Na obali Zapadne Morave nalazi se sveto mesto gde su nevini potražili spas, a iza sebe ostavili svedočanstvo o veri koja je nadživela plamen i dim.
Gusta šuma podno Ovčara ne otkriva odmah svoju najdublju tajnu. Tek kada se stigne do desne obale reke Zapadne Morave i kada se pogleda u tamni otvor stene, postaje jasno da se tu ne ulazi samo u pećinu, već u tišinu koja pamti. Kađenica nije običan speleološki prostor – ona je jedina pećina-crkva u Srbiji i jedno od najpotresnijih mesta kolektivnog stradanja u novijoj srpskoj istoriji.
RINA
Sakrivena između planina Ovčar i Kablar, na obali reke Zapadne Morave, Kađenica i danas stoji kao nemi svedok tragedije iz 1815. godine, iz vremena Drugog srpskog ustanka. U nju je, tražeći spas od turske potere, ušlo oko tri stotine žena, dece i staraca. Za sve njih, ovo utočište postalo je poslednje.
Zbeg koji se pretvorio u grobnicu
-Tokom 1815. godine, kada se vodila bitka na Ljubiću, Turci su poslali svoje vojnike da haraju po srpskim selima na planinama Ovčar i Kablar. Uplašeni za svoje živote, meštani su se masovno skupljali u zbegove i bežali od neprijatelja. Tako su pronašli i ovu pećinu u koju su se sakrili misleći da su bezbedni. Međutim, majka sa detetom izašla je ispred pećine, Turci su čuli plač bebe, prejahali tada plitku Moravu i pronašli odbegle Srbe - rekli su za RINU u TO Čačak.
RINA
Kosti stradalih Srba sahranjene su u dva kamena sarkofaga, a u središtu pećine podignuta je oltarska apsida
Prema svedočenjima koja se i danas prenose, sudbina je zapečaćena u trenutku kada je jedna majka sa detetom izašla ispred ulaza. Plač bebe odjeknuo je preko tada plitke Morave. Turci su prejahali reku, pronašli zbeg i pozvali ljude da se predaju. Sećanja na ono što je čekalo zarobljene bila su jača od straha – niko nije izašao.
Reakcija je bila surova. Slama je nagomilana na ulazu, vatra je zapaljena, a dim je ispunio pećinu. Procene govore o oko 300 ugušenih, dok pojedini istorijski izvori navode da je broj stradalih bio i veći. Otuda i ime Kađenica – od turske reči „kad“, što znači dim.
Kada je stradanje dobilo oltar
Posmrtni ostaci stradalih ležali su decenijama, prekriveni čađi i prašinom, sve do 1936. godine. Tada je, po blagoslovu i nalogu vladike žičkog Nikolaja Velimirovića, pećina uređena kako bi se sačuvalo makar materijalno svedočanstvo o ovom stradanju. Kosti su sahranjene u dva kamena sarkofaga, a u središtu pećine podignuta je oltarska apsida.
Time je Kađenica dobila i jasno liturgijsko obeležje – postala je crkva bez zvona i ikonostasa, ali sa oltarom i mučeničkom tišinom koja snažnije govori od svake reči. Uoči Drugog svetskog rata uređen je i pristupni put, a ispred ulaza postavljen je drveni krst, visok više od 50 metara, kao znak stradanja i nade u vaskrsenje.
Pećina je skromna, bez pećinskog nakita koji privlači radoznale poglede. Njena vrednost nije u prirodnoj lepoti, već u pamćenju koje čuva.
Mesto do kog se ne dolazi slučajno
Danas Kađenica nije masovno posećena. Prilaz je težak i zahtevan. Put preko Zapadne Morave vodi preko dotrajalog mosta čiji se prelazak ne preporučuje, dok su planinarske staze preko Debele Gore naporne i dostupne samo iskusnijima. Kao da i sama priroda traži trud i nameru od onih koji žele da dođu.
RINA
Prilaz Kađenici je prilično nepristupačan
Upravo zato, svaki dolazak ima težinu hodočašća. Svakog Vidovdana u Kađenici se služi parastos za postradale, da njihova žrtva ne ostane tek fusnota u istoriji. U toj pećini, gde su se dim i molitva spojili u jedno, pravoslavno sećanje dobilo je svoj kameni oltar – tih, ali nepokolebljiv.
Srpska pravoslavna crkva kroz molitvu i sećanje obeležava jedno od najpotresnijih poglavlja naše istorije — trenutak kada su turski osvajači mislili da će ognjem ugasiti veru, a zapravo su probudili večnu nadu naroda u vaskrsenje slobode i duhovnog identiteta.
Na isti dan kada pravoslavni vernici slave Vaznesenje Gospodnje, Srpska pravoslavna crkva tiho obeležava i spomen na Svetog Teodora Vršačkog – episkopa koji je podigao ustanak pod zastavama sa likom Svetog Save i stradao mučeničkom smrću zbog vere i naroda.
Dok Srpska pravoslavna crkva 3. juna slavi Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu, tiho i dostojanstveno slavi se i sveta podvižnica iz Dečana - kćerka kralja Milutina i sestra Svetog Stefana Dečanskog, čije su svete mošti vekovima svedočile čuda i čuvale svetinju od zla.
Ugledni islamski učenjak i filozof otvoreno kritikuje osmansku prošlost i današnje političke igre, ističući potrebu za savezom muslimana i hrišćana u očuvanju istinske vere i mira.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Metodija po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Jankit. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Tome apostola, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Na ulazu u manastir stoje uputstva koja nisu puka pravila ponašanja, već deo viševekovnog poretka Svete Gore. Zašto se određene navike ostavljaju pred kapijom Atosa i kakvu poruku Epistati upućuju poklonicima?
Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
U unutrašnjosti monumentalnog hrasta lužnjaka nalazi se mali hram posvećen Svetoj Trojici, koji lokalni vernici čuvaju kao najveću svetinju, dok se oko njega i danas prepliću predanja.
Manastir Žiča, koji je Sveti Sava izabrao za sedište prve srpske arhiepiskopije, mnogo je više od mesta molitve: u njegovim zidovima oblikovala se duhovna ideja Srbije, krunisani su vladari i ispisivane stranice istorije
Manastir Svetih arhangela, zadužbina cara Stefana Dušana podignuta između 1343. i 1352. godine, bio je jedno od najznačajnijih duhovnih središta srednjovekovne Srbije i njegovo poslednje počivalište.
Na obalama Bistrice vekovima opstaje kompleks u kojem se prepliću tragovi Svetog Save, srpskih patrijaraha, srednjovekovnih vladara i manje poznatih priča ispisanih u kamenu, freskama i obnovama kroz različite epohe.
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Od brašna, kakaa, mineralne vode i nekoliko uobičajenih namirnica nastaje jednostavna poslastica koja se priprema bez mnogo truda, a ostaje vazdušasta, punog ukusa i prijatne voćne svežine.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
