U najznačajnijoj srpskoj muzejskoj instituciji, posetioci mogu videti remek-delo srpske i vizantijske umetnosti iz 12. veka – duhovni i kulturni simbol naroda, koji se, zbog izuzetne osetljivosti, prikazuje svega nekoliko dana godišnje.
Usred stalne gužve u centru Beograda, u tišini izložbenih sala Narodnog muzeja Srbije, pruža se prilika koja se retko ukazuje – da se iz neposredne blizine vidi najstariji sačuvani srpski dokument napisan ćirilicom: Miroslavljevo jevanđelje. Ovo duhovno i kulturno blago srpskog naroda biće dostupno javnosti samo do 29. juna.
Ovaj rukopis, nastao u drugoj polovini 12. veka, smatra se remek-delom srpskog i vizantijskog srednjovekovnog umetničkog izraza. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista, bogato oslikanih minijaturama, pozlatom i kaligrafskim pismom, koje je pisar – najverovatnije dijak Gligorije – ispisivao perom u dve kolumne, koristeći mrku, crnu i crvenu boju.
Jevanđelistar je naručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Rukopis je pisan na staroslovenskom jeziku srpske redakcije, u duhu raške ortografije. Po svom liturgijskom karakteru, sadrži izabrane odlomke iz četiri jevanđelja i bio je namenjen bogosluženju.
Upravo zbog svoje starine, umetničke vrednosti i izuzetne osetljivosti, Jevanđelje se čuva u specijalnim uslovima depoa Narodnog muzeja Srbije, a izlaže se izuzetno retko – najviše deset dana tokom jedne godine, kako nalažu propisi Narodne biblioteke Srbije, nadležne za zaštitu stare i retke knjige.
Od 1979. godine, Jevanđelje je zaštićeno kao kulturno dobro od izuzetnog značaja, dok je 2005. godine uvršteno na UNESKO-vu listu "Pamćenje sveta", čime je potvrđen njegov značaj za čitavo čovečanstvo.
Jedan list ovog rukopisa danas se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu, kao podsetnik na burnu istoriju i puteve kojima je Jevanđelje prolazilo.
Za sve koji žele da dotaknu dubine srpske duhovnosti i istorije, ovo je trenutak koji ne treba propustiti. Narodni muzej u Beogradu otvoren je četvrtkom i subotom do 20 časova, petkom i nedeljom do 18 časova. Ulaznica košta 300 dinara.
Više od hiljadu godina svetlosti sabrano je u ovoj jednoj knjizi. Vreme je da je pogledamo – ne samo očima, već i srcem.
Od slovenske reči „ljubav“ u srcu rumunskog jezika, do ćiriličnih tragova u manastirima Vlaške — fascinantna priča o vekovima duhovne, jezičke i kulturne bliskosti koje današnje elite često previđaju ili brišu.
Današnji izgled datira iz 1926. godine. Za razliku od pravoslavnih crkava, ovde postoje klupe, ali svi vernici u nekom trenutku mise ustaju i mole se, ponavljajući važne reči, pod prelepim mozaikom Krista Kralja.
Sa svojom dugom istorijom, crkva ne samo da je bila duhovni centar grada, već je igrala ključnu ulogu i u formiranju kulturnog identiteta Zemuna.
Za razliku od onih koji su u Beograd vekovima pristizali kao stranci, Rumuni u Beogradskom naselju Ovča su starosedeoci. Reč je o banatskom delu Srbije gde je etnička šarenolikost sasvim uobičajena stvar.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Sveti oci su opominjali da je uzaludno vapiti Bogu ako ne postoji trud da se sopstveni život uskladi sa zapovestima.
Ne treba od groblja praviti gozbu, jer grob nije trpeza za telo, već mesto molitve za duše, istakao je otac Dejan.
Jednostavan, domaći kolač koji se pravi polako, sa strpljenjem, a svaki zalogaj donosi toplinu i radost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Gotovo da nema vernika koji, ulazeći u crkvu, najpre ne priđe mestu za sveće – bilo da se moli za zdravlje svojih bližnjih ili za pokoj duša upokojenih.
Sveti oci su opominjali da je uzaludno vapiti Bogu ako ne postoji trud da se sopstveni život uskladi sa zapovestima.
Ne treba od groblja praviti gozbu, jer grob nije trpeza za telo, već mesto molitve za duše, istakao je otac Dejan.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Episkop istočnoamerički uzneo je snažnu molitvu za zaštitu nerođene dece, a prisutni, od članova Kongresa do vernika, priznaju da su njegove reči ostavile snažan trag.
U besedi za 13. februar Sveti Nikolaj Ohridski i Žički upozorava da formalno držanje zakona bez milosti prazni dušu, dok istinska pravda i čovekoljublje zahtevaju puninu - izvršavanje svega što Bog zapoveda.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete besrebrenike Kira i Jovana po starom i Svete apostole Akilu i Priskilu po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetu Katarinu de Riči, dok u judaizmu i islamu danas nema velikog verskog praznika.
Reči jednog od najvećih duhovnika 20. veka podsećaju da nijedan greh nije jači od Božijeg milosrđa i da svaki čovek može pronaći put ka pokajanju i svetosti.
