Srpska pravoslavna crkva obeležava Svetog Makarija Egipatskog, sveca iz Misirije za koga se veruje da je imao moć da mrtve vaskrsne iz groba.
Misirac, bio je jedan od mlađih savremenika Antonija Velikog. Otac mu bio sveštenik. Iz poslušnosti prema roditeljima oženio se, no žena mu je ubrzo umrla i on se udaljio u pustinju gde je proveo punih šezdeset godina u trudu i borbi, unutrašnjoj i spoljašnjoj, za carstvo nebesko.
Kad su ga pitali, zašto je toliko mršav i kad jede i kad ne jede, on je odgovarao: "Od straha Božijega“.
Toliko je uspeo očistiti svoj um od zlih pomisli i srce svoje od zlih želja da ga je Bog obdario obilatim darom čudotvorstva, tako da je i mrtve iz groba vaskrsavao.
Njegovom smirenju divili su se ljudi, ali i demoni.
"Reče mu jednom demon: "Ima samo jedno, u čemu te ja ne mogu nadvladati; to nije post, jer ja ne jedem nikad ništa; to nije ni bdenje, jer ja ne spavam nikad“. "Nego šta je to?“ upita ga Makarije. "Tvoje smirenje“, odgovori demon", piše u žitijama.
Svome učeniku Pafnutiju govorio je Makarije često: "Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen“.
Živeo je devedeset sedam godina.
"Pred smrt na devet dana javili mu se iz onoga sveta sveti Antonije i sveti Pahomije i navestili mu da će kroz devet dana umreti, što se i dogodi. Još mu se pred samu smrt javio heruvim koji mu je otkrio u viziji blaženi svet nebeski, pohvalio trud i vrlinu njegovu i rekao mu, da je poslat da mu uzme dušu u Carstvo nebesko", navedeno je u žitijama.
Upokojio se 390. godine.
Najpre se podvizavao u blizini svoga sela, no da bi izbegao bespokojstva od ljudi, udaljio se u pustinju, na obale Crvenog mora, gde je "kao zatvorenik" proveo dvadeset godina ne družeći se ni s kim osim s Bogom kroz neprestanu molitvu, razmišljanje i sozercanje.
Redosled u crkvi nije samo pitanje forme, već duboko ukorenjeno u duhovnim načelima i vrednostima koje pravoslavlje nastoji da očuva i prenese na svoje vernike.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za 32. petak po Pedesetnici poziva vernike da se ne zadovolje samo prihvatanjem milosti, već da u svakodnevnom životu ulažu napor, razvijaju vrline i nastoje da žive po Božjem obličju, kako bi zaista postali sposobni da uđu u Carstvo nebesko.
On je pisao Simvol Vere, koji je bio na Prvom vaseljenskom saboru usvojen.
