najdirljivije i najpreciznije svedočanstvo o poslednjem velikom razaranju Mileševe i spaljivanju moštiju dali su 1712. godine u Moskvi monasi slavonskog manastira Pakra, nekadašnji Mileševci. U zapisniku saslušanja navode da su „Turci pre dvadeset i pet godina razorili manastir Mileševu, pokupili crkvene utvari i sažegli mošti Svetog Save“, ali da je – zahvaljujući molbama i otkupu pobožnih hrišćana – sačuvana sveta ruka, koja se i dalje nalazila u manastiru.

RINA

 

U isto vreme, tokom velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, o stradanju Mileševe svedoči i dubrovački trgovac Nikola Bošković, otac slavnog naučnika Ruđera Boškovića. Na molbu jezuitskog istoričara Ričeputija, Nikola je opisao kako su Turci odneli veliko crkveno blago, među kojim i „srebrnu pozlaćenu kutiju“ sa natpisom da sadrži delić Časnog krsta, kao i još jednu – sa rukom Svetog Save. Obe kutije je uspeo da otkupi i sačuva, ali je ruka kasnije izgubljena, dok je relikvija sa Časnim krstom dospela u jezuitski manastir u Dubrovniku, gde se njome i danas, pred Vaskrs, blagosilja narod – kao svedočanstvo duhovne povezanosti stare Mileševe i dubrovačkog kruga.

Kako navodi zvanični sajt Srpske pravoslavne crkve, prema više izvora, jedan deo moštiju Svetog Save kasnije je čuvan u Pećkoj patrijaršiji, u posebnom kivotu. U drugom kivotu, koji je jeromonah Nektarije okovao 1680. godine, bio je pohranjen prst Svetitelja. Godine 1834. ruka Svetog Save se nalazila u manastiru Dovolja, da bi je potom preuzela porodica Čengić u selu Potpeć kod Pljevalja, gde je čuvana sve do 1912. godine.

RINA

 

Nakon vekova izgnanstva, 2007. godine mošti Svetog Save vraćene su u sveti manastir Mileševu, gde i danas blagosiljaju i isceljuju one koji im prilaze sa verom.

Ruka koja ne prestaje da blagosilja

Simbolika ove ruke je duboka – to nije ruka koja kažnjava, već ruka koja piše, gradi, miri i blagosilja. Da je ostalo bilo šta drugo – možda bi to bio znak snage. Ali ovako – to je znak ljubavi.

Ruka Svetog Save danas stoji pred narodom kao odgovor na pitanje: „Da li nas je svetitelj zaboravio?“ Ne – jer on nikada nije ni otišao. Samo nas čeka da mu ponovo priđemo, tiho, iskreno, u molitvi i veri.

Religija

 

Povratak koji je više od događaja

Susret sa svetinjom nije samo crkveni čin – to je duhovni povratak naroda sebi samom. Beograd, grad na čijem tlu je počinjeno bezumlje spaljivanja svetiteljevih moštiju, danas svedoči o vaskrsenju svetosti. Jer Bog uvek piše pravo i po krivim linijama istorije.

Povratak ruke Svetog Save u Beograd nije samo relikvijski događaj – to je podsećanje ko smo, čiji blagoslov nosimo i šta znači imati svetitelja za oca. I dok se narod klanja toj ruci – ruci koja ne zna za osvetu, već za milost – čuje se, kao blagi šapat kroz vekove: „Deco moja, ostajem s vama.“

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara