Sveti Filaret Moskovski, patrijarh Moskovski i sve Rusije (1619.-1633.), često je isticao važnost samospoznaje, duhovnog napretka i smirenja.
Kao čovek koji je jedan deo života proveo u strogom zatočeništvu u manastiru Antonijev na severu Rusije, isticao i važnost nade.
Jednu takvu misao Svetog Filareta Moskovskog danas prenosimo.
"Često se događa da onaj čovek koji pažljivo gleda, nađe u svom prirodnom karakteru nešto što bi trebalo popraviti i nešto što je potrebno postepeno menjati. Potpuno je ispravno da on u takvoj situaciji traži pomoć od Boga. Ako pomoć ne stigne odmah, ne treba gubiti nadu. Treba i dalje kucati na vrata milosrđa i istovremeno se podvizavati, da bi se zauzdali loši nagoni srca i volje. Kada nas zapljusne negodovanje i gnev, ne treba da dopustimo sebi da tako govorimo i da po tome postupamo, nego je potrebno da se uzdržimo i da razmišljamo o svemu tome, kao i da kroz molitvu utišamo strast. Posle toga možemo da onome ko je zgrešio, odmereno ukažemo na grešku, i da mu snishodljivo odmerimo kaznu".
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 32. petak po Pedesetnici poziva vernike da se ne zadovolje samo prihvatanjem milosti, već da u svakodnevnom životu ulažu napor, razvijaju vrline i nastoje da žive po Božjem obličju, kako bi zaista postali sposobni da uđu u Carstvo nebesko.
Pahomije Bruskov objašnjava da je sve dozvoljeno, ali da je važno razmisliti šta je razlog za sedenje ili ležanje tokom molitve.
Ako je moguće gladnoga da nahrane, žednoga da napoje i sa svima da budu u dobrim odnosima što do njih stoji, govorio je starac Tadej o porodici koja je Bogu mila.
Svome učeniku Pafnutiju govorio je Makarije često: "Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen“.
