SVETSKA A NAŠA - ZA DIVNU KAŽU DA IMA ANĐEOSKI GLAS: Na njeno pevanje niko nije imun, a evo šta poručuje velika umetnica

Divna Ljubojević, dirigent, kompozitor, pojac i interpretator duhovne muzike, u svetu je prepoznata i kao neponovljivi umetnički dar i „anđeoski glas“ zbog kojeg joj se otvaraju vrata novih i drugačijih angažmana.

Pre 33 godine sa grupom prijatelja osnovala je Hor i studio za duhovnu muziku „Melodi“ s kojim kontinuirano pronosi lepotu, smisao i bogatstvo vizantijske, srpske, ruske, bugarske, beloruske kulturne baštine.

Tokom svih godina trajanja, „Melodi“ nedeljom i praznicima poje u manastiru Vavedenje u Beogradu. U intervjuu za „Blic“ Divna Ljubojević je otkrila lepe detalje iz poslovnog i privatnog života.

Kada ste otkrili ljubav prema crkvenoj, duhovnoj muzici, za koju kažete da je ona jedina istinita jer to nisu tekstovi pisani čoveku, gde uvek postoji neka laž i neka prevrtljivost?

- Duhovna muzika se obraća Bogu i zbog toga je iskrenija, a kad je iskrenija onda je i istinitija. Roditelji su nas vodili u crkvu u detinjstvu. Nije to uvek bio isti hram, već su smatrali da je dobro da čujemo bogosluženje na više mesta. Tako smo došli i u Vavedenje, imala sam devet godina. I pojanje tadašnje igumanije mati Agnije sa sestrama u pevnici, za mene je bilo nešto potpuno drugačije i novo. Ostala sam očarana. Kako sam pevušila i ja, mati Agnija me je čula i pozvala da se priključim i tako sam počela da učim crkveno pevanje. Mislim da je bilo naročito važno i to što je u Vavedenju negovan jedan spoj ruskog i karlovačkog pojanja, meni nekako blizak od samog početka. To je bio kao priziv da i ja tome pripadnem. Tako je počelo.

Duhovna muzika je autorski rad mnogih velikih kompozitora klasične muzike, ali pojavljivanjem novih žanrova, ona kao da je potisnuta u drugi plan. Je li to usud duhovne muzike?

- Duhovna muzika ne zavisi od publike i koncertnih aktivnosti. Ona svakako postoji kao deo bogosluženja. Duhovna muzika je zapravo početak klasične muzike. Mnogi veliki kompozitori su ostavili dela duhovne muzike. Šta je Mocartov „Rekvijem“? Šta je Betovenova „Misa Solemnis“? Da ne nabrajam, ali sve je to muzika koja je posvećena Bogu i bogosluženju. Danas razdvajamo pa kažemo - muzika u crkvi, muzika na koncertu, prosto imamo takve mogućnosti. A mesta gde se odvijaju bogosluženja, hramovi, sinagoge, uglavnom su mesta najbolje akustike i muzika se tamo najbolje izvodi i čuje. Jer, čovek je uvek imao potrebu da se obrati Bogu, da mu zahvali, da ga umilostivi, da mu se preda. I muzikom da ga hvali ili moli.

Dolazimo do toga da je duhovna muzika utrla put ostalim podvrstama klasične muzike, ona je praizvor. Izlaženje muzike van okvira crkve, izvođenje na koncertima, tu muziku približava široj publici. Nemam utisak da je duhovna muzika u nekom usudu i da joj nešto škodi. Hrišćanska muzika postoji više od 2.000 godina, tu je, mi se menjamo, iz generacije u generaciju, ali ta muzika je opstala.

Tanjug/Zoran Žestić

 

Zašto je važno da sačuvamo od zaborava naše duhovno muzičko nasleđe?

- Uvek je važno sačuvati duhovno nasleđe, ne samo muzičko, tu nema mesta pitanju zašto. Mi ne postojimo bez nasleđa. To je vertikala našeg postojanja. Celo trajanje je jedinstveno, a vreme je lažni doživljaj. Živimo svi zajedno u istom vremenu, svi smo u istoj večnosti, samo zaboravljamo da živimo posle naših predaka, ali to je ta vertikala, ta večnost. Mi smo narod Svetog Save i lepo bi bilo da smo toga svesniji. Natkriljuje nas svetosavski duh, on čini da smo svoji, nahranjeni iznutra, da se pored svih padova uvek izdignemo i nastavimo svoj zadani put.

