U svetu koji veliča moć i osvetu, pravoslavna duhovnost otkriva drugačiju istinu. Sveštenik Valerij Duhanjin objašnjava zašto jesmirenje najmoćnije oružje protiv zla.
U savremenom svetu, gde se često veličaju snaga, dominacija i moć, smirenje se neretko doživljava kao slabost. Ipak, pravoslavna duhovnost otkriva nam sasvim drugačiju perspektivu – smirenje nije znak nemoći, već istinska snaga duha. O tome govori i protojerej Valerij Duhanjin, ističući da pravo smirenje nije malodušnost niti unutrašnja slabost, već hrabrost da se pobedi sopstveni gnev i osećaj uvređenosti.
- Malodušnom čoveku bilo bi drago da se osveti, ali mu unutrašnja bojažljivost to ne dozvoljava, te misli da nema dovoljno telesne i duševne snage. U tome, međutim, nema nikakvog smirenja, već samo osećaj sopstvene nemoći - objašnjava otac Valerij. Smiren čovek, naprotiv, poseduje unutrašnju snagu da odgovori na uvredu ljubavlju, da pokaže plemenitost umesto osvete i da, ukoliko je to volja Božija, pokaže silu – ali uvek sa pouzdanjem u Gospoda.
Sveti Nikolaj Velimirović potvrđuje ovu misao rečima: „Zločin je uvek slabost. Zločinac je kukavica, a ne junak. Zato uvek smatraj da je onaj koji ti čini zlo slabiji od tebe.“ Onaj ko se ne sveti i ostaje u smirenju sakuplja snagu u sebi i postaje poput mora koje ne izliva svoje obale zbog kamenčića koje neko baca u njega.
Duhovna istorija svedoči o tome da je smirenje neretko donosilo pobedu nad zlom. Tako u žitiju svete mučenice Favste nalazimo priču o njenom molitvenom podvigu u mučeništvu. Dok su je mučili, ona se molila za svog mučitelja Maksima, i ta ljubav dotakla je njegovo srce – poverovao je u Hrista i zajedno sa njom primio mučenički venac. Ljubav i smirenje nadjačali su surovost i nasilje.
Otac Valerij Duhanjin upućuje nas na još jedan značajan primer iz Drevnog paterika: kada je monaha ošamarila demonizovana devojka, on joj je, u skladu sa Hristovom zapovešću, okrenuo i drugi obraz. Tada je demon zavapio: „Zapovest Isusa Hrista me izgoni!“ i napustio devojku. Ovaj događaj potvrđuje reči starohrišćanskog podvižnika ave Mojsija: „Onaj ko ima smirenje – smiruje demone, a onoga ko nema smirenje – smiruju demoni.“
Na vrhuncu hrišćanske vere stoji primer Hrista, koji je na Krstu pobedio đavola upravo smirenjem. Dok je nevin stradao, nije uzvratio uvredama, nije planuo gnevom, već je oprostio i pokazao ljubav. Tako je Gospod svojom krotkošću satro gordost sila tame, pokazujući da samo dobro može pobediti zlo.
Arhimandrit Sofronije Saharov ovu istinu opisuje slikom obrnutog poretka sveta. Dok ljudsko društvo često funkcioniše kao piramida moći, gde najjači vladaju slabima, Hristos je ovu piramidu okrenuo naglavce – postao je sluga svima i postavio temelj Carstva nebeskog u smirenju i ljubavi. Ko god želi da bude istinski veliki, treba da se ugleda na Njega, a ne na one koji su Ga raspeli.
Smirenje se ne može do kraja objasniti rečima – ono se razume tek kroz iskustvo duhovnog života. Kada srce nauči da prepozna njegovu snagu, tada ćemo shvatiti da smirenje nije slabost, već pobeda nad sopstvenim strastima i put ka pravoj, neprolaznoj slavi.
Osećaj bezgrešnosti smatra se produktom gordosti, što je veliki Božji greh, a kako Crkva na to gleda najbolje je ilustrovao otac Rafailo Boljević kroz jedan postupak upokojenog Vladike Nikolaja.
