Na obali Zapadne Morave nalazi se sveto mesto gde su nevini potražili spas, a iza sebe ostavili svedočanstvo o veri koja je nadživela plamen i dim.
Gusta šuma podno Ovčara ne otkriva odmah svoju najdublju tajnu. Tek kada se stigne do desne obale reke Zapadne Morave i kada se pogleda u tamni otvor stene, postaje jasno da se tu ne ulazi samo u pećinu, već u tišinu koja pamti. Kađenica nije običan speleološki prostor – ona je jedina pećina-crkva u Srbiji i jedno od najpotresnijih mesta kolektivnog stradanja u novijoj srpskoj istoriji.
RINA
Sakrivena između planina Ovčar i Kablar, na obali reke Zapadne Morave, Kađenica i danas stoji kao nemi svedok tragedije iz 1815. godine, iz vremena Drugog srpskog ustanka. U nju je, tražeći spas od turske potere, ušlo oko tri stotine žena, dece i staraca. Za sve njih, ovo utočište postalo je poslednje.
Zbeg koji se pretvorio u grobnicu
-Tokom 1815. godine, kada se vodila bitka na Ljubiću, Turci su poslali svoje vojnike da haraju po srpskim selima na planinama Ovčar i Kablar. Uplašeni za svoje živote, meštani su se masovno skupljali u zbegove i bežali od neprijatelja. Tako su pronašli i ovu pećinu u koju su se sakrili misleći da su bezbedni. Međutim, majka sa detetom izašla je ispred pećine, Turci su čuli plač bebe, prejahali tada plitku Moravu i pronašli odbegle Srbe - rekli su za RINU u TO Čačak.
RINA
Kosti stradalih Srba sahranjene su u dva kamena sarkofaga, a u središtu pećine podignuta je oltarska apsida
Prema svedočenjima koja se i danas prenose, sudbina je zapečaćena u trenutku kada je jedna majka sa detetom izašla ispred ulaza. Plač bebe odjeknuo je preko tada plitke Morave. Turci su prejahali reku, pronašli zbeg i pozvali ljude da se predaju. Sećanja na ono što je čekalo zarobljene bila su jača od straha – niko nije izašao.
Reakcija je bila surova. Slama je nagomilana na ulazu, vatra je zapaljena, a dim je ispunio pećinu. Procene govore o oko 300 ugušenih, dok pojedini istorijski izvori navode da je broj stradalih bio i veći. Otuda i ime Kađenica – od turske reči „kad“, što znači dim.
Kada je stradanje dobilo oltar
Posmrtni ostaci stradalih ležali su decenijama, prekriveni čađi i prašinom, sve do 1936. godine. Tada je, po blagoslovu i nalogu vladike žičkog Nikolaja Velimirovića, pećina uređena kako bi se sačuvalo makar materijalno svedočanstvo o ovom stradanju. Kosti su sahranjene u dva kamena sarkofaga, a u središtu pećine podignuta je oltarska apsida.
Time je Kađenica dobila i jasno liturgijsko obeležje – postala je crkva bez zvona i ikonostasa, ali sa oltarom i mučeničkom tišinom koja snažnije govori od svake reči. Uoči Drugog svetskog rata uređen je i pristupni put, a ispred ulaza postavljen je drveni krst, visok više od 50 metara, kao znak stradanja i nade u vaskrsenje.
Pećina je skromna, bez pećinskog nakita koji privlači radoznale poglede. Njena vrednost nije u prirodnoj lepoti, već u pamćenju koje čuva.
Mesto do kog se ne dolazi slučajno
Danas Kađenica nije masovno posećena. Prilaz je težak i zahtevan. Put preko Zapadne Morave vodi preko dotrajalog mosta čiji se prelazak ne preporučuje, dok su planinarske staze preko Debele Gore naporne i dostupne samo iskusnijima. Kao da i sama priroda traži trud i nameru od onih koji žele da dođu.
RINA
Prilaz Kađenici je prilično nepristupačan
Upravo zato, svaki dolazak ima težinu hodočašća. Svakog Vidovdana u Kađenici se služi parastos za postradale, da njihova žrtva ne ostane tek fusnota u istoriji. U toj pećini, gde su se dim i molitva spojili u jedno, pravoslavno sećanje dobilo je svoj kameni oltar – tih, ali nepokolebljiv.
Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Dok Srpska pravoslavna crkva 3. juna slavi Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu, tiho i dostojanstveno slavi se i sveta podvižnica iz Dečana - kćerka kralja Milutina i sestra Svetog Stefana Dečanskog, čije su svete mošti vekovima svedočile čuda i čuvale svetinju od zla.
Ugledni islamski učenjak i filozof otvoreno kritikuje osmansku prošlost i današnje političke igre, ističući potrebu za savezom muslimana i hrišćana u očuvanju istinske vere i mira.
Od Začeća Svetog Jovana Preteče do Svetog Luke, porodični praznici nižu se tokom celog meseca, a jedan od najpoznatijih datuma ove godine pada u sredu i obeležava se uz post na ulju.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog Evmenija Gortinskog i Svetu mučenicu Ariadnu po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Pokrov Presvete Bogorodice. Katolička crkva obeležava Svetu Tereziju od Dete Isusa, Jevreji obeležavaju Hol ha-Moed, peti dan Sukota, dok muslimani nemaju veliki praznik
Na Krstovdan u manastiru Blagoveštenje kablarsko biće održana svečanost 11. drvorezbarske kolonije "Krst patrijarha Pavla", uz izložbu ručno izrađenih krstova i dodelu nagrada učesnicima.
U unutrašnjosti monumentalnog hrasta lužnjaka nalazi se mali hram posvećen Svetoj Trojici, koji lokalni vernici čuvaju kao najveću svetinju, dok se oko njega i danas prepliću predanja.
Episkop Jerotej je u svom pozdravnom slovu zahvalio arhijerejima, sveštenstvu, sestrinstvu manastira, gostima i vernom narodu na radosti evharistijskog sabranja, a prazničnu besedu "proizneo" je vladika Heruvim.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