Tanjug/Zoran Žestić

 

Nedavno je publika mogla da vas i hor „Melodi“ sluša u Kolarčevoj zadužbini. Velika sala je bila ispunjena, a aplauz kojim ste nagrađeni gromoglasan. Šta sa vas znače koncerti u odnosu na pevanje u crkvi?

- Koncerti su svečanost, susret sa publikom je uvek prilika da i sami podvučemo neku crtu, da kažemo evo dovde smo stigli. Sa druge strane, repertoar hora je veliki i raznolik, a crkvena služba ima svoj ritam, pravila i potrebe i onda ne možete sve to pevati na primer na liturgiji, jer postoji ustaljeni zadati kod. Sve što možeš na podijumu, ne možeš u crkvi, zbog dinamike i visina opsega, zbog pristojnosti, dobrog ukusa i osećaja šta čemu pripada. Zbog toga koncerti i jesu potrebni, oni nam daju jednu širinu i mogućnost da damo sebe. Na liturgiji ne daješ sebe kao sebe, nego kao nekog ko kroz sebe prenosi nešto, taj dar koji imaš je samo provodnik. Na koncertima ima više ličnog, ima više i sujete, možda zbog potrebe da to što možeš da daš preneseš i drugima. Jednom prilikom sam rekla da je na neki način koncert i lov na duše koje će, možda, posle takvog jednog doživljaja poželeti i da dođu i čuju liturgiju... Na koncertima se događa ta sinergija sa publikom koja reaguje, koja voli ono što čuje i koja se napaja tom lepotom.

Da li svoj muzički put doživljavate kao karijeru, poput popularnih muzičara, i kako prihvatate popularnost?

- I kod mene, kao i kod muzike kojom se bavim postoje dva puta. Jedan put je direktno vezan za crkvu i pojanje. Kao pojac i dirigent crkvenog hora imam i potrebu i želju i obavezu prema tome. To je moje opredeljenje u muzici. A sa druge strane, to je i moj poziv za koji sam se školovala, samim tim, moja karijera je stvarana u okviru mog životnog poziva. Mada, ko se bavi duhovnom muzikom, oseća da je to način života. Popularnost je stvar trenutka. Danas vi, sutra neko drugi. Nije rezervisana samo za pop ili rok muziku, imate svetski poznate pijaniste, violiniste, dirigente, operske pevače. Ali ono što je važnije od popularnosti je trajati. Biti svoj i trajati, truditi se, dati od sebe sve, sve ostalo su samo zemaljski plodovi tog truda i posvećenosti.

TANJUG/Vladimir Šporčić

 

Reč koja je obeležila 2024. godinu prema oksfordskom rečniku je „Truljenje mozga“. Kako vi vidite tu opasnost virtuelnog života i toga kako koristimo svoje slobodno vreme? Odnosno kako u svim tim izazovima savremenog sveta da čovek pronađe duhovni mir?

- Slobodno vreme svako može da koristi kako želi, tehnološke mogućnosti su nam dale taj instant momenat, gde je sve dostupno na klik, gde možemo da saznamo šta god nam padne na pamet samo u nekoliko poteza prstom po telefonu. Samo tridesetak godina ranije smo živeli potpuno drugačije. Virtuelno i stvarno su trenutno u jednom sukobu, a ko će tu pobediti? Opasno je što smo se mnogo razmazili i ne možemo bez tih pomagala savremene tehnologije.

Naravno, tu strada duh i duhovnost koliko i obrazovanje. U takvoj povezanosti sveta, gde je sve dostupno odmah, gde skrolujemo skoro automatski po ličnim pričama drugih ljudi i saznajemo gde su, šta su jeli, šta su rekli, s kim su bili, gde nam video od minut objasni i kako da kuvamo i kako da volimo i kako da vaspitavamo decu, mi zaboravljamo i sebe i svoju suštinu. Površnost ima jednu posebnu zavodljivost, na koju smo se „upecali“. I stalno nešto novo tražimo. Ta udobnost na koju smo navikli, dovodi nas do gubljenja logosa koji je bio na početku. Mi se stalno nešto igramo. Zar nije deo igre i taj izbor za reč godine? Koja je poenta tih izbora reči? Na kraju, Oksford je odabrao „brainrot“, a Merien Vebster na primer reč „polarizacija“.

 

 

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara