ZABORAVLJENA POGLAVLJA NAŠE ISTORIJE: Kako su Srbi, Bugari i Rumuni nekada govorili istim jezikom duše

Kada učite rumunski jezik, postoje trenuci u kojima prirodna jezička i kulturološka znatiželja eksplodira u nešto veće: slutnju o izgubljenim vekovima zajedništva. Kao kada saznate da taj romanski jezik nije sačuvao onaj latinski, kao u ostalim romanskim jezicima, sveprisutni glagol amo, već je za porodične odnose i ono osećanje bliskosti uzeo dva slovenska korena: ljubav nije amore, već iubire(a) ili dragoste (sećamo li se moldavskog benda „Ozon“ i njihovog planetarnog hita „dragostea din tei“?), svako kome se obraćate sa pažnjom je „dragă“, a supruga je – nevastă. Nije u pitanju slučajnost.

I danas se u rumunskoj istoriografiji povremeno ocenjuju i uglavnom potcenjuju nepobitne i snažne veze između južnoslovenskih jezika (srpskog i bugarskog), ali i južnoslovenskih kultura sa onom u Rumuniji i Moldaviji, piše rt.rs.

Niko – pa čak ni najveći rusofobi – ne može sasvim da ospori značajan doprinos, jezički i kulturni, srpskih i bugarskih suseda formiranju rumunske i moldavske kulture i jezika.

To zajedništvo je toliko nesporno da su čuveniji rumunski istoričari, poput P. P. Panaiteskua, tvrdili kako su današnji Srbi, Bugari i Rumuni živeli u zajedništvu duhovne i materijalne kulture sve do formiranja srpskih i bugarskih srednjovekovnih država, koje su dovele do konačnog zauzimanja etničkog areala koji danas Srbi, Bugari i Rumuni uglavnom naseljavaju – Srbi i Bugari južno od Dunava, Rumuni severno.

Shutterstock

 

No, čak i nakon tog procesa, veze su bile izvan svake sumnje jake i neraskidive. Brojno „vlaško“ (tj. romanofono) stanovništvo još dugo je naseljavalo srpske i bugarske zemlje, a slovenski toponimi i danas dominiraju Rumunijom: dovoljno je samo da njome malo proputujete, pa da sretnete poneki „Trg“ i „Trgovište“, „Dumbravu“ ili „Bistricu“... Na svakom koraku susrećete tragove onog srpskog i slovenskog, zajedničkog i poznatog.

Verovatno najraniji tekst na rumunskom jeziku predstavlja „Psaltir Hurmuzaki“, koji se datira negde u sami kraj XV i početak XVI veka i najverovatnije predstavlja prevod srpskog Psaltira sa komentarima sevastokratora Branka Mladenovića (oca Vuka Brankovića). Srpski štampar i monasi su u rasapu srpskih država sa kraja XV i početkom XVI veka redovno nalazili utočište u onom najjužnijem delu današnje Rumunije koji mi nazivamo prosto Vlaškom, a Rumuni „rumunskom zemljom“ (Țara Românească).

Makarije Štampar – poznat u rumunskoj istoriografiji kao „Makarije Srbin“ (Macarie sârbul), braća Ljubavići koji dolaze iz Goražda – svi nalaze svoje novo mesto u Trgovištu gde na još koji trenutak obnavljaju rad svoje štamparije... Značajni rumunski istoričar Njagu Džuvara ovako opisuje sinergiju srpske i rumunske kulture u to doba:

„Ovde treba da podsetim da srednjovekovna Srbija, koja je uspela da nekoliko vekova pre Vlaške utemelji sopstvenu državu, koja je ranije primila i vizantijsku kulturu, ali, preko jadranske obale i blizine sa Venecijom, i određene italijanske uticaje, imala je nesumnjiv doprinos kulturnom razvoju Vlaške u prva dva veka njenog postojanja. Naši gospodari su se odužili kada je Srbija bila svedena na pašaluk, pa je relativna imućnost rumunskih gospodara i njihova želja da pomažu pravoslavlju od njih načinila velike ktitore i pokrovitelje hrišćanskih sedišta na Balkanu i u Svetoj zemlji.“ (u prvoj polovini XVI veka – prim. D. Đ.)

