Česticu artosa, koju su dobili u Crkvi, vernici sa strahopoštovanjem čuvaju kao duhovni lek od bolesti i nemoći.
Sastavni deo liturgijskog života Crkve čine prosfora, nafora i artos.
Na sajtu Krasnojarske eparhije Ruske Pravoslavne Crkve objašnjeno je šta su, zapravo prosfora, nafora i artos, čemu služe, odakle vuku poreklo, kako se koriste, kako se čuvaju i šta sa njima uraditi kada se pokvare.
Prosfora potiče još iz drevnih vremena. Njen praobraz su bili hlebovi predloženja u Mojsijevoj skiniji. U prvim vekovima hrišćanstva vernici su sami donosili sa sobom hleb, vino, jelej (to jest maslinovo ulje), vosak za sveće – sve što je bilo potrebno za služenje Bogosluženja.
Taj prinos (grčki prosfora) ili prilog su primali đakoni; imena onih koji su doneli prosfore su unosili u poseban spisak, koji su uz molitvu pominjali za vreme osvećenja darova. Rođaci i bližnji upokojenih su, takođe, davali priloge za njihova imena, i imena upokojenih su, opet, pominjana na molitvi. Od tih dobrovoljnih priloga (prosfora) se odvajao deo hleba i vina koji su pretvarani u Hristovo Telo i Krv, od voska su se pravile sveće, a slični darovi nad kojima su se takodje čitale molitve su razdavani vernicima.
Potom su prosfore počeli da nazivaju samo hleb, koji se upotrebljava za služenje Liturgije. Vremenom su počeli umesto uobičajenog hleba specijalno da peku prosfore u Crkvi, koje su se primale kao prilog pored običnih darova i novca.
Prosfora, koja je napravljena od brašna iz zrna velikog broja klasova, označava i ljudsku prirodu, koja se sastoji iz velikog broja prirodnih elemenata, kao i čovečanstvo u celini koga čine veliki broj ljudi. Pri tom donji deo prosfore odgovara zemaljskom (plotskom) sastavu čoveka i čovečanstva, u kome je zapečaćen lik Božiji i u kome tajanstveno prisustvuje Duh Božiji.
Božije prisustvo i duhovno načelo prožimaju svu prirodu čoveka i čovečanstva, što se pri pravljenju prosfora simbolizuje dodavanjem svete vode i kvasca u vodu. Sveta voda pritom zamenjuje blagodat Božiju, a kvasac – životvornu silu Duha Svetog, koja daje život svakom stvorenju. To odgovara Spasiteljevim rečima o duhovnom životu, kojim se teži ka Cartsvu Nebeskom, koji On uporedjuje sa kvascem stavljenim u brašno, zahvaljujući čemu se postepeno nadima celo testo.
Pečat na gornjem delu prosfore označava na vidljiv način nevidljivi pečat Božijeg Lika, koji prožima celu čovečiju prirodu i predstavlja više načelo u njoj. Takvo ustrojstvo prosfore odgovara ustrojstvu čoveka pre grehovnog pada i prirodi Gospoda Isusa Hrista, Koji je obnovio to grehom narušeno ustrojstvo.
Prosfora se može dobiti posle Liturgije na mestu na kome se prodaju sveće, pošto smo pre početka Bogosluženja dali cedulju “za zdravlje” ili “za pokoj duša”. Imena koja su napisana na ceduljama se čitaju u oltaru, i za svako ime se iz prosfore vadi čestica, zbog čega se takva prosfora naziva još i “izvadjena”.
Na kraju Liturgije se ljudima koji su bili na službi deli nafora (antidor) – male čestice prosfore, iz koje je na Proskomidiji bio izvađen Sveti Agnec. Grčka reč antidor potiče od reči anti – umesto i di oron – dar, to jest tačan naziv te reči je – umesto dara.
Nafora ili antidor je, kaže sveti Simeon Solunski, osvećen hleb, koji je bio prinesen u predloženje i čija sredina je izvadjena I upotrebljena za sveštenodejstvo; taj hleb se deli umesto Strašnih Darova, to jest Tajni, onima koji se nisu pričestili”.
Antidor treba primati sa strahopoštovanjem, sklopivši dlanove krstoobrazno, desni preko levog, i celiuvajući ruku sveštenika koji nam daje dar. Prema crkvenim pravilima, antidor treba da se jede u hramu, na prazan želudac i sa strahopoštovanjem, jer je to sveti hleb, hleb sa Božijeg žrtvenika, deo od prinosa Hristovom oltaru, od koga on dobija nebesko osvećenje.
Reč artos (grčki kvasni hleb) predstavlja osvećeni hleb zajednički za sve članive Crkve i posebna je vrsta hleba ili prosfora koja se u pravoslavnoj crkvi sprema za Vaskrs. .
Artos se osvećuje posebnom molitvom, kropljenjem svetom vodom i kadjenjem prvog dana Svetog Vaskrsa na Liturgiji posle zaamvone molitve. Na soleju se nasuprot Carskim vratima na pripremljenom stolu stavlja artos. Posle kadjenja oko stola sa artosom sveštenik čita posebnu molitvu, posle čega triput kropi artos svetom vodom sa rečima “Blagosilja se i osvećuje ovaj artos kropljenjem ovom svetom vodom u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin”. Po njenoj molitvi, grom je udario u idola i razbio ga u komade. Pravoslavna duhovnost ne negira svet, već poziva da se ne vezujemo za njega. On se odmalena držao vere Hristove i život provođio u postu, molitvi i dobrim delima. Pričešću se prilazi s najvećom pažnjom i najdubljim osećajem nedostojnosti i nadom u Božju pomoć, istakao je otac Dimitrije.
Artos se u toku cele Svetle Sedmice nalazi u hramu na najvidnijem mestu zajedno sa ikonom Vaskrsenja Gospodnjeg i razdaje se vernicima na kraju pashalnog slavlja.
Upotreba artosa počinje sa samim početkom hrišćanstva. Gospod naš Isus Hristos se četrdeseti dan posle Vaskrsenja uzneo na nebo. Hristovi učenici i sledbenici su nalazili utehu u molitvenim sećanjima na Gospoda – oni su se sećali svake Njegove reči, svakog koraka i svakog dela. Okupljajući se na zajedničku molitvu, oni su se sećali Tajne Večere i pričešćivali se Hristovim Telom i Krvlju. Spremajući uobičajenu trpezu, oni su prvo mesto za stolom ostavljali nevidljivo prisutnom Gospodu i stavljali su hleb na to mesto. Podražavajući apostolima, prvi crkveni pastiri su ustanovili da se na praznik Hristovog Vaskrsenja u hramu stavlja hleb kao vidljivi odraz toga da je postradali za nas Spasitelj postao za nas istinski hleb života.
Na artosu je predstavljeno Hristovo Vaskrsenje ili Krst, na kome se vidi samo trnov venac, ali nema Raspetog Hrista - kao znak Hristove pobede nad smrću.
shutterstock.com/Mike_shots
Osvećeni artos se stavlja na solej ispred Spasiteljeve ikone, gde stoji tokom cele Svete Sedmice. U sve dane Svetle Sedmice po završetku Liturgije s artosom se svečano ide u litiju oko Crkve. U subotu Svetle Sedmice sveštenik na kraju Liturgije izgovara posebnu molitvu, za vreme koje se artos seče, a pri celivanju Krsta se deli narodu kao svetinja.
Česticu artosa, koju su dobili u Crkvi, vernici sa strahopoštovanjem čuvaju kao duhovni lek od bolesti i nemoći. Artos se upotrebljava u posebnim slučajevima, kao naprimer, u bolesti, i uvek sa rečima “Hristos Vaskrse!”
Prosfora i artos se čuvaju u svetom kutku pored ikona. Pokvarenu prosforu i artos treba sagoreti (ili odneti u Crkvu radi istog) ili pustiti niz reku sa čistom vodom.
Praznici i sveci
00:01 | 26.05.2025
MIROM, KOJE JE POTEKLO IZ NJENIH MOŠTIJU, MNOGI SU IZLEČENI: Danas je Sveta mučenica Glikerija!
Duhovna riznica
14:00 | 26.05.2025
ČIM UPADNETE U OČAJANJE, URADITE OVU SITNU STVAR I NAVUĆI ĆETE BLAGODAT BOŽJU! Dobro poslušajte savet Prepodobnog Makarija Optinskog!
Praznici i sveci
00:01 | 27.05.2025
I SA ODSEČENIM JEZIKOM, USPEO JE DA PROGOVORI I ISPOVEDA VERU HRISTOVU: Danas je Sveti mučenik Isidor!
Duhovna riznica
13:12 | 27.05.2025
OVI LJUDI NIKADA NE BI SMELI DA SE PRIČESTE! Otac Dimitrije kaže da im tada to ne ide na spasenje, već na osudu!
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