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Nije lako, kaže tac Vajo, izgubiti bračnog partnera, veliko je to iskušenje i životna muka, ali je isto tako teško i živeti sam.
Razorna vatra sravnila je sa zemljom hram Sretenja Gospodnjeg na grčkom ostrvu Poros, ostavljajući za sobom samo pepeo i tugu. Ali usred zgarišta, jedna svetinja ostala je netaknuta – ikona Hrista kao Velikog Arhijereja, neoštećena i postojana.
Molitva sabranih vernika, bogosluženje i poruke o pokajanju, nadi i duhovnoj odgovornosti u drevnoj svetinji na Kosovu i Metohiji.
Patrijarh ukazuje da se Vaskrsli Hristos ne prepoznaje spoljašnjim pogledom, već u ličnom susretu, evharistijskoj zajednici i delatnoj ljubavi prema bližnjem, naročito prema stradalima i vernom narodu na Kosovu i Metohiji.
Velika subota jedina subota u godini koja se posti.
Bogosluženja danas protiču bez zvonjave crkvenih zvona, jer ona simbolizuju radost.
Poglavar SPC doputovao u drevnu lavru, gde će s vernim narodom dočekati Vaskrs, poklonio se svetinjama i nastavlja bogosluženja u danima koji sabiraju stradanje, nadu i trajanje osmovekovne duhovne tradicije.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
U besedi za 19. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o sili koja ne pripada ni vremenu ni prostoru, već večnosti.
U besedi za četvrtak Strasne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički naglašava da svako odbijanje Spasiteljeve ruke vodi u duhovnu tamu, dok prihvatanje donosi svetlost, čistotu i besmrtnost.
U besedi za sredu Strasne sedmice, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički osvetljava trenutke kada Hristos dolazi i menja život onih koji Ga traže.
U besedi za nedelju 6. sedmice velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako Božija veličina prevazilazi svu ljudsku moć i razumevanje.
Bogosluženja danas protiču bez zvonjave crkvenih zvona, jer ona simbolizuju radost.
Plaštanica se tokom večernje službe polaže na posebno pripremljen sto u sredini crkve, zajedno sa Jevanđeljem, gde vernici prilaze da je celivaju i u tišini se pomole.
Pravoslavno učenje vekovima opominje da bez Boga nijedno spoljašnje dobro ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu.
Hodočasnici, sveštenstvo i vernici ponovo su prošli Put Stradanja ka Crkvi Svetog Groba, u atmosferi duboke napetosti i duhovnog povratka, dok su ulice Jerusalima odzvanjale molitvama.
Nastojateljica Manastira Vratna govori kako lavanda, pčelinji vosak i prirodna eterična ulja iz ove svetinje pomažu vernicima da povrate ravnotežu tela i duha.
Od jutarnje liturgije do prazničnog okupljanja uz rukotvorine i manastirske proizvode, dan je protekao u znaku molitve, sećanja na čudesno izbavljenje i živog susreta ljudi koji svoju veru potvrđuju i kroz rad i darivanje.
Kolone vernika iz Golupca i Kučeva slile su se u manastir, gde je jutro počelo Liturgijom, a potom nastavljeno krsnim hodom i molitvom pred moštima svetitelja.
Godinama je dolazio i bez objašnjenja zastajao na istom mestu u hramu u Libertivilu, sve dok nije razumeo šta ga tamo uporno vraća i odlučio da promeni svoj život.
Pravoslavno učenje vekovima opominje da bez Boga nijedno spoljašnje dobro ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu.
Dok se širom pravoslavnog sveta pripremaju različite vrste pogača, svetogorski monasi čuvaju recept koji spaja bogat ukus, simboliku i monašku tradiciju.
Redosled bogoslužbenih radnji, čitanja iz Jevanđelja, litijski hod oko hrama, pojanje žalopojnih tropara i poreklo običaja u srednjovekovnom hrišćanskom Istoku.
