Bombaš samoubica u srcu svetinje, stotine duša na ivici između života i smrti — kako se bore oni koji čuvaju veru u nemilosrdnom haosu?
U jednoj od najstarijih hrišćanskih svetinja u Damasku, crkvi Svetog Ilije, koja vekovima stoji kao simbol vere i postojanosti pravoslavlja, odjeknula je eksplozija smrti. Bombaš samoubica, podmuklo iskoristivši trenutak liturgije, razneo je sebe i mnoge nevine vernike koji su se molili Gospodu.
Tanjug/AP/Omar Sanadiki
Prema izveštajima sirijskih državnih medija i Sirijskog opservatorijuma za ljudska prava, stradalo je oko 30 duša, dok je još mnogo njih ranjeno — broj žrtava i dalje raste. Svedoci događaja opisali su jezivu scenu: napadač je ušao u crkvu, otvorio vatru, a zatim aktivirao eksplozivni pojas. Trenuci svetinje pretvoreni su u pakao.
Ovaj nemili događaj predstavlja bolan podsetnik na neprekinute patnje koje trpe hrišćanske zajednice u Siriji. Zemlja koja je vekovima bila kolevka Pravoslavlja, gde su naši preci s ljubavlju i verom gradili hramove i čuvali oganj vere, danas se ponovo suočava sa tamom nasilja i bezumlja.
Tanjug/AP/Omar Sanadiki
Vladike i sveštenici širom pravoslavnog sveta izražavaju duboku tugu i molitvu za stradale, ali i za one koji ostaju u senci straha i nesigurnosti. Kako navodi zvanični sajt Sirijske pravoslavne crkve, “ovo je ne samo napad na ljude, već i na samu dušu Crkve, na svetinju za koju su naši preci ginuli i čiju smo svetlost pozvani da čuvamo”.
Tanjug/AP/Omar Sanadiki
Napad na crkvu Svetog Ilije dolazi u trenutku kada sirijska vlada pokušava da očuva jedinstvo naroda i zaštiti verske manjine, ali se s pravom postavlja pitanje koliko je taj napor dovoljan u vremenu kada su hrišćanske zajednice na udaru nemilosrdnih neprijatelja vere.
Dok džihadisti nemilosrdno uništavaju crkve i ubijaju čitave porodice, međunarodna zajednica okreće glavu. Pravoslavni patrijarsi Sirije dižu glas protiv tragedije koja preti da izbriše vekovno prisustvo hrišćana na Bliskom istoku, ali da li iko sluša?
Otac Grigorije svedoči o brutalnom ubistvu svog oca, pljačkama i uništavanju imovine, dok mnogi pokušavaju da pobegnu iz zemlje koja za njih više nije sigurna.
Očevici svedoče o brutalnim egzekucijama hrišćanske zajednice, spaljenim domovima i telima razbacanim po ulicama. dok međunarodna zajednica ostaje pasivna.
Jerusalimska Patrijaršija upozorava da bi eskalacija sukoba mogla dovesti do oštećenja ili uništenja svetih mesta u Svetoj Zemlji, dok su pristup vernicima i sigurnost monaštva i sveštenstva već ozbiljno ugroženi.
U katoličkoj tradiciji 31. decembar nosi više od odbrojavanja sekundi do Nove godine - nosi priču o Svetom Silvestru koji je oblikovao veru, odnos Crkve i vlasti i sudbinu Rimskog carstva
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Pravoslavni vernici danas slave Svetog Sevastijana po starom kalendaru, a Svetu Melaniju Mlađu po novom. Katolici proslavljaju Svetog papu Silvestera I, dok Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama prema svojim verskim običajima.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Stravičan teroristički napad usred bogosluženja potresao je pravoslavnu zajednicu u Siriji – svedoci opisuju užas kao „pakao u hramu“, dok se svet pita zašto nije bilo nikakve zaštite.
U hramu koji je pre dva dana bio meta brutalnog terorističkog napada, antiohijski patrijarh sa poglavarima Istočnih Crkava uzneo je molitvu za duše postradalih, dok su vernici odgovorili himnama, suzama i molitvom.
"U ovoj zastrašujućoj bujici tuge, molimo se za upokojenje duša nevino postradalih čeda Božjih, dok naše molitvene oči ostaju zagledane u lica porodica postradalih."
Pitanje koje svake zime deli vernike dobija jasan odgovor sveštenika koji, bez popuštanja veri ali i bez straha od radosti, objašnjava gde je prava granica.
U besedi za 30. sredu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o jednostavnoj, ali moćnoj odluci koja je u trenutku bola i tuge oblikovala carevu lozu i otvorila put do proroka i najvećeg među carevima.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
