U svetu koji veliča moć i osvetu, pravoslavna duhovnost otkriva drugačiju istinu. Sveštenik Valerij Duhanjin objašnjava zašto jesmirenje najmoćnije oružje protiv zla.
U savremenom svetu, gde se često veličaju snaga, dominacija i moć, smirenje se neretko doživljava kao slabost. Ipak, pravoslavna duhovnost otkriva nam sasvim drugačiju perspektivu – smirenje nije znak nemoći, već istinska snaga duha. O tome govori i protojerej Valerij Duhanjin, ističući da pravo smirenje nije malodušnost niti unutrašnja slabost, već hrabrost da se pobedi sopstveni gnev i osećaj uvređenosti.
- Malodušnom čoveku bilo bi drago da se osveti, ali mu unutrašnja bojažljivost to ne dozvoljava, te misli da nema dovoljno telesne i duševne snage. U tome, međutim, nema nikakvog smirenja, već samo osećaj sopstvene nemoći - objašnjava otac Valerij. Smiren čovek, naprotiv, poseduje unutrašnju snagu da odgovori na uvredu ljubavlju, da pokaže plemenitost umesto osvete i da, ukoliko je to volja Božija, pokaže silu – ali uvek sa pouzdanjem u Gospoda.
Sveti Nikolaj Velimirović potvrđuje ovu misao rečima: „Zločin je uvek slabost. Zločinac je kukavica, a ne junak. Zato uvek smatraj da je onaj koji ti čini zlo slabiji od tebe.“ Onaj ko se ne sveti i ostaje u smirenju sakuplja snagu u sebi i postaje poput mora koje ne izliva svoje obale zbog kamenčića koje neko baca u njega.
Duhovna istorija svedoči o tome da je smirenje neretko donosilo pobedu nad zlom. Tako u žitiju svete mučenice Favste nalazimo priču o njenom molitvenom podvigu u mučeništvu. Dok su je mučili, ona se molila za svog mučitelja Maksima, i ta ljubav dotakla je njegovo srce – poverovao je u Hrista i zajedno sa njom primio mučenički venac. Ljubav i smirenje nadjačali su surovost i nasilje.
Otac Valerij Duhanjin upućuje nas na još jedan značajan primer iz Drevnog paterika: kada je monaha ošamarila demonizovana devojka, on joj je, u skladu sa Hristovom zapovešću, okrenuo i drugi obraz. Tada je demon zavapio: „Zapovest Isusa Hrista me izgoni!“ i napustio devojku. Ovaj događaj potvrđuje reči starohrišćanskog podvižnika ave Mojsija: „Onaj ko ima smirenje – smiruje demone, a onoga ko nema smirenje – smiruju demoni.“
Na vrhuncu hrišćanske vere stoji primer Hrista, koji je na Krstu pobedio đavola upravo smirenjem. Dok je nevin stradao, nije uzvratio uvredama, nije planuo gnevom, već je oprostio i pokazao ljubav. Tako je Gospod svojom krotkošću satro gordost sila tame, pokazujući da samo dobro može pobediti zlo.
Arhimandrit Sofronije Saharov ovu istinu opisuje slikom obrnutog poretka sveta. Dok ljudsko društvo često funkcioniše kao piramida moći, gde najjači vladaju slabima, Hristos je ovu piramidu okrenuo naglavce – postao je sluga svima i postavio temelj Carstva nebeskog u smirenju i ljubavi. Ko god želi da bude istinski veliki, treba da se ugleda na Njega, a ne na one koji su Ga raspeli.
Smirenje se ne može do kraja objasniti rečima – ono se razume tek kroz iskustvo duhovnog života. Kada srce nauči da prepozna njegovu snagu, tada ćemo shvatiti da smirenje nije slabost, već pobeda nad sopstvenim strastima i put ka pravoj, neprolaznoj slavi.
Osećaj bezgrešnosti smatra se produktom gordosti, što je veliki Božji greh, a kako Crkva na to gleda najbolje je ilustrovao otac Rafailo Boljević kroz jedan postupak upokojenog Vladike Nikolaja.
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Nije lako, kaže tac Vajo, izgubiti bračnog partnera, veliko je to iskušenje i životna muka, ali je isto tako teško i živeti sam.
Razorna vatra sravnila je sa zemljom hram Sretenja Gospodnjeg na grčkom ostrvu Poros, ostavljajući za sobom samo pepeo i tugu. Ali usred zgarišta, jedna svetinja ostala je netaknuta – ikona Hrista kao Velikog Arhijereja, neoštećena i postojana.
Pouka ovog monaha pokazuje kako skromnost, ljubav prema bližnjima i predanje Božijoj volji mogu promeniti svakodnevicu i doneti mir u haotičan život.
Od ljubičastog kupusa do bebi spanaća: recept koji traje manje od 2 minuta pripreme i idealan je za praznični ili posni obrok.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
U besedi za 19. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o sili koja ne pripada ni vremenu ni prostoru, već večnosti.
U besedi za 30. utorak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o veri koja ne skreće pred opasnošću i o čoveku koji ne vodi narod snagom, već potpunim oslanjanjem na Boga.
Kada vera postane deo svakog postupka i odluke, ona prirodno privlači pažnju, ne zato što se ističe, već zato što se razlikuje.
Beseda Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za 27. nedelju po Duhovima polazi od prve rečenice Svetog pisma i vodi ka shvatanju da postojanje nije slučajnost, već dar koji obavezuje.
Pouka ovog monaha pokazuje kako skromnost, ljubav prema bližnjima i predanje Božijoj volji mogu promeniti svakodnevicu i doneti mir u haotičan život.
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
