U savremenom svetu, gde se uspeh meri imidžom, novcem i uživanjem, lako zaboravljamo da upravo te želje – ako ih ne obuzdamo – mogu čoveka u potpunosti duhovno uništiti. Pravoslavlje već vekovima upozorava na tri osnovne strasti koje razaraju ličnost: slavoljublje, srebroljublje i slastoljublje.
Naizgled bezazlene, ove strasti s vremenom postaju unutrašnji gospodari. Čovek koji traga za slavom neprestano traži potvrdu drugih. Onaj ko živi za uživanje, postaje rob tela. A kada se srce veže za novac, gubi osećaj za bližnjeg i za sopstvenu dušu.
Pravoslavna duhovnost ne negira svet, već poziva da se ne vezujemo za njega. Ona ne traži da čovek živi u siromaštvu i izolaciji, već da u sebi gradi unutrašnju slobodu – onu koja dolazi iz smirenja i pokajanja.
Jer čovek koji je zarobljen strastima lako pada u gnev, zavist, tugu i na kraju – očaj. A vera mu nudi izlaz ne kroz osudu drugih, već kroz iskreno suočavanje sa sobom. Pravoslavlje ne leči površinski, već ide do korena. I tamo gde svet traži slavu, ono nudi tišinu. Gde traži moć – nudi smirenje. Gde traži zadovoljstvo – nudi mir.
Prepodobni Makarije Optinski je davno objasnio kolika opasnost presti od strasti.
"Svet, po svetom Isaku, čine strasti, posebno tri glavne: slavoljublje, slastoljublje i srebroljublje. Ako se ne naoružamo protiv njih, onda ćemo neminovno upasti u gnev, tugu, očaj, zlopamćenje, zavist, mržnju i slične strasti. Uvek je bolje da se kajete i smirujete, nego da očajavate; pokajanjem i smirenjem privlačite na sebe blagodat Božiju i Njegovu pomoć".
Bog je taj koji priziva u život i koji poziva iz ovog života. Dakle, Bog ima konačnu reč, govori otac Aleksandar o samoubistvu, ali i naglašava da niko nikome, ipak, ne sme i ne treba da sudi.
Duhovni mir postao je roba, koja ljudima stalno izmiče.
Sveti Oci su učili da bez smirenja nema spasenja.
Savremeni način života, ubrzan tempo, ekonomska nesigurnost, kao i rastući individualizam doveli su do toga da se brak i porodica sve više doživljavaju kao teret, a ne kao duhovni i emocionalni oslonac.
