Duhovna riznica 01.01.2025 | 12:50

ŠTA VERNICI MISLE O "ASISTIRANOM SAMOUBISTVU": Stigli rezultati ankete, a konačan zbir izazvao tektonski poremećaj

Izvor: vimaorthodoxias.gr
ŠTA VERNICI MISLE O "ASISTIRANOM SAMOUBISTVU": Stigli rezultati ankete, a konačan zbir izazvao tektonski poremećaj
Schutterstock Crkva u Ukrajini oštećena u ratu.

Ratovi koji cvetaju u poslednjim godinama oko nas, kao i smrtne kazne koje se još uvek izriču u mnogim zemljama, podsećaju nas na to da, nažalost, ljudski život nije ni svet, ni dragocen, ako neko odluči drugačije.

Stope verovanja u Boga (ukupno 73%) i religioznosti, prema istraživanju Metron Analysis-a, relativno su niže u odnosu na druga istraživanja sprovedena poslednjih godina. Po pravilu, ta istraživanja pokazivala su procente vernika iznad 80%, svrstavajući Grke i Grkinje među najreligioznije, ako ne i najpobožnije narode u Evropi.

Međutim, ovakve razlike kod ovako osetljivih tema uvek postoje i povezane su sa kontekstom u kom se postavljaju pitanja, kao i sa načinom na koji ih ispitanici doživljavaju. Ipak, vera, koja je predmet ovog istraživanja, ima izraženo privatne karakteristike, jer se samo trećina vernika redovno sabira na liturgiji češće od jednom mesečno.

 Veruju, ali su udaljeni od crkvene zajednice, kao što primećujemo i da sve više ljudi odustaje od učešća u političkoj zajednici time što ne glasaju na izborima.

Religioznost snažno utiče na jedan od najvažnijih savremenih etičkih problema – eutanaziju ili „asistirano samoubistvo“. Naime, samo 54% vernika izražava saglasnost sa ovim činom, u poređenju sa oko 80% u ostalim kategorijama građana.

„Samo“ je ovde pod navodnicima jer je pozitivno iznenađenje da se čak i među najpobožnijima većina izjašnjava u korist eutanazije – na ovu činjenicu treba ozbiljno da obrate pažnju i Crkva i država.

Ne, naravno, u smislu referenduma, već u kontekstu napora da se razumeju iskustva koja vode vernike i građane ka prihvatanju stavova suprotnih onima Crkve i države.

Ta iskustva su brojna i bolna, poput patnji koje proživljavaju mnogi teško i neizlečivo oboleli, osuđeni da umru u uslovima duhovnog i fizičkog poniženja, suprotno samoj molitvi Crkve za „kraj života koji bi bio ne samo hrišćanski, već i bezbolan, neposramljen i miran,“ kao što se moli u Velikoj jekteniji. To, ipak, mogu da obezbede samo medicina, rođaci, prijatelji i volja samog bolesnika, u trenucima kada se, uprkos molitvi, patnja nastavlja.

Nije li bolno i nepravedno da izmučena duša bolesnika „ispruživši ruke ka ljudima, ne nalazi onoga ko će joj pomoći“? Da li je svetost života dovoljno opravdanje za mučeništvo neizlečivo obolelih?

Ratovi koji poslednjih godina pustoše svet, kao i smrtne kazne koje se još uvek praktikuju u mnogim zemljama, podsećaju nas da, nažalost, ljudski život nije ni svetinja ni neprocenjiv, ako neko odluči drugačije.

Pojedine Crkve blagosiljaju oružje vojski – svaka svoje – i daju poslednje pričešće osuđenicima na smrt, ako to zatraže.

shutterstock.com
Crkva u Ukrajini oštećena u ratu.

Ali zar nije moralno, pravno i duhovno protivrečno to što neki vođa šalje mlade ljude da ubijaju i da budu ubijeni protiv svoje volje, isto kao i sveštenik koji odobrava i pruža religiozno opravdanje vladarevoj odluci? Zar nije protivrečno što iste te osobe zabranjuju i kažnjavaju samoubistvo kao krivično delo i greh, a odbijaju da pomognu mirnu, dostojanstvenu i bezbolnu smrt ljudima koji pate, a čije preživljavanje znači samo produženje njihovih muka?

Naravno, pitanje eutanazije ima snažne moralne, političke, emotivne, filozofske, pa čak i socijalne i ekonomske aspekte: u Kanadi, gde je legalizovana, već se vodi rasprava da li je „asistirano samoubistvo“ zapravo prinudno rešenje za one koje zdravstveni sistem zanemaruje.

Zato su eutanaziju usvojile samo Belgija, Holandija i Luksemburg u Evropskoj uniji – uz izuzetno stroge uslove, kao što je i potrebno. U svim ostalim zemljama ovo pitanje ostaje otvoreno i mora se suočiti sa njim, uz ljubav, razumevanje i empatiju prema bližnjima i sapatnicima.