Na Svetouspenskom groblju u Somboru, u tišini i molitvenom zajedništvu, okupili su se prijatelji, monasi i vernici da isprate majku igumana Haritona, dok je patrijarh podsetio na duboku istinu o životu, smrti i večnoj ljubavi koju donosi vera.
U miru i molitvenom zajedništvu, na Svetouspenskom groblju u Somboru, okupili su se danas prijatelji, monasi i sveštenici da isprate dušu Ane Pavlice, drage majke visokoprepodobnog arhimandrita Haritona, igumana Svetoarhangelske obitelji manastira u Kovilju. Njena životna staza završila se 16. jula 2025. godine, a oproštaj je obeležila duboka tišina i molitva, koju je predvodio patrijarh srpski Porfirije.
Opelo je služio patrijarh Porfirije, u zajedništvu sa mitropolitom bačkim Irinejem, episkopima valjevskim Isihijem, šabačkim Jerotejem, mohačkim Damaskinom, britansko-irskim Nektarijem, jenopoljskim Nikonom, kao i mnogobrojnim monaštvom i sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve.
Patrijarhova beseda o životu i smrti
Patrijarh Porfirije u svojoj besedi podsetio je prisutne na neizbežnu stvarnost smrti, ali i na dublju duhovnu dimenziju života i susreta sa Bogom:
– Često se dešava da zaboravimo na to da nam valja otići iz ovog sveta i da se valja sresti sa Onim koji je apsolutna ljubav, koji nas je iz nebića priveo u biće, koji nam je dao sve što nam je potrebno, pa i samog sebe. Često zaboravljamo na ono što su oci i podvižnici smatrali jednom od najvećih vrlina: zaboravimo na to da treba da se sećamo kraja, da se sećamo smrti, ali ne zbog toga da bismo je se plašili, iako i to postoji neretko kod svakog od nas, ne zbog toga da bismo bili frustrirani tom činjenicom, nego zbog toga, kao što su svedočili sveti Oci, treba da se sećamo smrti jer znamo da ćemo otići u susret Onom koji je apsolutna ljubav, a za njom čeznemo.
Patrijarh je dalje naglasio kako se prisećanje smrti ne bi trebalo shvatati kao izvor straha, već kao podsticaj za odgovorniji život i pravilan raspored vrednosti:
– Onda nam i svakodnevnica postaje odgovornija. Onda manje trošimo vremena na beznačajno i trudimo se da postavljamo prioritete u svom životu. Trudimo se da nam važnost naše brige bude usmerena na ono što je pretežnije, više od onoga što je manje pretežno, znajući da kada se brinemo o najvažnijem, a ono što je manje važno biva tom činjenicom regulisano.
On je upozorio i na opasnost poricanja smrti i život u zabludi da će vremena za promenu uvek biti:
– Postoje i oni koji iz raznih razloga, odlazak iz ovog sveta, a to je smrt, žele da sakriju, da potisnu, birajući da žive kao da taj moment ne postoji. Dešava se i to da mislimo da ima vremena, da možemo živeti opušteno, da možemo živeti neodgovorno, jer ima vremena do kraja života, ima vremena do momenta smrti, te ima i vremena da se promenimo.
Zaključio je rečima koje podsećaju da smrt dolazi u Božijoj volji, nenajavljeno i u pravi čas:
– Jedno je sigurno: svako ko se rodio taj umire. I još je jedno sigurno: kada će biti taj trenutak niko od nas ne zna. Tu logika ljudska ne važi... Po pravilu je to u logici Božjoj baš onda kada treba. Gospod svakog od nas poziva u trenutku kada je taj trenutak najbolji za nas, tako verujemo.
Njegova Svetost pozvao je sve prisutne na veru u istinu koju Crkva otkriva o životu i smrti, na nadu koja nadilazi grob:
– Da li je to poslednji trenutak naše egzistencije posle kojeg nema ništa više ili je istina ono što je nama otkriveno u Crkvi Hristovoj, ono što nam je Gospod otkrio?
