Sveti Emilijan je bio jedan od prvih slovenskih hrišćanskih svetitelja i mučenika rimskog perioda.
Sveta Marina rođena je krajem trećeg veka tokom vladavine cara Dioklecijana u Južnoj Anadoliji, u Antiohiji.
Ovo narod veruje od pamtiveka, a nikada nije bilo tačno: svetac je iz Starog zaveta, a svetica iz vremena Rimskog carstva. Njih ne spajaju krvne veze, već samo narodna mašta i mitski strah od groma i ognja.
Jedna ruka Svete Marine nalazi se u manastiru Vatopedu na Svetoj Gori.
Posle teških mučenja, pri kojima im je anđeo Božji ublažavao bol, svi biše mačem posečeni, najpre sveštenici i satrudnici Atinogenovi, a potom i sam Atinogen.
Hrabrost i nepokolebljiva ljubav u vreme progona za Hrista postali večni simboli vere, s kojima nas Srpska pravoslavna crkva podseća i danas, na praznik ovih svetitelja.
Svetost u dvoje: Sedam pravoslavnih svetih bračnih parova
Živeo je kao ognjeni svedok istine, uzneo se na nebo bez smrti i, prema predanju, čuva se za poslednje dane.
Povezuje se sa gromom i kišom, jer je, prema biblijskim pričama, bio u mogućnosti da kontroliše vreme, i zbog toga ga često nazivaju Ilija Gromovnik.
Prepodobna Makrina bila je sestra Svetog Vasilija Velikog i Svetog Grigorija Niskog.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za 8. mesec 2025. leta Gospodnjeg, s detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Pravoslavlje nas uči da ljubav nije ideja, već živa sila koja se pokazuje kroz odnos prema bližnjem.
Čoveku kad umre je potrebna samo molitva, naglašava otac Goran.
Kopriva, pirinač i jaja pretvaraju se u skroman, ali snažan obrok za dane bez strogog posta – jelo koje neguje telo i vraća meru u svakodnevnoj ishrani.
Zašto se na groblje nosi vaskršnje jaje, šta znači „Hristos vaskrse“ među humkama i zbog čega ovaj dan nije običan pomen - objašnjava jerej Borislav Petrić
U besedi za ponedeljak druge sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na to kako smer srca određuje ono što čovek vidi i zašto se smisao prepoznaje tek kada se pogled podigne iz prolaznosti ka večnom izvoru života.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
U jednoj kratkoj rečenici sadržano je upozorenje koje se tiče svakodnevnih odluka, tuđih uticaja i unutrašnjeg rasula koje ljudi često ne prepoznaju na vreme.
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Kada vernici po crkvenoj tradiciji obilaze grobove i pale sveće, u srpskoj prestonici će biti na snazi posebna saobraćajna i organizaciona pravila na gradskim grobljima.
