VELIČANSTVENA LITIJA ULICAMA PODGORICE: Reke vernika, monaštva i sveštenstva u krsnom hodu u slavu Svetog Simeona Mirotočivog (FOTO)

Zvona Sabornog hrama u Podgorici oglasila su se snažno i svečano, podsećajući grad na koren iz kojeg je izrastao. Praznik Svetog Simeona Mirotočivog, patrona Mitropolije crnogorsko-primorske, ove godine proslavljen je nekoliko dana ranije, jer u crkvenom kalendaru (26. februar) pada u vreme Velikog posta. Molitveno i saborno, uz prisustvo arhijereja, sveštenstva, monaštva i hiljada vernih, Podgorica je još jednom posvedočila živu snagu svog duhovnog nasleđa.

Svečanost je započela svetom liturgijom u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, kooju je služio mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, uz sasluženje mitropolita mileševskog Atanasija, zahumsko-hercegovačkog i stonsko-primorskog Dimitrija, budimljansko-nikšićkog Metodija, kao i episkopa delčevsko-kameničkog Marka iz Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije i vikarnog episkopa dioklijskog Pajsija. U hramu su se, u molitvenoj tišini i svečanom poretku, sabrali i predstavnici državnih i gradskih vlasti – predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić, gradonačelnik Podgorice Saša Mujović i predsednik Skupštine Glavnog grada dr Jelena Borovinić Bojović.

Sveti Simeon - vladar koji je izabrao monašku keliju

Posle čitanja Jevanđelja sabranima se obratio episkop Marko, podsetivši da Sveti Simeon nije bio samo vladar i državnik, već čovek duboke i istrajne vere. Naglasio je da on nije jedini koji je napustio zemaljsku vlast, ali da je jedinstven po tome što je više zavoleo skromnu monašku keliju nego carsku palatu. U toj zameni mesta, da otac postane duhovni sin, da vladar postane monah – ogleda se veličina njegovog podviga.

Foto: SPC

 

Oslanjajući se na jevanđeljska blaženstva, vladika je poručio da smo „siromašni duhom bez Boga, a bogati sa Bogom“, te da je Božja pravda uvek satkana od ljubavi, milosrđa i praštanja. Jedina istinska pravda, naglasio je, pokazana je na Krstu Hristovom – u samožrtvenoj ljubavi.

- Visok je to kriterijum - rekao je episkop Marko, koji se stiče trudom, molitvom i podvigom, ali nas upravo tim putem Bog uzima u svoje naručje i ispravlja svaku nepravdu.

Pokajanje kao snaga državnika

Na kraju liturgije, pred polazak litije, mitropolit Joanikije podsetio je da je Sveti Simeon bio veliki ratnik i državnik, ali pre svega čovek nepresušne vere. Nije bio bez greha – kao nijedan vladar – ali je znao da se kaje, da proliva suze i da vrlinama nadvlada slabosti. Upravo ta sposobnost pokajanja, istakao je, razlikuje svetitelja od pukog istorijskog junaka.

Foto: SPC

 

Govoreći o njegovoj istorijskoj misiji, mitropolit je podsetio na objedinjavanje Zete i Raške, oslobođenje naroda i postavljanje temelja državnog, kulturnog i duhovnog procvata, koji će u punoći zasijati u ličnosti Svetog Save. „Kada je to učinjeno kako Bog zapoveda“, naglasio je, „država je počela da napreduje u svakom pogledu.“ Potonje dinastije – Balšići, Crnojevići i Petrovići – doživljavale su sebe kao naslednike Nemanjića, čuvajući njihovu duhovnu i državotvornu tradiciju.

Posebno je pomenuo blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, koji je ustanovio litiju od hrama Hristovog Vaskrsenja do Nemanjinog grada, obnavljajući ne samo svetinje, već i narodno pamćenje i duhovno jedinstvo poverenog mu naroda u Crnoj Gori.

Litija kao hod ka Nebeskom gradu

Po završetku Liturgije, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i više hiljada vernika – roditelja i dece – krenuli su u tradicionalni krsni hod od Sabornog hrama do Nemanjinog grada. Ikone su nošene visoko, barjaci su se lagano povijali, a molitveni poj stapao se sa koracima naroda koji je hodio istim putem kojim su, simbolično, hodile generacije pre njih.

 

Na Nemanjinom gradu osveštani su slavski darovi, a mitropolit Joanikije je u obraćanju istakao da svaka litija ima dublji smisao: ona je nastavak one prve litije na Cveti u Jerusalimu i simbol puta ka Nebeskom gradu, večnom Jerusalimu „koji je svima nama mati“. Taj put je, kako je naglasio, put Hristov – put Svetog Simeona i Svetog Save, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog – put ljubavi, žrtve i sabornosti.

Podsetio je i da se istog dana proslavlja Sveti Teodor Stratilat, čiji se deo moštiju čuva u Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja, te je blagoslovio sabrani narod i grad Podgoricu.

Podgorica nije bila samo administrativni centar, već mesto susreta istorije i večnosti. U molitvenom hodu, između hrama i Nemanjinog grada, ponovo je potvrđeno da se državnost i vera ne suprotstavljaju, već prožimaju – onda kada su utemeljene na pokajanju, ljubavi i spremnosti da se, poput Svetog Simeona, carska palata zameni tihom monaškom kelijom.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara