Episkop osečkopoljski i baranjski govori o raspadu porodičnih temelja, gubitku poverenja među ljudima i obrazovanju koje stvara uspešne pojedince, ali ne i zrele ličnosti sposobne za zajednicu i veru.
Glas vladike koji ne podiže ton, ali precizno secira ono što mnogi osećaju, a retko izgovaraju naglas - tako je zvučao vaskršnji razgovor episkopa osečkopoljskog i baranjskog Heruvima u podkastu "Od obraza do srca". Bez ulepšavanja i bez sklanjanja iza opštih mesta, njegova poruka bila je jednostavna: kriza porodice nije sporedna pojava, već temeljni potres koji menja lice društva.
Već na početku razgovora episkop Heruvim jasno je označio trenutak u kojem se nalazimo:
- Izazovi vremena u kojem živimo su zaista veliki, nalazimo se na raskrsnici jedne istorije, to je sigurno. Problemi sa kojima se celokupno društvo, pa i srpsko, suočava veoma su izazovni. Sve nam je jasnije u kom pravcu se želi usmeriti društvo i urušiti vrednost jedne prave hrišćanske porodice.
Njegova dijagnoza nije ostala na nivou opšte zabrinutosti. Upozorio je na proces koji, kako kaže, traje godinama i ima jasan pravac:
- Ono što Zapad želi da nametne jesu vrednosti kojima se urušava porodica, a to je prvi korak ka razgrađivanju društva. Kroz sve događaje kroz koje smo prošli u ovih par godina vidimo da se u tome i uspelo.
Porodica više nije uporište
U toj slici porodica više ne stoji kao čvrsto uporište. Vladika Heruvim govori o iskustvu koje nije teorijsko, već lično:
- Porodica više nije stabilan segment društva, razbijena je, često sam i svedok i očevidac da i ne postoji u pravom smislu. Svako živi nekim svojim načinom života i pokušava da pronađe sebe. Nema ljubavi i nema trpljenja u svemu tome. To su osnovni problemi savremene porodice.
Nasuprot tome, podseća na nekadašnji obrazac života, ne kao na idealizovanu prošlost, već kao na provereni poredak vrednosti:
- Nekada su porodice brojale po 10 ili 15 članova i svi su živeli u jednoj kući i bili srećni. Tu je vladala ljubav, harmonija, bilo je podstreka za život. Ljudi su se više trudili da čestitije žive, da se više bore da daju svoj doprinos društvu, otadžbini i crkvi.
Foto: SPC
Vladika Heruvim
Prelom dolazi u onome što naziva promenom unutrašnjeg čovekovog usmerenja:
- Danas je došla ta sebičnost, zajedljivost, mržnja, netolerantnost. Sve suprotnosti onome što je nekada bila suština života. Danas ako sam dobar, podrazumeva se da sam lud; ako želim da drugome pomognem, onda se stavljam u prostor ismejavanja, a ako želim da pokažem ljubav prema nekome, onda su tu neke zle namere.
Od individue do ličnosti - put koji se gubi
U središtu njegove poruke nalazi se misao koja povezuje porodični i duhovni život:
- Porodica je mala crkva i ako u njoj ne postoji harmonija čoveka sa Bogom, onda to ne može da se prelije ni u veliku zajednicu crkve kao tela Hristovog.
Otuda, kako kaže, koren problema nije samo u spoljnim okolnostima
- Zato je otuđenost čoveka od crkve, čoveka od Boga razlog što ne postoji porodica u pravom smislu, kao kolevka koja neguje pravo nasleđe i prave vrednosti koje se temelje na jevanđelju, poštovanju, čestitosti i pravom domaćinstvu.
U nastavku razgovora episkop Heruvim pravi jasnu razliku između dva pojma koji se često mešaju - individue i ličnosti:
- Čovek je jedinka koja se bori za sebe, on je individua, on nije ličnost. Ličnost je ta koja stvara zajednicu, ljubav, u kojoj se rađa vera. Mi danas stvaramo ljude individue. Od osnovnog obrazovanja pa do fakultetskog stvaramo velike umove, ali, nažalost, ne stvaramo ljude.
