Od Sarajeva i Podgorice, preko tihog učenika blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, do episkopskog trona – život Vladike Metodija svedoči o snazi smirenja, učenju kroz tišinu i veri koja ne grmi rečima, već govori blagim glasom duše.
U tišini saborskih odluka, daleko od svetlosti reflektora i svakodnevne buke, danas su mediji preneli vest koja će dirnuti mnoga srca u Crnoj Gori, a I širom srpskih zemalja. Pozivajući se na izvore bliske Patrijaršiji, mediji su preneli da je Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izabrao episkopa budimljansko-nikšićkog Metodija za mitropolita – a time je i sama Eparhija uzdignuta u častan čin Mitropolije budimljansko-nikšićke.
Još uvek se čeka zvanično saopštenje Informativne službe Srpske pravoslavne crkve, ali ova vest već odjekuje kao znak prepoznavanja duhovne snage i blagoslovene misije koju vladika Metodije godinama sprovodi među vermin narodom.
Među kamenim stubovima drevnih Đurđevih Stupova, tiho i nenametljivo, oseća se prisustvo Vladike Metodija – arhijereja koji ne viče, ali čije prisustvo odjekuje duboko u srcima vernih. Njegov život, ispisan nevidljivim mastilom Božijeg promisla, jeste svedočanstvo o putu jednog poniznog sluge koji je kroz stradanja, poslušanje i molitvu, uzrastao u jednog od najblagoslovenijih pastira Srpske pravoslavne crkve.
Rođen 1. aprila 1976. godine u Sarajevu kao Ljubiša Ostojić, u porodici Milinka i Dragice, Vladika Metodije još od detinjstva nosi pečat skromnosti, blagosti i duboke duhovnosti. U Sarajevu je započeo život obeležen ljubavlju prema muzici i učenju, ali ratna stradanja prekidaju detinju bezbrižnost. Porodično preseljenje u Podgoricu donosi nove izazove – i duhovnu zrelost.
Printscreen/Клуб Црне Горе и Србије-Подгорица
Iako je završio Ekonomski fakultet, poziv duše ga je 2002. godine doveo pod svodove Cetinjskog manastira – svetilišta u kome se svetootačka predanja pretaču u svakodnevni podvig. U tišini monaških bdenija, 11. jula 2004. godine, zamonašen je i dobija ime Metodije – po svetom slovenskom prosvetitelju, što se pokazalo kao proročanska naznaka njegovog budućeg poslanja.
Jedna od najsvetlijih stranica njegovog životopisa svakako je vreme provedeno uz patrijarha Pavla. Od kraja 2007. godine bio je na poslušanju kelejnika patrijarha Pavla, i na tom poslušanju ostao do njegovog upokojenja. Biti uz takvog duhovnog vođu – tihog, mudrog, pravednog – značilo je učiti ne samo rečima, nego i ćutanjem. Vladika Metodije te godine nosi kao najdragoceniji blagoslov, jer je u njima oblikovan duh episkopa koji zna da govori tiho, ali snažno. Uz Patrijarha Pavla učio je da vera nije samo u govoru, već u svakom pokretu, pogledu i ćutanju. U njegovoj prisutnosti Patrijarh je imao ne samo poslušnika, već i duhovnog saputnika.
shutterstock.com/Nenadmil/Tanjug Vladimir Dimitrijevic
Patrijarh pavle
Mitropolit Amfilohije, još jedan stub duhovnosti i mudrosti naše Crkve, prepoznao je u mladom monahu plamen bogotražitelja. Rukopoložio ga je, odlikovao i postavljao na odgovorne službe – od namesnika Cetinjskog manastira do arhimandrita.
Njegove godine obrazovanja nisu bile puko sticanje znanja, već istinski podvig duha. Diplomski rad o vaspitnoj snazi monaštva i master rad o Zetskom mitropolitu Vavili govore o težnji da se sačuva duhovno nasleđe naroda i prenese pokoljenjima. Učenje grčkog jezika na Aristotelovom univerzitetu u Solunu, u zemlji svetitelja i pustinjaka, dodatno je obogatilo njegovu dušu i osnažilo ga za još veće zadatke.
Kao episkop dioklijski, a potom i budimljansko-nikšićki, Vladika Metodije se nije uzvisio nad narodom, već se još više spustio do njega. Njegove liturgije odišu smirenjem, njegove besede su blage, a ipak duboko poučne. Njegova prisutnost donosi mir – ne buku, ne spektakl, već tih i postojan plamen duhovne svetlosti. U manastiru Đurđevi Stupovi, u kome je ustoličen od strane Patrijarha Porfirija, zapečaćena je njegova neraskidiva veza sa ovom svetinjom.
Wikipedia
Vladika Metodije
Narod ga vidi kao pastira koji razume, koji ne sudi, koji zna da ćuti kad treba i progovori kad je to neophodno. On nije vladika koji se mora videti – on je vladika koji se oseća. U vremenu buke, Vladika Metodije podseća na drevne svetitelje koji su hodali zemljom ne tražeći aplauz, već duše.
U njegovom pogledu odražava se mudrost Patrijarha Pavla, u njegovoj reči odzvanja tišina Cetinjskog manastira, a u njegovom hodu – sabrani su svi tragovi monaškog podviga, strpljenja i vere.
Crkva u njemu ima tihog svetionika koji ne svetli bučno, ali nikada ne prestaje da gori. Vladika Metodije jeste dar Crkvi, a njegov put – dokaz da pastira još ima, i da znaju da vode narod putem spasenja.
U vaskršnjem intervjuu episkop budimljansko-nikšićki ne ostaje nem na pitanja savremenog čoveka, već otvoreno i sa apostolskom smelošću ukazuje na duhovne zablude koje su nas, kao narod, dovele do duhovnog sloma i identitetskog posrnuća.
U prisustvu episkopa Metodija i brojnih vernika, četiri iskušenice dobile su nova monaška imena i postale deo nebeske zajednice, svedočanstvo da Crkva diše punim dahom i u našem vremenu.
Njegove duhovite opaske, britke dosetke i nenametljive poruke, izrečene s blagim osmehom i dubokom verom, ostale su zapamćene i prepričavaju se i danas. i.
Eparhija budimljansko-nikšićka uzdignuta na status Mitropolije budimljansko-nikšićke i tu odluku je donio Sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom majskom zasedanju.
Od Sarajeva i Podgorice, preko tihog učenika blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, do episkopskog trona – život Vladike Metodija svedoči o snazi smirenja, učenju kroz tišinu i veri koja ne grmi rečima, već govori blagim glasom duše.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Deca žude za direktnim kontaktom sa roditeljima, a ne za mobilnim telefonima ili crtaćima... I ono što je važno, deca ne smeju da budu pritiskana nikad, kaže iguman Petar.
Samo nekoliko meseci nakon što su obnovile liturgijsko jedinstvo, dve drevne patrijaršije, jerusalimska i antiohijska, ponovo su u sukobu zbog jurisdikcije u Kataru.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Eparhija Budimljansko-nikšićka uputila je javni apel Jakovu Milatoviću, pozivajući ga da proširi inicijativu za rehabilitaciju golootočkih zatvorenika i na nevino postradale žrtve komunističkog terora, čiji posmrtni ostaci i dalje počivaju u masovnim grobnicama, bez imena i obeležja.
Fondacija „Ihtis“ donirala je 2.800 evra za obnovu gazdinstva porodice Bulatović u selu Bela Crkva kod Rožaja, potvrđujući da nijedna borba nije uzaludna kada se srca ujedine u milosrđu.
Prema istorijskim podacima, oficire Jovana Mišnića, Dmitra Krgovića, Petra Krgovića, Blaža Radenovića, Janka Gaševića i Nikolu Baltića ubili su komunisti, a njihova tela bačena su u Bliškovsku jamu na planini Kovren.
Odluka da se 12. maj proslavlja kao dan Svetog Vasilija Ostroškog proglašena je neustavnom, iako je ovaj svetitelj vekovima duhovni stub Nikšića i simbol vere za milione pravoslavnih vernika širom regiona.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Eparhija budimljansko-nikšićka uzdignuta na status Mitropolije budimljansko-nikšićke i tu odluku je donio Sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom majskom zasedanju.
U okviru centralnog programa manifestacije „Beogradski dani porodice“, održanog u prisustvu patrijarha srpskog i gradonačelnika Šapića, Kalemegdan je zasijao u znaku večnih vrednosti, podsećajući na snagu doma, ljubavi i odgovornosti.
Zahvaljujući podršci opštine Majdanpek, blagoslovu vladike Ilariona i pomoći vernog naroda, hram u Donjem Milanovcu dobio je novi živopis, ozvučenje, rasvetu i gorionik.
Njegove duhovite opaske, britke dosetke i nenametljive poruke, izrečene s blagim osmehom i dubokom verom, ostale su zapamćene i prepričavaju se i danas. i.
Eparhija budimljansko-nikšićka uzdignuta na status Mitropolije budimljansko-nikšićke i tu odluku je donio Sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom majskom zasedanju.
Otkrijte kako se priprema ovo starinsko jelo koje je generacijama krasilo trpeze prizrenskih domaćinstava – jednostavni sastojci, bogat ukus i sećanja koja ne blede.
