Episkop osečkopoljski i baranjski govori o raspadu porodičnih temelja, gubitku poverenja među ljudima i obrazovanju koje stvara uspešne pojedince, ali ne i zrele ličnosti sposobne za zajednicu i veru.
Glas vladike koji ne podiže ton, ali precizno secira ono što mnogi osećaju, a retko izgovaraju naglas - tako je zvučao vaskršnji razgovor episkopa osečkopoljskog i baranjskog Heruvima u podkastu "Od obraza do srca". Bez ulepšavanja i bez sklanjanja iza opštih mesta, njegova poruka bila je jednostavna: kriza porodice nije sporedna pojava, već temeljni potres koji menja lice društva.
Već na početku razgovora episkop Heruvim jasno je označio trenutak u kojem se nalazimo:
- Izazovi vremena u kojem živimo su zaista veliki, nalazimo se na raskrsnici jedne istorije, to je sigurno. Problemi sa kojima se celokupno društvo, pa i srpsko, suočava veoma su izazovni. Sve nam je jasnije u kom pravcu se želi usmeriti društvo i urušiti vrednost jedne prave hrišćanske porodice.
Njegova dijagnoza nije ostala na nivou opšte zabrinutosti. Upozorio je na proces koji, kako kaže, traje godinama i ima jasan pravac:
- Ono što Zapad želi da nametne jesu vrednosti kojima se urušava porodica, a to je prvi korak ka razgrađivanju društva. Kroz sve događaje kroz koje smo prošli u ovih par godina vidimo da se u tome i uspelo.
Porodica više nije uporište
U toj slici porodica više ne stoji kao čvrsto uporište. Vladika Heruvim govori o iskustvu koje nije teorijsko, već lično:
- Porodica više nije stabilan segment društva, razbijena je, često sam i svedok i očevidac da i ne postoji u pravom smislu. Svako živi nekim svojim načinom života i pokušava da pronađe sebe. Nema ljubavi i nema trpljenja u svemu tome. To su osnovni problemi savremene porodice.
Nasuprot tome, podseća na nekadašnji obrazac života, ne kao na idealizovanu prošlost, već kao na provereni poredak vrednosti:
- Nekada su porodice brojale po 10 ili 15 članova i svi su živeli u jednoj kući i bili srećni. Tu je vladala ljubav, harmonija, bilo je podstreka za život. Ljudi su se više trudili da čestitije žive, da se više bore da daju svoj doprinos društvu, otadžbini i crkvi.
Foto: SPC
Vladika Heruvim
Prelom dolazi u onome što naziva promenom unutrašnjeg čovekovog usmerenja:
- Danas je došla ta sebičnost, zajedljivost, mržnja, netolerantnost. Sve suprotnosti onome što je nekada bila suština života. Danas ako sam dobar, podrazumeva se da sam lud; ako želim da drugome pomognem, onda se stavljam u prostor ismejavanja, a ako želim da pokažem ljubav prema nekome, onda su tu neke zle namere.
Od individue do ličnosti - put koji se gubi
U središtu njegove poruke nalazi se misao koja povezuje porodični i duhovni život:
- Porodica je mala crkva i ako u njoj ne postoji harmonija čoveka sa Bogom, onda to ne može da se prelije ni u veliku zajednicu crkve kao tela Hristovog.
Otuda, kako kaže, koren problema nije samo u spoljnim okolnostima
- Zato je otuđenost čoveka od crkve, čoveka od Boga razlog što ne postoji porodica u pravom smislu, kao kolevka koja neguje pravo nasleđe i prave vrednosti koje se temelje na jevanđelju, poštovanju, čestitosti i pravom domaćinstvu.
U nastavku razgovora episkop Heruvim pravi jasnu razliku između dva pojma koji se često mešaju - individue i ličnosti:
- Čovek je jedinka koja se bori za sebe, on je individua, on nije ličnost. Ličnost je ta koja stvara zajednicu, ljubav, u kojoj se rađa vera. Mi danas stvaramo ljude individue. Od osnovnog obrazovanja pa do fakultetskog stvaramo velike umove, ali, nažalost, ne stvaramo ljude.
Njegova rečenica o obrazovanju zvuči kao zaključak šire slike:
- Kad ne stvaramo ljude na pravi način, ne stvaramo u njima one vrednosti koje su karakteristika čoveka kao bića Božijeg. Tako dolazimo u ove okolnosti u kojima se nalazi današnje društvo, gde su sve vrednosti stavljene pod tepih.