Njegova rečenica o obrazovanju zvuči kao zaključak šire slike:
- Kad ne stvaramo ljude na pravi način, ne stvaramo u njima one vrednosti koje su karakteristika čoveka kao bića Božijeg. Tako dolazimo u ove okolnosti u kojima se nalazi današnje društvo, gde su sve vrednosti stavljene pod tepih.
U vremenu u kojem se često govori o reformama, standardima i napretku, vaskršnja poruka episkopa Heruvima vraća fokus na ono što ne može da se zameni - odnos čoveka prema drugom čoveku i prema Bogu. Ako se tu izgubi mera, upozorava on, sve ostalo postaje nestabilno, pa i sama ideja zajednice.
Iza pomeranja kroz kalendar stoji precizan spoj crkvenih odluka, lunarnog ciklusa i razlika između kalendarskih sistema, zbog čega se datum svake godine iznova određuje prema strogim pravilima utvrđenim još u 4. veku.
Od Studenice i Žiče do Ostroga i Dečana, hodočasnici širom Srbije i regiona biraju da najveći hrišćanski praznik obeleže kroz liturgiju, boravak u konacima i duhovno sabranje, spajajući vekovne običaje sa ličnim doživljajem vere.
Hram ispunjen do poslednjeg mesta, deca u prvom planu, osveštana jaja kao dar radosti i liturgija koju je služio protojerej Dejan Vojisavljević učinili su da praznični dan preraste u snažno iskustvo zajedništva i vere.
U hramovima širom SAD, uz vaskršnje liturgije, stotine katekumena primile su krštenje i prvi put pristupile pričešću, dok je episkop Čikaga i Srednjeg Zapada poručio da pravi put tek počinje i da se vera potvrđuje životom.
Ruski svetitelj nas uči da pohvale i pokude ne određuju čovekovu vrednost, već da je najvažnije ostati veran istini i pred Bogom i pred sopstvenom savešću.
Podignuta 1969. godine prilozima srpskih doseljenika, svetinja bi uskoro mogla da dobije priznanje, kao potvrdu značaja nasleđa koje Srbi čuvaju daleko od otadžbine.
Na Miholjdan su Vuk, Teodora i Lazar krenuli tragom neobičnog pisma, a susret sa usamljenim starcem i zapuštenim voćnjakom naučio ih je da se najveće bogatstvo krije u dobroti, prijateljstvu i delima ljubavi.
Podignuta 1969. godine prilozima srpskih doseljenika, svetinja bi uskoro mogla da dobije priznanje, kao potvrdu značaja nasleđa koje Srbi čuvaju daleko od otadžbine.
Osvećenje obnovljene svetinje, svečana Liturgija, priznanja zaslužnim dobrotvorima i obnova parohijskog doma obeležili su duhovne svečanosti kojima je proslavljena povezanost vere, naroda i Crkve.
Episkop šabački besedio je o snazi zajedništva koje je povezalo žitelje 12 sela u izgradnji hrama Uspenja Presvete Bogorodice i poručio da njihovo delo treba da bude primer i današnjim generacijama.
Na Miholjdan su Vuk, Teodora i Lazar krenuli tragom neobičnog pisma, a susret sa usamljenim starcem i zapuštenim voćnjakom naučio ih je da se najveće bogatstvo krije u dobroti, prijateljstvu i delima ljubavi.
Dok jedni prvi put dolaze na Gazimestan, drugi mu se vraćaju godinama, a prizor stotina Srba koji u tišini i molitvi odaju počast knezu Lazaru i kosovskim junacima svedoči da sećanje na stradale ne bledi.
Krčka se sa krompirom, šargarepom i belim lukom, zapeče u rerni, a onda se preko vrelog mesa stavlja obilna kašika kajmaka. Ovako se priprema čuveni kafanski specijalitet.
Apostol ljubavi otkrio je koja je Gospodnja zapovest toliko važna da se njenim doslednim ispunjavanjem može razumeti i sama suština hrišćanskog života.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
