Episkop iz Antiohije mirno je odbio carsku ponudu, krenuo okovan ka Rimu i svojim stradanjem pokazao da hrišćanstvo nije stvar pogodnosti, već vernosti do poslednjeg daha.
Srpska pravoslavna crkva 2. januara molitveno se seća Sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca, jednog od najranijih hrišćanskih mučenika i svedoka vere.. Njegov praznik dolazi tiho, pred kraj Božićnog posta, ali poruka koju nosi daleko je od tišine: reč je o veri koja se ne povlači, ne prilagođava i ne pregovara.
Ignjatije je nazvan Bogonoscem jer je, prema svedočanstvu Crkve, ime Boga stalno nosio u sebi i izgovarao ga bez straha. Predanje ide još dublje: kao dete, bio je onaj koga je Hristos uzeo među učenike i pokazao im šta znači prava veličina – poniznost koja ne glumi slabost, već izvire iz poverenja. Taj susret, makar opisan samo u tragovima, obeležio je čitav njegov život.
Kasnije je Ignjatije bio učenik apostola Jovana Bogoslova, zajedno sa Polikarpom Smirnskim. To nije bila škola znanja, već škola svedočenja. Kao episkop Antiohije, jednog od najvažnijih hrišćanskih središta tog vremena, vodio je Crkvu kao pastir koji poznaje svoje ljude i ne povlači se kada dođu teški dani. Upravo njemu se pripisuje uvođenje antifonskog pojanja – pevanja u dva hora, koji se smenjuju u molitvi. Po predanju, taj način pojanja otkrio mu se među angelima, a on ga je preneo ljudima kao odraz nebeskog poretka.
Ignjatijev život ulazi u odlučujuću fazu kada car Trajan prolazi kroz Antiohiju na putu u rat. Vest o hrišćanskom episkopu koji ne skriva svoju veru brzo dolazi do cara. Ponuda je bila jasna: prinesi žrtvu idolima i dobićeš čast, položaj i sigurnost. Odgovor je bio jednako jasan – odbijanje. Bez patetike, bez bunta, ali i bez kompromisa.
Zbog toga je Ignjatije okovan i poslat u Rim, da bude bačen zverima u cirkusu. Putovanje je bilo dugo i mučno, preko Trakije, Makedonije i Epira. Za njega to nije bio put očaja, već hod ka susretu kojem se radovao. U pismima i molitvama jasno svedoči da ne želi da ga iko spase od mučeništva, jer ga vidi kao konačno sjedinjenje sa Hristom.
U Rimu je, 106. godine, stradanje dobilo svoj završetak. Lavovi su ispunili svoju ulogu, a istorija je dobila svedoka koji ne bledi. Predanje kaže da su posle mučeničke smrti ostali samo veći delovi kostiju i srce. Ali upravo to srce, simbolično i stvarno, ostalo je snažnije od svakog carskog dekreta.
Čuvena rečenica Svetog Ignjatija sažima njegovu veru jasnije od dugih objašnjenja: “Ostavite me da budem hrana zverovima, preko kojih se može dostići Bog. Pšenica sam Božija, i meljem se zubima zverova, da se nađem čist hleb Hristu”.
Za pravoslavnog vernika danas, Ignjatije Bogonosac nije daleki lik iz prošlosti, već podsetnik da vera nije samo osećaj, niti običaj koji se uklapa u okolnosti. Ona je odluka koja se živi do kraja. Zato se veruje da ovaj svetitelj i danas pomaže onima koji mu se mole – ne tako što uklanja sve nevolje, već tako što daje snagu da se kroz njih prođe uspravno.
Nova odluka iz Kijeva otvorila je pitanje da li se kalendar pretvara u političko oruđe u trenutku dubokih društvenih lomova.
Horovi pod vođstvom Milene Antović i Katarine Stanković donose toplinu, molitvu i prazničnu čaroliju u kriptu hrama na Vračaru.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 1. mesec 2026. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Na prazničnoj službi u manastiru Ćelija Piperska naglašeno je koliko običaj pomirenja pre Božića osnažuje duhovnu snagu i motiviše na dobro.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 8. mesec 2026. godine, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Kada je car Trajan tražio da se odrekne Hrista, ostao je veran veri i zbog toga pretrpeo mučenje i tamnicu.
Crkveno predanje govori o putu dragocene odežde Majke Božje, koju su dvojica carigradskih plemića prenela u prestonicu Vizantije, gde je položena u čuvenoj vlahernskoj crkvi i vekovima bila mesto molitve i utehe za vernike.
Iza crvenih slova i obeleženih postova krije se mnogo više od praktičnog rasporeda, a sveštenici objašnjavaju da to nije spisak zabrana, nego duhovni vodič koji je potrebno ispravno čitati.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Od Začeća Svetog Jovana Preteče do Svetog Luke, porodični praznici nižu se tokom celog meseca, a jedan od najpoznatijih datuma ove godine pada u sredu i obeležava se uz post na ulju.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog Evmenija Gortinskog i Svetu mučenicu Ariadnu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Pokrov Presvete Bogorodice. Katolička crkva obeležava Svetu Tereziju od Dete Isusa, Jevreji obeležavaju Hol ha-Moed, peti dan Sukota, dok muslimani nemaju veliki praznik
Crkveno predanje pamti ga po strogom postu, brizi za narod i čudima koja se, prema žitiju, vezuju za Gortinu, Rim i Tivaidu.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
