Pre nego što podignemo čašicu, zapitajmo se – da li bi naši upokojeni želeli te gestove ili molitvu koja donosi istinski spokoj njihovoj duši?
U Srbiji, kao i u mnogim pravoslavnim zemljama, običaj posete grobovima bližnjih, bilo za parastos ili Zadušnice, često je obeležen nošenjem i konzumiranjem rakije, ali i drugih simbola, poput paljenja cigareta za pokoj duše.
U pojedinim krajevima Srbije, običaj je da se cigareta zapali, namenjena pokojniku, i stavi na humku ili pored groba, te se umesto tamjanom, grobovi „kade“ dimom duvana. Ovo je postalo toliko ustaljeno da je rakija gotovo postala simbol tih trenutaka, a dim cigarete, u narodu, predstavlja „molitvu“ koja izlazi iz ruku onih koji su došli da se sete svojih najmilijih.
Međutim, iza ovih običaja krije se jedno duhovno pitanje – da li zaboravljamo istinsku svrhu posete grobovima? Jer, kako podsećaju mnogi pravoslavni duhovnici, dim cigarete ne može biti "kandilo" koje bi osvetlilo put duše preminulog, već je to, kako se često govori, „đavolje kandilo“. Umesto tih gestova, koji odvlače pažnju sa suštine, crkveni autoriteti nas podsećaju na pravu potrebu duše upokojenih – molitvu.
Arhimandrit Amvrosije Jurasov, osnivač Svetovavedenjskog ženskog manastira u Ivanovu, naglašava:
- Najveća korist za umrlog je molitva Crkve, pominjanje na liturgiji, parastos, čitanje Psaltira, milostinja. Odlazak na groblje znači sećanje na umrle. Ali, ne treba to da činimo rakijom. Možemo da položimo cveće, da se pomolimo, da otpevamo: "Sa svetima upokoj...". To će biti uteha i za nas i za umrlog.
Upokojeni više ne mogu sami da se mole za sebe, jer su prešli u Carstvo nebesko. Ipak, naše molitve za njih i crkveno pominjanje postaju izvor milosti i pomoći, jer kroz molitve možemo umilostiviti Gospoda da se smiluje na njihove duše. Naši postupci i molitve ne preuzimaju njihovo spasenje, koje je u Božjim rukama, ali postaju most duhovne ljubavi između ovog sveta i večnosti.
No, uprkos tome, češće na groblju čujemo reči poput "Uzmi, za pokoj duše" dok se toči rakija, nego što možemo čuti molitvu za upokojene. Zaboravlja se da su rakija i dim cigarete samo telesne manifestacije, koje ne donose stvarni mir duši, dok molitva, kao duhovna svetlost, osvetljava put preminulog ka Hristovom carstvu.
Da li na groblje odlazimo da bismo se pomolili za pokoj duše naših voljenih, ili da bismo jeli i pili, zanemarujući ono što je zaista bitno? Pre nego što zapalimo cigaretu ili podignemo čašicu, možda bi trebalo da se zapitamo – šta bi naši upokojeni stvarno želeli? Da li bi se radovali našim gestovima ili bi nas molili da se setimo molitve, one tihe, ali svemoćne molitve, koja jedina donosi istinski spokoj duši?
Na dan posvećen onima koji su okončali svoj ovozemaljski život, kroz liturgije i tihe molitve, vernici se sećaju svojih bližnjih i pronalaze utehu u veri u vaskrsenje i večni život. Ova praksa, iako duboko ukorenjena u narodu, često dovodi do zabune među vernicima. Protojerej Dejan Krstić nudi dublje razumevanje značaja molitve i paljenja sveća.
Printscreen/YouTube/tvsoyuz
Praznici i sveci
11:28 | 05.10.2024
DANAS SU MIHOLJSKE ZADUŠNICE: Ne zaboravite da izgovorite ovu molitvu, posebno oni koji su daleko od grobova svojih najmilijih
Duhovna riznica
13:40 | 05.10.2024
GDE SE PALE SVEĆE ZA ŽIVE, A GDE ZA UPOKOJENE: Rektor Niške bogoslovije otkriva u čemu ljudi najčešće greše
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Nakon niza tvrdnji o"„selidbi" i navodnoj nelegalnoj izgradnji, Eparhija raško-prizrenska prvi put sistematski iznosi odluke Sabora, zakonske dozvole i stručna mišljenja, odbacujući optužbe koje su uzburkale javnost.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
Na Zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Trifuna po starom i Svetog Avksentija po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Valentina, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Otkrijte kako se priprema autentično koljivo iz ćelije Presvete Bogorodice Axion Esti, sa sastojcima koji simbolizuju Vaskrsenje, Carstvo nebesko i večni život.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Zadušnice 14. februara padaju na dan Svetog Trifuna, uoči mesnih poklada i praznika Sretenja Gospodnjeg, pa se molitveno sećanje na upokojene ove godine obeležava u posebno zgusnutom i simboličnom crkvenom okviru.
Na Mitrovdanske zadušnice vernici se sabiraju u molitvi za svoje upokojene, a paroh budvanski otac Slobodan Lukić podseća da pravu vrednost ovog dana ne čine običaji ni sujeverje, već molitva, liturgija i sećanje.
U besedi za subotu mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da reč kojom je Gospod oblikovao svet i danas deluje – pročišćava, vodi i oplemenjuje čoveka.
Na Zadušnice bi trebalo otići u hram, zapaliti sveću za pokoj duša, predati imena upokojenih za pomen i doneti žito na osvećenje.
Duhovna pouka koja otkriva kako zajednička molitva Crkve postaje snažan kanal milosrđa i povezanosti između generacija.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Sveštenik Predrag Šćepanović otkriva kako Zadušnice nisu samo običaj, već trenutak u kojem ljubav prema upokojenima i vera dobijaju oblik kroz molitvu, svetlost sveće i simboliku koljiva.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
