300 SRBA JE UŠLO TRAŽEĆI SPAS I NIKADA NISU IZAŠLI – TU SU OSTAVILI SVOJE KOSTI: Jedina pećina-crkva u Srbiji krije jezivu tajnu

Gusta šuma podno Ovčara ne otkriva odmah svoju najdublju tajnu. Tek kada se stigne do desne obale reke Zapadne Morave i kada se pogleda u tamni otvor stene, postaje jasno da se tu ne ulazi samo u pećinu, već u tišinu koja pamti. Kađenica nije običan speleološki prostor – ona je jedina pećina-crkva u Srbiji i jedno od najpotresnijih mesta kolektivnog stradanja u novijoj srpskoj istoriji.

RINA

 

Sakrivena između planina Ovčar i Kablar, na obali reke Zapadne Morave, Kađenica i danas stoji kao nemi svedok tragedije iz 1815. godine, iz vremena Drugog srpskog ustanka. U nju je, tražeći spas od turske potere, ušlo oko tri stotine žena, dece i staraca. Za sve njih, ovo utočište postalo je poslednje.

Zbeg koji se pretvorio u grobnicu

-Tokom 1815. godine, kada se vodila bitka na Ljubiću, Turci su poslali svoje vojnike da haraju po srpskim selima na planinama Ovčar i Kablar. Uplašeni za svoje živote, meštani su se masovno skupljali u zbegove i bežali od neprijatelja. Tako su pronašli i ovu pećinu u koju su se sakrili misleći da su bezbedni. Međutim, majka sa detetom izašla je ispred pećine, Turci su čuli plač bebe, prejahali tada plitku Moravu i pronašli odbegle Srbe - rekli su za RINU u TO Čačak.

RINA

 

Prema svedočenjima koja se i danas prenose, sudbina je zapečaćena u trenutku kada je jedna majka sa detetom izašla ispred ulaza. Plač bebe odjeknuo je preko tada plitke Morave. Turci su prejahali reku, pronašli zbeg i pozvali ljude da se predaju. Sećanja na ono što je čekalo zarobljene bila su jača od straha – niko nije izašao.

Reakcija je bila surova. Slama je nagomilana na ulazu, vatra je zapaljena, a dim je ispunio pećinu. Procene govore o oko 300 ugušenih, dok pojedini istorijski izvori navode da je broj stradalih bio i veći. Otuda i ime Kađenica – od turske reči „kad“, što znači dim.

Kada je stradanje dobilo oltar

Posmrtni ostaci stradalih ležali su decenijama, prekriveni čađi i prašinom, sve do 1936. godine. Tada je, po blagoslovu i nalogu vladike žičkog Nikolaja Velimirovića, pećina uređena kako bi se sačuvalo makar materijalno svedočanstvo o ovom stradanju. Kosti su sahranjene u dva kamena sarkofaga, a u središtu pećine podignuta je oltarska apsida.

 

Time je Kađenica dobila i jasno liturgijsko obeležje – postala je crkva bez zvona i ikonostasa, ali sa oltarom i mučeničkom tišinom koja snažnije govori od svake reči. Uoči Drugog svetskog rata uređen je i pristupni put, a ispred ulaza postavljen je drveni krst, visok više od 50 metara, kao znak stradanja i nade u vaskrsenje.

Pećina je skromna, bez pećinskog nakita koji privlači radoznale poglede. Njena vrednost nije u prirodnoj lepoti, već u pamćenju koje čuva.

Mesto do kog se ne dolazi slučajno

Danas Kađenica nije masovno posećena. Prilaz je težak i zahtevan. Put preko Zapadne Morave vodi preko dotrajalog mosta čiji se prelazak ne preporučuje, dok su planinarske staze preko Debele Gore naporne i dostupne samo iskusnijima. Kao da i sama priroda traži trud i nameru od onih koji žele da dođu.

RINA

 

Upravo zato, svaki dolazak ima težinu hodočašća. Svakog Vidovdana u Kađenici se služi parastos za postradale, da njihova žrtva ne ostane tek fusnota u istoriji. U toj pećini, gde su se dim i molitva spojili u jedno, pravoslavno sećanje dobilo je svoj kameni oltar – tih, ali nepokolebljiv.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara