Manastir je u svojoj viševekovnoj istoriji nekoliko puta ostajao pust i bivao obnavljan.
Nad ulazom u Bokokotorski zaliv, manastir Savina, između neba, zemlje i mora, postojano, vekovima svedoči o suštini pravoslavlja, koje se u Savinom imenu i delu ogleda.
Pitanje starosti manastira Savine nije sa sigurnošću utvrđeno niti se može pouzdano reći ko ga je osnovao. Po predanju, mala crkva Uspenja Presvete Bogorodice potiče iz 1030. godine a sasvim je izvesno da je ovakva kakva je danas podignuta u 15.veku, kao i crkva Svetog Save za koju predanje govori da je temelje osveštao sam Sveti Sava u 13. veku.
Manastir je u svojoj viševekovnoj istoriji nekoliko puta ostajao pust i bivao obnavljan. Najznačajnija obnova dogodila se krajem 17. veka kada se u Savini nastanjuju monasi iz porušenog hercegovačkog manastira Tvrdoš na čelu sa episkopom Savatijem Ljubibratićem.
Ovom velikom obnovom otpočinje novi manastirski život koji će svoj vrhunac dostići u drugoj polovini 18. veka.
Biblioteka
You tube video printscreen
Pogled na manastir Savine
Manastir Savina sa svojom bogatom bibliotekom zauzima ugledno mesto u srpskoj kulturi. Ovde se, osim štampanih knjiga, čuva prebogata zbirka starih rukopisa iz vremenskog razdoblja od 14. do 18. veka.
Tu su četvorojevanđelja, oktoisi, služebnici, trebnici, akatisnici, kanonici i irmologije, tipik i krmčija, hronograf, egzegetski i omilitički spisi svetih otaca, zbornici, posebno apokrifni zbornici i molitvenici, pomjanici i slično.
Najznačajnija je Savinska krmčija, jedan od prepisa Zakonopravila Svetog Save iz 16. veka. Po svom sadržaju ovaj prepis je potpuniji i bogatiji od ostalih prepisa.
Najznačajniji svešteni predmet koji se čuva u manastirskoj riznici je krst Svetog Save, okovan srebrom i zlatom.
Ovo je, koliko je poznato, jedini krst koji je pripadao Svetom Savi a koji je ostao sačuvan u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
Pretpostavlja se da je iz Mileševe prenet u Tvrdoš a zatim u Savinu, mada se ne isključuje ni mogućnost da ga je sam Sveti Sava ostavio ovde onda kada je pohodio ove krajeve i kada je osvetio temelje manastirske crkve Svetog Save koju je posvetio svom nebeskom zaštitniku Svetom Savi Osvećenom, piše na sajtu manastira.
- Sveti Sava bio izmiritelj, prosvetitelj, znači sve su to izvori ljubavi božje. A ljubav božja jeste Hristos, sami Bog. Ovde je osnovao Zetsku episkopiju u Stonu, i po predanju, moguće je da je taj krst, od tada ovde, u Savini, da se čuva. Drugo predanje govori da je moguće da je došao sa doseljavanjem kaluđera iz manastira Tvrdoš, kada su pod pritiskom Turaka 1693-1694. prešli ovde, u manastir Savinu, a do Tvrdoša, moguće da je taj krst došao čak iz Mileševe - ispričao je iguman Makarije.
You tube video printscreen RTS
Iguman Makarije
U velikoj crkvi je i čudesna ikona Majke Božje, a tu se čuva i deo moštiju - ruka carice Jelene, supruge cara Dušana. U manastirskom arhivu su vredne povelje, Krmčija - zakonopravilo Svetog Save, ovde je grob Njegoševog učitelja, jeromonaha Josifa Tropovića...
Posle službe u ovom manastiru, krenuo je, ka Marselju, na svoje poslednje putovanje, kralj Aleksandar Karađorđević, a njegov potpis, poslednji, sačuvan je u manastirskoj knjizi.
I savinska istorija i sva tri manastirska hrama, ne svedoče samo trajanjem o snazi i temeljima Srpske pravoslavne crkve. Njihov zavet živi u narodu.
Zato, Savina, vekovima ugneždena u Savinskoj dubravi, slovi za "pravoslavnu dušu Boke".
Visoki predstavnici Crkve i države svedočili su istorijskoj ceremoniji u Rimu, u kojoj je duhovna pesma posvećena prvom srpskom arhiepiskopu odzvanjala u srcu katoličkog sveta, u prisustvu pape Franje i visokih predstavnika Srbije.
Uz svečanost u Makedonskom narodnom pozorištu obeležen Savindan uz poruke jedinstva, ljubavi i duhovne snage, uz prisustvo patrijarha Porfirija i visokih zvaničnika regiona.
Vernici su se okupili u Sabornom hramu u Novom Sadu na molitvenom slavlju u čast Svetog Save, dok su mitropolit bački Irinej i episkop Tihon govorili o njegovom delu i duhovnoj zaostavštini.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
U zavetnom hramu srpskog naroda patrijarh je mladima govorio o Svetom Savi kao meri života, o identitetu koji se gradi bez straha i o ljubavi kao snazi koja čuva posebnost, ali otvara prostor za susret i zajedništvo.
Podignuta na temeljima vizantijske bazilike, sa sačuvanim ugovorom o gradnji iz 1281. i grobovima potomaka loze Nemanjića, ova svetinja kod Brodareva svedoči o veri, razaranju i tihom opstanku uprkos pljačkama, ruševinama i zaboravu.
Nakon zemljotresa, ratova i sistematskog uništavanja, završna faza građevinskih radova na hramovima Svetog Spiridona, Svetog Nikole i parohijskog doma u Petrinji budi nadu pravoslavnih vernika u ovom kraju.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