Oproštaj i večna zahvalnost
Na ovom dirljivom ispraćaju, patrijarh Porfirije i drugi crkveni velikodostojnici podsetili su vernike na neprolazne vrednosti vere, nade i ljubavi, kao i na važnost pripreme za susret sa Bogom, koji je smisao i cilj svakog ljudskog života.
Ova ponizna sluškinja Božija, majka i verni hrišćanin, ostavila je neizbrisiv trag u srcima svojih bližnjih, a njena predanost veri i porodici sada je ugrađena u molitve crkve koja je za nju zauvek dom večnosti.
Veroučitelj koga su deca obožavala, iznenada je usnuo u Gospodu – objavljeno kada će biti opelo i sahrana.
Roditelji, supruga i prijatelji mladog veroučitelja Stefana Đokića (30) slomljeni bolom dok je poglavar Srpske pravoslavne crkve u dirljivoj besedi govorio o smrti koja para srca i o veri koja jedina može da uteši.
Na praznik sabora svetih 12 apostola, poglavar Srpske pravoslavne crkve služio je liturgiju na Karaburmi i u snažnoj besedi upozorio vernike da nijedna odluka u životu nije bez posledica.
Samoubistvo 35-godišnjeg italijanskog sveštenika duboko je potreslo katoličku zajednicu i pokrenulo važnu debatu o usamljenosti koju mnogi sveštenici tiho proživljavaju.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Artemona po starom i Svetog mučenika Vasilija Amasijskog po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Nedelju Dobrog pastira, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Bio sveštenik u Laodikiji za vreme cara Dioklecijana.
Poglavar Katoličke crkve ponovio stav o blagoslovima istopolnih parova, osvrnuo se na nemačke inicijative i upozorio da bi dalje zaoštravanje rasprave moglo produbiti podele unutar Crkve.
Odlazak bugarskog arhijereja iz hrama Svetog Đorđa u Carigradu, nakon odluke o učešću predstavnika drugih crkava u službi, razotkrio je napetosti koje su se već danima gomilale iza svečanog poretka vaskršnje službe.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Oproštaj od poštovanog monaha biće upriličen 21. aprila u Petrovaradinu, gde će biti služene zaupokojena Liturgija i opelo, dok će njegovo telo biti položeno u manastiru Grgeteg, uz prisustvo vernika, sveštenstva i monaštva.
Protojerej-stavrofor Žarko Uskoković podizao je svetinje i u godinama rata čuvao narod i nadu, ostajući na svom mestu onda kada je bilo najteže i najneizvesnije.
Od detinjstva u siromaštvu do monaškog podviga na Atosu i povratka u rodno selo, gde je decenijama bio oslonac ljudima u nevolji - život starca Akakija obeležili su molitva, skromnost i susreti sa znamenitim duhovnicima.
U hramu u kojem je godinama služio, sabrano sveštenstvo i mnoštvo vernika oprostili su se od oca Nenada i njegove supruge, dok se zajednica, u molitvi, suočava sa velikim gubitkom.
U hramu u Bresnici, pred mnoštvom vernika, otvorena su pitanja koja se retko izgovaraju naglas – šta u čoveku zaista živi, šta odumire i po čemu će ga, na kraju, Bog prepoznati
Bogosluženje mitropolit crnogorsko-primorskog u Baru još jednom je potvrdilo snagu zajedničke molitve, značaj pokloništva i trajno mesto ovog svetitelja u životu pravoslavnih vernika
U prisustvu predstavnika Srbije i Ambasade Rusije, kao i arhijereja Srpske pravoslavne crkve, svečanost u Novom Sadu prerastao je diplomatski protokol i dobio snažnu duhovnu i simboličku dimenziju kroz poruke o veri i jedinstvu.
U Starom Generalštabu obeležen Dan Vojske Srbije uz poruke o državnosti, tradiciji i nasleđu Drugog srpskog ustanka, uz prisustvo državnih i verskih i velikodostojnika.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Iako se priprema od istih osnovnih sastojaka, svaka kuhinja mu daje svoj potpis, čuvajući duh jela koje je preživelo generacije.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