Ima, međutim, na tom putu u rumunski jezik i kulturu, i podjednako zanimljivih, a manje prijatnih momenata.

Recimo, biblioteci manastira Sambata de Sus (Sâmbăta de Sus), čuva se nekoliko starijih štampanih slovenskih knjiga. Međutim, znanje ćirilice i slovenskih jezika u današnjoj južnoj Rumuniji rezervisano je za svega nekoliko medijevalista koji se bave nacionalnom istorijom.

Schutterstock/Gualberto Becerra

 

U Rumuniji rastužuje nepoznavanje nekada sopstvenog pisma, a jeza nas poduhvati kada sretnemo rumunske knjige štampane na rumunskom tranzicijskom alfabetu – čudnovatoj mešavini latiničnih i ćiriličnih slova koja je korišćena između 1828. i 1862, kako bi se Rumuni (i Moldavci) postepeno navikli na promenu kulturnog koda.

Podjednako je zapanjujuće iskustvo čitanja starijih rumunskih tekstova u trenucima kada počnete da shvatate koliko je intenzivna bila "obrnuta latinizacija" rumunskog jezika i vesternizacija rumunske kulture od sredine XVII veka, a naročito u XIX veku.

Naime, otkako je u Letopisu moldavske zemlje unijatski monah Grigorije Ureke zapisao da „mi (= Rumuni) vučemo korene iz Rima“, rumunsku nacionalnu elitu uglavnom su oblikovali malobrojna, ali uticajna unijatska crkva, a kasnije i zapadni ili pozapadnjačeni građanski krugovi. Pošto je rumunski jezik u to doba imao više od 40% slovenskog leksičkog fonda, započet je proces njegove „latinizacije“.

Jedan od mnogobrojnih tragikomičnih detalja te veštačke, ali sistematske vesternizacije rumunske i moldavske kulture jeste činjenica da je, u trenutku kada je Ureke napisao danas legendarnu rečenicu „mi potičemo iz Rima“, ona zapravo glasila: „De la Rŭm ne tragem“.      

Stara moldavsko-rumunska ćirilica još nije bila zamenjena latinicom, a Rim je i dalje bio Rim – pre nego što je postao Roma. Istanbul je još uvek bio Carigrad, a vera – pravoslavnika.

U Rumuniji ni danas nije retko da se upotrebljava izraz pravoslavnika. Zašto upotrebljavaju upravo izraz pravoslavnica, a ne "ortodoxă" – kada je danas zvanični naziv Rumunske pravoslavne crkve "Biserica Română Ortodoxă"?

Shutterstock

 

Zato što ta dva izraza ne znače isto. Razlika je u kulturnom kodu – baš kao što pendžer, pinjestra i prozor nisu isto, makar označavali istu stvar. Još 2011. godine, na oglasnoj tabli crkve u Brašovu, na plakatu koji je predstavljao hodočasničku ponudu, jasno je stajalo da je moguće obići Grecia ortodoxă, ali i "Rusia pravoslavnică". Ta naizgled sitna razlika oslikava duboku podeljenost rumunskog i moldavskog društva.

Bez obzira na vekovno iskustvo života sa pravoslavnim Slovenima, savremena Rumunija se suštinski neprekidno uspostavlja kao unutrašnje protivrečan projekat svojih nacionalnih elita. Kao što smo već ilustrovali, podizanje „romanske“ svesti bio je zadatak grkokatoličkog klira i inteligencije još u XVIII veku.

Slično kao i u Ukrajini, unijati su svoju duhovnu i kulturnu poziciju doživljavali kao posredničku – između Rima, kome su konfesionalno pripadali i kulturno težili, i „vizantinizma“, kome su zaista pripadali i koji su donekle smatrali drevnim i poželjnim. Tako je nastao svojevrstan kompleks „najboljeg iz oba sveta“, „mosta između Istoka i Zapada“.

Ovaj impuls danas je snažan u gradskom rumunskom pravoslavlju: otuda – ali i zbog ekonomske privlačnosti Zapada – rumunski teolozi vrlo rado traže i dobijaju mesta u telima Svetskog saveta crkava i sličnim organizacijama koje promovišu ekumenski dijalog. Kao „jedina latinska pravoslavna crkva“, Rumunska patrijaršija često zauzima stav koji je ponekad toliko neumesan da više deluje komično nego arogantno.