U vremenu u kojem se često govori o reformama, standardima i napretku, vaskršnja poruka episkopa Heruvima vraća fokus na ono što ne može da se zameni - odnos čoveka prema drugom čoveku i prema Bogu. Ako se tu izgubi mera, upozorava on, sve ostalo postaje nestabilno, pa i sama ideja zajednice.
Iza pomeranja kroz kalendar stoji precizan spoj crkvenih odluka, lunarnog ciklusa i razlika između kalendarskih sistema, zbog čega se datum svake godine iznova određuje prema strogim pravilima utvrđenim još u 4. veku.
Od Studenice i Žiče do Ostroga i Dečana, hodočasnici širom Srbije i regiona biraju da najveći hrišćanski praznik obeleže kroz liturgiju, boravak u konacima i duhovno sabranje, spajajući vekovne običaje sa ličnim doživljajem vere.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
U hramovima širom SAD, uz vaskršnje liturgije, stotine katekumena primile su krštenje i prvi put pristupile pričešću, dok je episkop Čikaga i Srednjeg Zapada poručio da pravi put tek počinje i da se vera potvrđuje životom.
Srodnik Svetog Pavla i jedan od Sedamdesetorice, upamćen je kao misionar koji je Jevanđelje nosio kroz rimske provincije, rušio paganske hramove i zajedno sa Svetom Junijom svedočio veru kroz propoved, čudesa i mučeništvo.
Dok su vernici u tišini prilazili Časnom pojasu i ostavljali priloge, malo ko je slutio da će ti darovi postati pomoć porodicama na Kosovu i Metohiji koje žive u neizvesnosti, ali čuvaju veru i ognjišta.
Pouka svetogorskog starca otkriva kako se iz osećaja nepravde rađa sukob među ljudima i na koji način se taj tihi mehanizam može prekinuti pre nego što preraste u razdor između najbližih.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
U svetu punom sukoba i nesloga, episkop osečkopoljski i baranjski poziva na pogled ispunjen ljubavlju i pokazuje kako kroz pokajanje i zajedništvo možemo prevazići najmračnije iskušenja savremenog doba.
U drugoj nedelji Velikog posta, dok se Crkva priprema za Vaskrsenje Hristovo, vladika osječko-poljsk i baranjski, pozivajući se na učenje Svetog Serafima Rouza, poručuje da je prava revolucija ona koja vodi unutrašnjem preobraženju, a ne spoljnim sukobima.
Na liturgiji u Kneževim Vinogradima u Baranji, episkop episkop osečkopoljski i baranjski je pozvao na očuvanje vrednosti koje čine osnovu srpskog društva, ističući važnost ljubavi i harmonije unutar porodice za zdravu budućnost naše otadžbine.
Dok su vernici u tišini prilazili Časnom pojasu i ostavljali priloge, malo ko je slutio da će ti darovi postati pomoć porodicama na Kosovu i Metohiji koje žive u neizvesnosti, ali čuvaju veru i ognjišta.
Hiljade vernika iz Srbije i regiona u tišini i molitvi čekale su ispred Hrama Svetog Save da se poklone velikoj svetinji, dok je patrijarh Porfirije tokom noći obilazio redove, razgovarao sa okupljenima i blagosiljao narod.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
U Kuzbasu je odigran prvi međunarodni turnir pravoslavnih ekipa, gde su penali odlučili pobednika, ali je pravi trijumf bio u zajedništvu, veri i prijateljstvu koje je nadvladalo takmičenje.
Otvarajući predavanje igumana Jefrema, patrijarh srpski saopštio blagu vest da se boravak Časnog pojasa produžava zbog velikog broja vernika koji danima pristižu iz cele Srbije i regiona.
Od ranog jutra kolone vernika slivale su se ka tumanskoj svetinji na presvlačenje moštiju Svetog Zosima, dok je posle liturgije ogromna litija krenula kroz šumu ka isposnici svetitelja.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Krvnik je pokušavao da ga natera da uzvikne "Živio Pavelić", ali odgovor starca iz Hercegovine i danas se pamti kao jedna od najpotresnijih scena iz vremena logora smrti.
U besedi za petak 7. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje na stvarnost u kojoj se ljudske osude preobražavaju, a ono što je poniženo dobija novo, uzvišenije značenje.
Dok se kumovi sve češće biraju po interesu i trenutnoj koristi, poruka blaženopočivšeg patrijarha Pavla vraća pažnju na ono što se ne vidi na prvi pogled.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
