Od Sarajeva i Podgorice, preko tihog učenika blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, do episkopskog trona – život Vladike Metodija svedoči o snazi smirenja, učenju kroz tišinu i veri koja ne grmi rečima, već govori blagim glasom duše.
U tišini saborskih odluka, daleko od svetlosti reflektora i svakodnevne buke, danas su mediji preneli vest koja će dirnuti mnoga srca u Crnoj Gori, a I širom srpskih zemalja. Pozivajući se na izvore bliske Patrijaršiji, mediji su preneli da je Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izabrao episkopa budimljansko-nikšićkog Metodija za mitropolita – a time je i sama Eparhija uzdignuta u častan čin Mitropolije budimljansko-nikšićke.
Još uvek se čeka zvanično saopštenje Informativne službe Srpske pravoslavne crkve, ali ova vest već odjekuje kao znak prepoznavanja duhovne snage i blagoslovene misije koju vladika Metodije godinama sprovodi među vermin narodom.
Među kamenim stubovima drevnih Đurđevih Stupova, tiho i nenametljivo, oseća se prisustvo Vladike Metodija – arhijereja koji ne viče, ali čije prisustvo odjekuje duboko u srcima vernih. Njegov život, ispisan nevidljivim mastilom Božijeg promisla, jeste svedočanstvo o putu jednog poniznog sluge koji je kroz stradanja, poslušanje i molitvu, uzrastao u jednog od najblagoslovenijih pastira Srpske pravoslavne crkve.
Rođen 1. aprila 1976. godine u Sarajevu kao Ljubiša Ostojić, u porodici Milinka i Dragice, Vladika Metodije još od detinjstva nosi pečat skromnosti, blagosti i duboke duhovnosti. U Sarajevu je započeo život obeležen ljubavlju prema muzici i učenju, ali ratna stradanja prekidaju detinju bezbrižnost. Porodično preseljenje u Podgoricu donosi nove izazove – i duhovnu zrelost.
Printscreen/Клуб Црне Горе и Србије-Подгорица
Iako je završio Ekonomski fakultet, poziv duše ga je 2002. godine doveo pod svodove Cetinjskog manastira – svetilišta u kome se svetootačka predanja pretaču u svakodnevni podvig. U tišini monaških bdenija, 11. jula 2004. godine, zamonašen je i dobija ime Metodije – po svetom slovenskom prosvetitelju, što se pokazalo kao proročanska naznaka njegovog budućeg poslanja.
Jedna od najsvetlijih stranica njegovog životopisa svakako je vreme provedeno uz patrijarha Pavla. Od kraja 2007. godine bio je na poslušanju kelejnika patrijarha Pavla, i na tom poslušanju ostao do njegovog upokojenja. Biti uz takvog duhovnog vođu – tihog, mudrog, pravednog – značilo je učiti ne samo rečima, nego i ćutanjem. Vladika Metodije te godine nosi kao najdragoceniji blagoslov, jer je u njima oblikovan duh episkopa koji zna da govori tiho, ali snažno. Uz Patrijarha Pavla učio je da vera nije samo u govoru, već u svakom pokretu, pogledu i ćutanju. U njegovoj prisutnosti Patrijarh je imao ne samo poslušnika, već i duhovnog saputnika.
shutterstock.com/Nenadmil/Tanjug Vladimir Dimitrijevic
Patrijarh pavle
Mitropolit Amfilohije, još jedan stub duhovnosti i mudrosti naše Crkve, prepoznao je u mladom monahu plamen bogotražitelja. Rukopoložio ga je, odlikovao i postavljao na odgovorne službe – od namesnika Cetinjskog manastira do arhimandrita.
Njegove godine obrazovanja nisu bile puko sticanje znanja, već istinski podvig duha. Diplomski rad o vaspitnoj snazi monaštva i master rad o Zetskom mitropolitu Vavili govore o težnji da se sačuva duhovno nasleđe naroda i prenese pokoljenjima. Učenje grčkog jezika na Aristotelovom univerzitetu u Solunu, u zemlji svetitelja i pustinjaka, dodatno je obogatilo njegovu dušu i osnažilo ga za još veće zadatke.
Kao episkop dioklijski, a potom i budimljansko-nikšićki, Vladika Metodije se nije uzvisio nad narodom, već se još više spustio do njega. Njegove liturgije odišu smirenjem, njegove besede su blage, a ipak duboko poučne. Njegova prisutnost donosi mir – ne buku, ne spektakl, već tih i postojan plamen duhovne svetlosti. U manastiru Đurđevi Stupovi, u kome je ustoličen od strane Patrijarha Porfirija, zapečaćena je njegova neraskidiva veza sa ovom svetinjom.
Wikipedia
Vladika Metodije
Narod ga vidi kao pastira koji razume, koji ne sudi, koji zna da ćuti kad treba i progovori kad je to neophodno. On nije vladika koji se mora videti – on je vladika koji se oseća. U vremenu buke, Vladika Metodije podseća na drevne svetitelje koji su hodali zemljom ne tražeći aplauz, već duše.
U njegovom pogledu odražava se mudrost Patrijarha Pavla, u njegovoj reči odzvanja tišina Cetinjskog manastira, a u njegovom hodu – sabrani su svi tragovi monaškog podviga, strpljenja i vere.
Crkva u njemu ima tihog svetionika koji ne svetli bučno, ali nikada ne prestaje da gori. Vladika Metodije jeste dar Crkvi, a njegov put – dokaz da pastira još ima, i da znaju da vode narod putem spasenja.
U vaskršnjem intervjuu episkop budimljansko-nikšićki ne ostaje nem na pitanja savremenog čoveka, već otvoreno i sa apostolskom smelošću ukazuje na duhovne zablude koje su nas, kao narod, dovele do duhovnog sloma i identitetskog posrnuća.
U prisustvu episkopa Metodija i brojnih vernika, četiri iskušenice dobile su nova monaška imena i postale deo nebeske zajednice, svedočanstvo da Crkva diše punim dahom i u našem vremenu.
Njegove duhovite opaske, britke dosetke i nenametljive poruke, izrečene s blagim osmehom i dubokom verom, ostale su zapamćene i prepričavaju se i danas. i.
Eparhija budimljansko-nikšićka uzdignuta na status Mitropolije budimljansko-nikšićke i tu odluku je donio Sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom majskom zasedanju.
Jerusalimska Patrijaršija upozorava da bi eskalacija sukoba mogla dovesti do oštećenja ili uništenja svetih mesta u Svetoj Zemlji, dok su pristup vernicima i sigurnost monaštva i sveštenstva već ozbiljno ugroženi.
Članovi Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Stevan Sinđelić“, gaseći požar na obodu grada, naišli su na prizor pred kojim su zanemeli — ikona Presvete Bogorodice ostala je čitava uprkos požaru.
Na praznik Prepodobnog Justina, njegov manastir postao je mesto molitvenog sabranja, tihe radosti i snažne poruke o tome kako se nosi krst u savremenom svetu.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
Eparhija Budimljansko-nikšićka uputila je javni apel Jakovu Milatoviću, pozivajući ga da proširi inicijativu za rehabilitaciju golootočkih zatvorenika i na nevino postradale žrtve komunističkog terora, čiji posmrtni ostaci i dalje počivaju u masovnim grobnicama, bez imena i obeležja.
Fondacija „Ihtis“ donirala je 2.800 evra za obnovu gazdinstva porodice Bulatović u selu Bela Crkva kod Rožaja, potvrđujući da nijedna borba nije uzaludna kada se srca ujedine u milosrđu.
Nakon što je mitropolit Metodije upozorio na duhovnu dezorijentaciju društva, usledila je oštra reakcija premijera, koja je izazvala ogorčenje među vernicima i pokrenula istrage protiv dvojice arhijereja Srpske pravoslavne crkve.
U vremenu kad se istina guši, a prošlost prepravlja, mitropoliti Joanikije i Metodije hrabro razotkrivaju zaboravljene činjenice, suočavajući se sa pravnim pritiscima i pokušajima cenzure.
Na praznik Prepodobnog Justina, njegov manastir postao je mesto molitvenog sabranja, tihe radosti i snažne poruke o tome kako se nosi krst u savremenom svetu.
U prepunom zemunskom hramu posvećenom Bogorodici, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je svetu liturgiju i u nadahnutoj besedi govorio o snazi pravoslavne vere, njenoj ulozi u životu pojedinca i naroda, te rukopoložio novog sveštenika pred sabornim narodom.
Delo akademika Svetislava Božića „Metohijska pojanja“ izvedeno je pred vrhom Srpske pravoslavne crkve i elitom srpske muzičke scene – pesma pretočena u ton, svetinje u notu, a bol u molitvu.
Episkop bihaćko-petrovački Sergije služio je svetu Liturgiju u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Himelstiru, svetinji podignutoj na ruševinama evangelističke crkve, koja danas okuplja srpsku dijasporu i čuva pravoslavni identitet daleko od domovine.
Na praznik Prepodobnog Justina, njegov manastir postao je mesto molitvenog sabranja, tihe radosti i snažne poruke o tome kako se nosi krst u savremenom svetu.
O ocu Haritonu za Radio Svetigoru govorili su arhimandrit Mihailo, iguman manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena, arhimandrit Danilo, iguman manastira Banjska i arhimandrit Stefan, iguman manastira Zočište.
Nekoliko dana pre počeo je egzodus Srba iz Mostara kada je ovaj grad i dolinu Neretve napustilo oko 30.000 Srba, dok je njih 431 stradalo u tim junskim danima.
O ocu Haritonu za Radio Svetigoru govorili su arhimandrit Mihailo, iguman manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena, arhimandrit Danilo, iguman manastira Banjska i arhimandrit Stefan, iguman manastira Zočište.
Nekoliko dana pre počeo je egzodus Srba iz Mostara kada je ovaj grad i dolinu Neretve napustilo oko 30.000 Srba, dok je njih 431 stradalo u tim junskim danima.
Uoči početka posta posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu, pravoslavni vernici danas se okupljaju u krugu porodice, mole se, praštaju i spremaju srce za vreme uzdržanja, pokajanja i smirenja koje sledi od sutra.