Shutterstock

 

Taj impuls, međutim, nije ostao samo „posredujući“. Kroz čitav XIX vek, u procesu latinizacije rumunskog jezika i kulture, rumunske nacionalne elite trudile su se da u sebi i drugima izgrade mit o jednom tragičnom zapadnjaštvu – progonjenom latinskom ostrvu u slovenskom moru.

Pripajanje i oslobođenje Besarabije (severnog dela istorijske pokrajine Moldavije) od strane carske Rusije početkom XIX veka doživljeno je kao otimanje nacionalne teritorije i ostalo je jedan od glavnih razloga zašto Rumuni Ruse posmatraju s dubokim nepoverenjem i antagonizmom.

Istina je da je carska vlast u tom delu Moldavije pokušala da razvije zavičajni moldavski identitet koji bi predstavljao sastavni deo Imperije i protivtežu bukureštanskom projektu ujedinjenja svih stvarnih ili zamišljenih rumunskih zemalja. Ruska uprava reformisala je staru rumunsko-moldavsku ćiriličnu pismenost na osnovu tadašnje ruske azbuke, ali je istovremeno produžavala u Moldaviji dugotrajne kulturne tokove koji su moldavski narod vezivali za slovensku pravoslavnu kulturu i za njegovu sopstvenu prošlost.

S druge strane, rumunski nacionalni projekat u samoj Rumuniji, kao i u tada još neoslobođenim Erdelju i Banatu, dobijao je na snazi. Taj projekat zahtevao je da se svi romanofoni etnosi na Balkanu – od Cincara do Moldavaca – priklone promenama koje su stizale iz Bukurešta.

Sofya Vernaya / Zuma Press / Profimedia

 

Možda se pitate zašto se kod nas i u mnogim jezicima zemlja naziva Rumunija, dok se u samoj Rumuniji i u drugim jezicima koristi naziv România?

Odgovor je jednostavan: taj narod je sve do sredine XIX veka sebe nazivao "rumân" ili "român", u zavisnosti od dijalekatskih razlika. Potom je zvanično propisan samo jedan oblik – onaj sa „o“, kako bi jasnije asocirao na nacionalnu mitologiju koja je sve želela da poveže sa Rimom.

Intelektualna elita se tada školovala u Parizu i sve više je gledala na Francusku onako kako Srbi gledaju na Rusiju – kao na daleku, a blisku, veliku, a svoju, merodavnu i nedostižnu zemlju, više san nego stvarnost.

Ta ista elita ponekad jadikuje zbog predaka koji su izabrali Istok, pitajući se koliko bi današnja Rumunija bila sličnija Italiji ili Burgundiji, da je umesto slovensko-vizantijske kulture i obreda vlaška aristokratija nekada izabrala latinsku baštinu. Ponekad, pak, ona iznova otkriva sopstvenu „orijentalnost“ kao vezu sa mističnim, dubokim i nedokučivim; sopstveni „vizantinizam posle Vizantije“ kao nešto čime se ponosi.

Na toj kulturološkoj klackalici, Rumunija kao da neprestano balansira – nikada sasvim pozapadnjačena, ali uvek željna da na Istoku bude „mala Francuska“.

Uprkos svim kolebanjima i dilemama elite, u Rumuniji i Moldaviji oduvek je živeo narod duboko vezan za svoju prošlost, veru i duhovni identitet. Za taj, često prezreni – ali neiskorenjeni – unutrašnji Istok.                 

Ako je „gradsko pravoslavlje“ oduvek bilo pomalo pozapadnjačeno i često iskompleksirano, teško je pronaći više zdravlja, dobrote i prostodušnosti od rumunsko-moldavskog seoskog i narodnog pravoslavlja. Ono je ponekad dečije naivno, sujeverno, magijsko i prosto, ali istovremeno puno ljubavi prema Crkvi, posvećeno molitvi i prožeto praktičnim aspektima vere u svakodnevici.

Iako je Rumunija ekonomski nešto napredovala u odnosu na vreme komunističke diktature, i danas po Erdelju i Karpatskim selima postoje mesta koja žive potpuno zastarelim načinom života. Asfalt ide samo glavnim putem, dok se sporednim sokacima – kao kod Pop-Ćire i pop-Spire – i dalje prostire rogoz, a bojleri greju vodu na gas.

