Sva četvorica su bila iz reda sedam đakona i iz sedamdeset apostola.
SPC danas slavi Svete apostole i đakone Prohora, Nikanora, Timona i Parmena.
Ova četvorica bili su iz reda sedam đakona i iz sedamdeset apostola. Ostala trojica bila Stefan, Filip i Nikolaj. Stefan prvomučenik praznuje se zasebno 27 decembra, a Filip 11 oktobra. Nikolaj nije ušao u red svetitelja zbog svoje jeresi.
A prva četvorica nemaju posebnih dana praznovanja, nego se svi spominju na današnji dan.
Sveti Prohor je najpre sa ostalim saučenicima bio saputnik svetog vrhovnog apostola Petra. Potom je apostol Petar postavio Prohora za episkopa grada Nikomidije u Vitiniji,
Posle Uspenija Presvete Bogorodice, sveti Prohor je jedno vreme bio saputnik Svetog apostola Jovana Bogoslova i zajedno s njim proputovao je mnoge krajeve. S njim je i na ostrvu Patmosu bio zatočen, gde je zapisao ono što je Sveti Jovan Bogoslov "po otkrivenju Božjem njemu ustima svojim govorio".
Posle toga, Sveti Prohor se vratio u Nikomidiju gde je preveo mnoge ljude u hrišćanstvo.
"A kada dođe u Antiohiju, sveti Prohor mučenički skonča, ubijen od neznabožaca zbog propovedanja Hrista", piše u žitijama.
Sveti Nikanor postradao je istog dana kada i Sveti Prvomučenik Stefan. U to vreme bilo je veliko gonjenje Crkve jerusalimske. Sveti Nikanor jei ubijen zajedno sa dve hiljade hrišćana. Bio je zaklan.
Sveti Timon je boi postavljen od svetih apostola za episkopa grada Bostre u Arabiji. Postradao je tako što je bačen u užarenu peć, ali izađe iz peći ni najmanje nepovređen ognjem. Posle je raspet na krstu.
"Sveti Parmen sa plamenom verom obavljaše poverenu mu od svetih apostola propovedničku službu; na njihove oči on umre, i oni ga rukama svojim sahraniše i umereno oplakaše. Međutim, neki tvrde da je on mučenički skončao i ovenčao se vencem mučeništva".
Postradali su u Likiji 308 godine.
Ana je sa svojim mužem Joakimom 50 godina živela bez dece, a onda je u poznim godinama rodila Mariju, Presvetu Bogorodicu.
Samozvani episkop Nikola Džufka, kog nijedna pravoslavna crkva ne priznaje, šokirao je vernike prisustvom na svečanosti u makedonskom selu Tateš, uz najviše verske i političke zvanice - dok ostaje nepoznato kako je uopšte ušao u Makedoniju u crkvenom odelu i sa lažnim dekretima.
Hram, posvećen ovom svetitelju nalazi se na Svetoj gori.
Poljoprivrednik iz Portugala, otac sedmoro dece i čovek koji je druge vodio ka krštenju, tek na pragu 101. godine ostvario je ličnu duhovnu želju koja ga nije napuštala od mladosti.
Svaki čovek, prema predanju, na krštenju dobija svog anđela čuvara, kome Bog poverava da ga prati kroz život, čuva, opominje i usmerava ka dobru.
Podsticao je Zorovavelja i Isusa sveštenika da obnove hram Gospodnji u Jerusalimu proričući tome hramu veću slavu nego bivšem hramu Solomonovu.
U svetinji kod Priboja dve iskušenice stupile su na put monaškog služenja, a ovaj duhovni događaj sabrao je verni narod i sveštenstvo, spojivši vekovno pamćenje manastira sa živom, tihom radošću ovog posebnog trenutka.
Zabeležen rukom u požutelim sveskama i pravljen merom koju je diktiralo srce, ovaj posni kolač i danas okuplja ukućane oko istog ukusa — jednostavnog, postojanog i dovoljno snažnog da poveže slavu, post i savremeni sto.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Kako su se na grobu apostola počela da dešavaju mnogobrojna čudesa, naročito isceljenja bolesnih, počeo je da se uvećava i broj hrišćana, a to je naljutilo neznabošce.
Iako nije ubrojan u 70 apostola, ipak se naziva apostolom zbog toga što je bio učenik velikih apostola, i što je u službi jevanđelskoj pokazao ogromnu revnost.
Njegov značaj za hrišćansku Crkvu 2. veka može se sravniti sa značajem Svetog Atanasija Velikog za hrišćansku Crkvu 4. veka.
Ne zna se tačno, da li je i ovaj prorok bio ubijen ili je umro prirodnom smrću, ali poznato je da je bio sahranjen u svome selu, i da su mu mošti pronađene, zajedno sa moštima proroka Avakuma.
Podsticao je Zorovavelja i Isusa sveštenika da obnove hram Gospodnji u Jerusalimu proričući tome hramu veću slavu nego bivšem hramu Solomonovu.
Protojerej Dušan Kolunđić u jednom od svojih dela ostavio je zapis o tome kako “vezivanje” i “razvezivanje” u porodičnom krugu povezuje generacije i priprema srce za radost Rođenja Hristovog.
Pravoslavni vernici po starom kalendaru slave Svetog Elevterija, dok se po novom kalendaru obeležava uspomena na Svete 20.000 mučenika nikomidijskih. Katolici slave praznik Svete porodice, dok Jevreji i muslimani dan posvećuju redovnim molitvama.
Rođen je u Rimu, gde mu je otac bio carski antipat.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveća, kolač i žito pripremaju se kao i obično, ističe Đurđević.
Povodom najvećeg hrišćanskog praznika posvećenog ženama, podsećamo na besedu mitropolita šumadijskog, izgovorenu u Staroj kragujevačkoj crkvi, kao snažno svedočanstvo o porodici, odgovornosti roditelja i veri koja ne počinje u hramu, već u domu.
Protojerej Dušan Kolunđić u jednom od svojih dela ostavio je zapis o tome kako “vezivanje” i “razvezivanje” u porodičnom krugu povezuje generacije i priprema srce za radost Rođenja Hristovog.
