U svetu koji veliča moć i osvetu, pravoslavna duhovnost otkriva drugačiju istinu. Sveštenik Valerij Duhanjin objašnjava zašto jesmirenje najmoćnije oružje protiv zla.
U savremenom svetu, gde se često veličaju snaga, dominacija i moć, smirenje se neretko doživljava kao slabost. Ipak, pravoslavna duhovnost otkriva nam sasvim drugačiju perspektivu – smirenje nije znak nemoći, već istinska snaga duha. O tome govori i protojerej Valerij Duhanjin, ističući da pravo smirenje nije malodušnost niti unutrašnja slabost, već hrabrost da se pobedi sopstveni gnev i osećaj uvređenosti.
- Malodušnom čoveku bilo bi drago da se osveti, ali mu unutrašnja bojažljivost to ne dozvoljava, te misli da nema dovoljno telesne i duševne snage. U tome, međutim, nema nikakvog smirenja, već samo osećaj sopstvene nemoći - objašnjava otac Valerij. Smiren čovek, naprotiv, poseduje unutrašnju snagu da odgovori na uvredu ljubavlju, da pokaže plemenitost umesto osvete i da, ukoliko je to volja Božija, pokaže silu – ali uvek sa pouzdanjem u Gospoda.
Sveti Nikolaj Velimirović potvrđuje ovu misao rečima: „Zločin je uvek slabost. Zločinac je kukavica, a ne junak. Zato uvek smatraj da je onaj koji ti čini zlo slabiji od tebe.“ Onaj ko se ne sveti i ostaje u smirenju sakuplja snagu u sebi i postaje poput mora koje ne izliva svoje obale zbog kamenčića koje neko baca u njega.
Duhovna istorija svedoči o tome da je smirenje neretko donosilo pobedu nad zlom. Tako u žitiju svete mučenice Favste nalazimo priču o njenom molitvenom podvigu u mučeništvu. Dok su je mučili, ona se molila za svog mučitelja Maksima, i ta ljubav dotakla je njegovo srce – poverovao je u Hrista i zajedno sa njom primio mučenički venac. Ljubav i smirenje nadjačali su surovost i nasilje.
Otac Valerij Duhanjin upućuje nas na još jedan značajan primer iz Drevnog paterika: kada je monaha ošamarila demonizovana devojka, on joj je, u skladu sa Hristovom zapovešću, okrenuo i drugi obraz. Tada je demon zavapio: „Zapovest Isusa Hrista me izgoni!“ i napustio devojku. Ovaj događaj potvrđuje reči starohrišćanskog podvižnika ave Mojsija: „Onaj ko ima smirenje – smiruje demone, a onoga ko nema smirenje – smiruju demoni.“
Na vrhuncu hrišćanske vere stoji primer Hrista, koji je na Krstu pobedio đavola upravo smirenjem. Dok je nevin stradao, nije uzvratio uvredama, nije planuo gnevom, već je oprostio i pokazao ljubav. Tako je Gospod svojom krotkošću satro gordost sila tame, pokazujući da samo dobro može pobediti zlo.
Arhimandrit Sofronije Saharov ovu istinu opisuje slikom obrnutog poretka sveta. Dok ljudsko društvo često funkcioniše kao piramida moći, gde najjači vladaju slabima, Hristos je ovu piramidu okrenuo naglavce – postao je sluga svima i postavio temelj Carstva nebeskog u smirenju i ljubavi. Ko god želi da bude istinski veliki, treba da se ugleda na Njega, a ne na one koji su Ga raspeli.
Smirenje se ne može do kraja objasniti rečima – ono se razume tek kroz iskustvo duhovnog života. Kada srce nauči da prepozna njegovu snagu, tada ćemo shvatiti da smirenje nije slabost, već pobeda nad sopstvenim strastima i put ka pravoj, neprolaznoj slavi.
Osećaj bezgrešnosti smatra se produktom gordosti, što je veliki Božji greh, a kako Crkva na to gleda najbolje je ilustrovao otac Rafailo Boljević kroz jedan postupak upokojenog Vladike Nikolaja.
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Nije lako, kaže tac Vajo, izgubiti bračnog partnera, veliko je to iskušenje i životna muka, ali je isto tako teško i živeti sam.
Razorna vatra sravnila je sa zemljom hram Sretenja Gospodnjeg na grčkom ostrvu Poros, ostavljajući za sobom samo pepeo i tugu. Ali usred zgarišta, jedna svetinja ostala je netaknuta – ikona Hrista kao Velikog Arhijereja, neoštećena i postojana.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak siropusne sedmice otkriva kako jedan pogled Hristov može osvetliti i najzamračenu dušu, donoseći život i mir.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Isidora Pelusiota po starom i Svetog velikomučenika Teodora Tirona po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Sedmoricu osnivača Reda slugu Blažene Device Marije, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika.
U trenutku najveće nevolje, objašnjenje velikog duhovnika 20. veka otkriva kako pravoslavlje tumači nevinost, bol i mesto duše u večnosti, pružajući utehu i snagu svima koji veruju.
Rodom je Misirac i bio je sin uglednih roditelja i srodnik aleksandrijskih patrijaraha Teofila i Kirila.
Na obali Zapadne Morave nalazi se sveto mesto gde su nevini potražili spas, a iza sebe ostavili svedočanstvo o veri koja je nadživela plamen i dim.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
U besedi za 19. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o sili koja ne pripada ni vremenu ni prostoru, već večnosti.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak siropusne sedmice otkriva kako jedan pogled Hristov može osvetliti i najzamračenu dušu, donoseći život i mir.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak mesopusne sedmice razotkriva gde zapinje svaka namera da se zlo iz sebe iskopa do korena i zašto promena ne počinje tamo gde mislimo.
U besedi za ponedeljak mesopusne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako glas Božjeg Sina ne samo da pokorava prirodu, već umiruje i nemire u ljudskim srcima.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za utorak siropusne sedmice otkriva kako jedan pogled Hristov može osvetliti i najzamračenu dušu, donoseći život i mir.
U trenutku najveće nevolje, objašnjenje velikog duhovnika 20. veka otkriva kako pravoslavlje tumači nevinost, bol i mesto duše u večnosti, pružajući utehu i snagu svima koji veruju.
Deset dana po Vaznesenju Gospodnjem u Jerusalimu se začuo huk silnoga vihora. Silazak Svetoga Duha preobrazio je uplašene učenike u neustrašive apostole i označio rođenje Crkve.
Crkva uči da je bračna vernost temelj porodičnog mira i duhovnog zdravlja.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
Uz sasluženje episkopa mohačkog Damaskina, liturgiju je služio mitropolit bački Irinej, koji je u besedi istakao životne poruke svetih Simeona i Ane i podsetio vernike na moć molitve, ljubavi i posvećenja Bogu.
Duhovno iskustvo Crkve kroz vekove svedoči da Bog ne gleda samo na delo, već na nameru i stanje srca.
U vremenu instant-testa i gotovih mešavina, ovaj recept podseća kako izgleda priprema koja ne zavisi od sata, već od osećaja.