Foto: preuzeto sa spc.rs

 

U zabačenim planinskim selima, od likova staraca u šubarama do načina na koji dočekuju goste, sve podseća na romanijske seljake sa Sokoca ili Pala: brkati starci u gunjevima jašu konje – i razgovaraju mobilnim telefonom. Iako lepak nacionalne kohezije sjajno drži Rumune zajedno, čini se kao da postoje dve Rumunije – i dve Moldavije – koje nose različita kulturna pamćenja.

Pri tom – i tu se Rumuni razlikuju od Srba – čak ni ona Rumunija zagledana ka Zapadu ne želi da nestane, da se pretopi, da izgubi nacionalni identitet „u Evropi“. Svoje komplekse veže za imaginarni Zapad, a strahovi od „ruske invazije“ teraju je da se drži NATO-a. Međutim, ona, za razliku od naše „Druge Srbije“, nije antinacionalna – naprotiv, „druga Rumunija“ je motor i pokretač rumunskog iredentizma, koji veruje da je došao trenutak da se „isprave nepravde“ nanete vekovima Rumunima i da se pozicija u EU i NATO-u iskoristi za konačno „nacionalno ujedinjenje“ sa Moldavijom, kao i za ostvarenje statusa „matice“ za romanofone etnose južno od Dunava – od Makedonije i Timoka, pa sve do Pruta i Dnjestera.

„Građanska Rumunija“, koja teži EU i NATO-u, spremna je da (p)ostane kolonija, jer smatra da je to razumna cena za moguće ekonomske i političke dobitke.

Ona računa da će, u zaista tragično zapuštenom moldavskom društvu, ekonomska privlačnost rumunskog pasoša učiniti ono što vojska od 1941. do 1945. nije uspela: konačno ujedinjenje Moldavije sa Rumunijom, uz proterivanje slovenskih elemenata ili njihovu asimilaciju.

Wikipedia/Драган Цветковић Ниш

 

Prozapadna Rumunija čvrsto veruje da njeno kulturno vazalstvo nikada neće prodreti u rumunsko selo. Rumunski seljaci kažu: "I da uvedemo sve woke standarde u Bukureštu, to nikada neće promeniti naše selo.“ A selo je već napola pusto – neko je otišao u Bukurešt, neko u Lisabon…

Međutim, i ona prva, suverenistička i tradicionalna Rumunija i Moldavija izražavaju glas različitih identitetskih slojeva koji se dozivaju. Ima među njima ljudi koji nisu naivni poput mog prozapadnog prijatelja. Ima mnogo onih koji razumeju da strah od Rusije ne opravdava potpunu nacionalnu, kulturnu i ekonomsku kapitulaciju.

Odnos prema Srbima i dalje je pretežno prisan i saveznički – čime se razbija mantra o „zlim Slovenima“. Narodno i seosko Pravoslavlje i dalje daje izuzetne monahe i najživlje manastire na svetu, u kojima su vladika Nikolaj i otac Justin Popović među najvoljenijim, najpoštovanijim i najčitanijim savremenim bogoslovima.

Ali i u Rumuniji, a naročito u Moldaviji (gde iskustvo suživota ruske i moldavske kulture i jezika nikada nije prestalo), postoje ljudi koji su svesni duboke povezanosti pravoslavnog sveta, zajedništva u načinu molitve, života i uređivanja društva. Upravo su izborne i sudske manipulacije u tim zemljama pokazale jednu nepobitnu činjenicu: takvih ljudi još uvek ima više od onih koji žele sukob sa Rusijom i ropstvo u EU.

Ta duboka raspolućenost Rumunije i Moldavije nije od juče, niti će sutra prestati. U uslovima vetokratije, medijskog i svakog drugog pritiska, važno je biti svestan postojanja onih koji u Bukureštu i Kišinjevu misle i osećaju kao ostatak pravoslavnog sveta.

U današnjem svetu, u kome su pukotine među civilizacijama sve dublje, važno je pronaći one koji znaju da smo više živeli zajedno nego razdvojeno – i da je mnogo više onoga što nas povezuje: pravoslavna Moldavija i Rusija, Rumunija i Srbija i dalje su deo iste civilizacije, u mnogo čemu iste kulture – i svakako istog duha.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara