Česticu artosa, koju su dobili u Crkvi, vernici sa strahopoštovanjem čuvaju kao duhovni lek od bolesti i nemoći.
Sastavni deo liturgijskog života Crkve čine prosfora, nafora i artos.
Na sajtu Krasnojarske eparhije Ruske Pravoslavne Crkve objašnjeno je šta su, zapravo prosfora, nafora i artos, čemu služe, odakle vuku poreklo, kako se koriste, kako se čuvaju i šta sa njima uraditi kada se pokvare.
Prosfora potiče još iz drevnih vremena. Njen praobraz su bili hlebovi predloženja u Mojsijevoj skiniji. U prvim vekovima hrišćanstva vernici su sami donosili sa sobom hleb, vino, jelej (to jest maslinovo ulje), vosak za sveće – sve što je bilo potrebno za služenje Bogosluženja.
Taj prinos (grčki prosfora) ili prilog su primali đakoni; imena onih koji su doneli prosfore su unosili u poseban spisak, koji su uz molitvu pominjali za vreme osvećenja darova. Rođaci i bližnji upokojenih su, takođe, davali priloge za njihova imena, i imena upokojenih su, opet, pominjana na molitvi. Od tih dobrovoljnih priloga (prosfora) se odvajao deo hleba i vina koji su pretvarani u Hristovo Telo i Krv, od voska su se pravile sveće, a slični darovi nad kojima su se takodje čitale molitve su razdavani vernicima.
Potom su prosfore počeli da nazivaju samo hleb, koji se upotrebljava za služenje Liturgije. Vremenom su počeli umesto uobičajenog hleba specijalno da peku prosfore u Crkvi, koje su se primale kao prilog pored običnih darova i novca.
Prosfora, koja je napravljena od brašna iz zrna velikog broja klasova, označava i ljudsku prirodu, koja se sastoji iz velikog broja prirodnih elemenata, kao i čovečanstvo u celini koga čine veliki broj ljudi. Pri tom donji deo prosfore odgovara zemaljskom (plotskom) sastavu čoveka i čovečanstva, u kome je zapečaćen lik Božiji i u kome tajanstveno prisustvuje Duh Božiji.
Božije prisustvo i duhovno načelo prožimaju svu prirodu čoveka i čovečanstva, što se pri pravljenju prosfora simbolizuje dodavanjem svete vode i kvasca u vodu. Sveta voda pritom zamenjuje blagodat Božiju, a kvasac – životvornu silu Duha Svetog, koja daje život svakom stvorenju. To odgovara Spasiteljevim rečima o duhovnom životu, kojim se teži ka Cartsvu Nebeskom, koji On uporedjuje sa kvascem stavljenim u brašno, zahvaljujući čemu se postepeno nadima celo testo.
Pečat na gornjem delu prosfore označava na vidljiv način nevidljivi pečat Božijeg Lika, koji prožima celu čovečiju prirodu i predstavlja više načelo u njoj. Takvo ustrojstvo prosfore odgovara ustrojstvu čoveka pre grehovnog pada i prirodi Gospoda Isusa Hrista, Koji je obnovio to grehom narušeno ustrojstvo.
Prosfora se može dobiti posle Liturgije na mestu na kome se prodaju sveće, pošto smo pre početka Bogosluženja dali cedulju “za zdravlje” ili “za pokoj duša”. Imena koja su napisana na ceduljama se čitaju u oltaru, i za svako ime se iz prosfore vadi čestica, zbog čega se takva prosfora naziva još i “izvadjena”.
Na kraju Liturgije se ljudima koji su bili na službi deli nafora (antidor) – male čestice prosfore, iz koje je na Proskomidiji bio izvađen Sveti Agnec. Grčka reč antidor potiče od reči anti – umesto i di oron – dar, to jest tačan naziv te reči je – umesto dara.
Nafora ili antidor je, kaže sveti Simeon Solunski, osvećen hleb, koji je bio prinesen u predloženje i čija sredina je izvadjena I upotrebljena za sveštenodejstvo; taj hleb se deli umesto Strašnih Darova, to jest Tajni, onima koji se nisu pričestili”.
Antidor treba primati sa strahopoštovanjem, sklopivši dlanove krstoobrazno, desni preko levog, i celiuvajući ruku sveštenika koji nam daje dar. Prema crkvenim pravilima, antidor treba da se jede u hramu, na prazan želudac i sa strahopoštovanjem, jer je to sveti hleb, hleb sa Božijeg žrtvenika, deo od prinosa Hristovom oltaru, od koga on dobija nebesko osvećenje.
Reč artos (grčki kvasni hleb) predstavlja osvećeni hleb zajednički za sve članive Crkve i posebna je vrsta hleba ili prosfora koja se u pravoslavnoj crkvi sprema za Vaskrs. .
Artos se osvećuje posebnom molitvom, kropljenjem svetom vodom i kadjenjem prvog dana Svetog Vaskrsa na Liturgiji posle zaamvone molitve. Na soleju se nasuprot Carskim vratima na pripremljenom stolu stavlja artos. Posle kadjenja oko stola sa artosom sveštenik čita posebnu molitvu, posle čega triput kropi artos svetom vodom sa rečima “Blagosilja se i osvećuje ovaj artos kropljenjem ovom svetom vodom u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin”. Po njenoj molitvi, grom je udario u idola i razbio ga u komade. Pravoslavna duhovnost ne negira svet, već poziva da se ne vezujemo za njega. On se odmalena držao vere Hristove i život provođio u postu, molitvi i dobrim delima. Pričešću se prilazi s najvećom pažnjom i najdubljim osećajem nedostojnosti i nadom u Božju pomoć, istakao je otac Dimitrije.
Artos se u toku cele Svetle Sedmice nalazi u hramu na najvidnijem mestu zajedno sa ikonom Vaskrsenja Gospodnjeg i razdaje se vernicima na kraju pashalnog slavlja.
Upotreba artosa počinje sa samim početkom hrišćanstva. Gospod naš Isus Hristos se četrdeseti dan posle Vaskrsenja uzneo na nebo. Hristovi učenici i sledbenici su nalazili utehu u molitvenim sećanjima na Gospoda – oni su se sećali svake Njegove reči, svakog koraka i svakog dela. Okupljajući se na zajedničku molitvu, oni su se sećali Tajne Večere i pričešćivali se Hristovim Telom i Krvlju. Spremajući uobičajenu trpezu, oni su prvo mesto za stolom ostavljali nevidljivo prisutnom Gospodu i stavljali su hleb na to mesto. Podražavajući apostolima, prvi crkveni pastiri su ustanovili da se na praznik Hristovog Vaskrsenja u hramu stavlja hleb kao vidljivi odraz toga da je postradali za nas Spasitelj postao za nas istinski hleb života.
Na artosu je predstavljeno Hristovo Vaskrsenje ili Krst, na kome se vidi samo trnov venac, ali nema Raspetog Hrista - kao znak Hristove pobede nad smrću.
shutterstock.com/Mike_shots
Osvećeni artos se stavlja na solej ispred Spasiteljeve ikone, gde stoji tokom cele Svete Sedmice. U sve dane Svetle Sedmice po završetku Liturgije s artosom se svečano ide u litiju oko Crkve. U subotu Svetle Sedmice sveštenik na kraju Liturgije izgovara posebnu molitvu, za vreme koje se artos seče, a pri celivanju Krsta se deli narodu kao svetinja.
Česticu artosa, koju su dobili u Crkvi, vernici sa strahopoštovanjem čuvaju kao duhovni lek od bolesti i nemoći. Artos se upotrebljava u posebnim slučajevima, kao naprimer, u bolesti, i uvek sa rečima “Hristos Vaskrse!”
Prosfora i artos se čuvaju u svetom kutku pored ikona. Pokvarenu prosforu i artos treba sagoreti (ili odneti u Crkvu radi istog) ili pustiti niz reku sa čistom vodom.
Praznici i sveci
00:01 | 26.05.2025
MIROM, KOJE JE POTEKLO IZ NJENIH MOŠTIJU, MNOGI SU IZLEČENI: Danas je Sveta mučenica Glikerija!
Duhovna riznica
14:00 | 26.05.2025
ČIM UPADNETE U OČAJANJE, URADITE OVU SITNU STVAR I NAVUĆI ĆETE BLAGODAT BOŽJU! Dobro poslušajte savet Prepodobnog Makarija Optinskog!
Praznici i sveci
00:01 | 27.05.2025
I SA ODSEČENIM JEZIKOM, USPEO JE DA PROGOVORI I ISPOVEDA VERU HRISTOVU: Danas je Sveti mučenik Isidor!
Duhovna riznica
13:12 | 27.05.2025
OVI LJUDI NIKADA NE BI SMELI DA SE PRIČESTE! Otac Dimitrije kaže da im tada to ne ide na spasenje, već na osudu!
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
U besedi za 19. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o sili koja ne pripada ni vremenu ni prostoru, već večnosti.
Ovaj pojam označava naizmenično pevanje koje možda ne prepoznajete, a nosi duboku teološku poruku i stvara jedinstven liturgijski dijalog između hora, anđela i vernika.
Sura Ez-Zumer otkriva moć i pravednost Boga: Dan Sudnji, svetlost Gospodara i nagrada ili kazna za svako delo – šta znači stajati pred Njim otvorenih očiju?
Ako zanemarimo prve duhovne rane koje nanosi zlo, pravoslavni svetac upozorava da nečastivi nastavljaju napade sve do poslednjeg daha – reči Svetog Jovana Zlatoustog mogu potpuno promeniti vaš pogled na veru i pokajanje.
Sveti oci upozoravaju, a medicina objašnjava: kako razlikovati pravu duhovnu viziju od opasne iluzije.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
U besedi za 19. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o sili koja ne pripada ni vremenu ni prostoru, već večnosti.
Ovaj pojam označava naizmenično pevanje koje možda ne prepoznajete, a nosi duboku teološku poruku i stvara jedinstven liturgijski dijalog između hora, anđela i vernika.
Ako zanemarimo prve duhovne rane koje nanosi zlo, pravoslavni svetac upozorava da nečastivi nastavljaju napade sve do poslednjeg daha – reči Svetog Jovana Zlatoustog mogu potpuno promeniti vaš pogled na veru i pokajanje.
Sveti oci upozoravaju, a medicina objašnjava: kako razlikovati pravu duhovnu viziju od opasne iluzije.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Dokumentarac otkriva neprolazni kosovski zavet, borbu naroda i svetinja, i višegodišnji rad humanitarne organizacije "Svi za Kosmet", koja menja živote ljudi i čuva srpsku duhovnost.
Svetinja u Mrtvici, stara više od 15 vekova, našla se na ivici uništenja kada je osumnjičeni B. D. zapalio ikonostas i bogoslužbene knjige. Vernici su hrabro reagovali i sprečili katastrofu, a manastir je i ovog puta odoleo zlu.
Ovaj tradicionalni kolač, nekada nezaobilazan na prazničnim trpezama, spaja tanke kore, domaći pekmez od šljiva i orahe u savršen spoj ukusa - brzo i lako se priprema, baš kao što su ga radile naše bake.
U trci za što više, mnogi ni ne primete kada im novac prestane da bude sredstvo, a postane – gospodar.
