Protojerej-stavrofor Branko Ćurčin iz „Zemlje živih“ govori o tome zašto zavisnici moraju da prođu kroz pakao bola da bi pronašli smisao, veru i svoj put ka slobodi.
U potrazi za isceljenjem, duhovna pouka neophodna je koliko i medicina. Upravo na toj liniji susreli su se pravoslavna antropologija i medicina na tribini pod nazivom „Pravoslavna antropologija i medicina – čovek između (iz)lečenja i isceljenja“, održanoj u hramu Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, gde je duhovnik Centra za lečenje od bolesti zavisnosti Zemlja živih Eparhije bačke, protojerej-stavrofor Branko Ćurčin, izrekao snažnu i nadahnutu besedu o patnji, iskušenju i smislu bola.
Isceljenje duše: kada bol postaje put povratka Bogu
– Jako je važno da onaj koji je u problemu, sa nekim porocima i zavisnostima, to shvati kao jedno životno iskušenje i kao poruku koju Bog šalje. Kroz patnju i muku čovek ojača – naglasio je otac Branko.
U vremenu kada se često govori o brzom izlečenju i lagodnim rešenjima, otac Branko podseća da duhovna realnost ne nudi prečice. Bol, kako kaže, ima svoju ulogu – ne da uništi, već da izgradi, da vrati čoveka na stazu Božju, ali i na stazu samospoznaje.
– Patnja nas približava i Bogu i samima sebi. Utiče da se čovek smiri, da postane svoj, da se ustroji u odnosu sa Bogom – rekao je sveštenik koji svakodnevno svedoči čudesnim preobražajima mladih ljudi u „Zemlji živih“.
Iskušenja nisu kazna – ona su znak vrednosti
Govoreći o svom dugogodišnjem radu sa ljudima koji se bore sa različitim oblicima zavisnosti – bilo da je reč o psihoaktivnim supstancama, zloupotrebi lekova ili drugim porocima – otac Branko ukazuje na duhovnu zakonitost bola:
– Kada su na odvikavanju, kažu mi: „Oče, boli.“ A ja im objašnjavam – što ih više boli, više će im biti bolje. Taj bol ih uči, taj bol im više neće dozvoliti da se vrate na svoju bljuvotinu – kaže Ćurčin.
U tom procesu, kako ističe, ključno je da čovek ne doživi bol kao kraj, već kao početak novog života. Isceljenje duše ne dolazi bez unutrašnje borbe.
– Istinsko isceljenje dolazi kada čovek odluči da sebe i sav svoj potencijal stavi u službu Boga, u službu dobra – i da se ostvari kao čovek u punom smislu te reči.
Bog zna bolje – čak i kada mi to ne razumemo
U iskrenoj i jednostavnoj pouci, otac Branko osvetljava večitu dilemu mnogih ljudi – zašto patimo i zašto ne ide onako kako smo planirali:
– Bog nam šalje uvek ono što je najbolje za nas. Možda to nije u skladu sa našim planovima, ali Bog zna zašto je. I kroz bolesti, i nevolje, i bol – Bog nas vodi ka sebi.
Ova poruka nije samo teološka tvrdnja, već utešan poziv na veru: da i u najtežim trenucima postojimo pod Božjom brigom. Tamo gde život ruši naše iluzije, On gradi ono što je neprolazno.
Religija.rs
Vrednost života meri se kroz borbu
Na kraju svoje pouke, protojerej-stavrofor Ćurčin ostavlja rečenicu koja se duboko urezuje u srce:
– Iskušenja su dobra stvar, jer ako njih nema, to je znak da su i Bog i đavo digli ruke od nas. Iskušenja su znak da više vredimo.
U vremenu kada se duhovnost lako zaboravlja u buci svakodnevice, ovakve reči bude svest o smislu, podsećaju na hrabrost da se pati sa verom i na odlučnost da se ne odustane – jer bol koji je prožet verom, vodi u blagoslov.
Na liturgiji u manastiru Vaskrsenja Hristova u Kaću koju su služili dvojica arhijereja, mlada monahinja dobila ime po Justinu Ćelijskom, a vladika Irinej je sabranima otkrio šta znači istinski monaški put.
U trenucima kada se bolest vraća, nemir ne popušta, a rešenja blede, reči matuške Antonije otvaraju prostor za drugačiju vrstu borbe - onu koja zahteva istrajnost, a ne obećava brz ishod.
Od apostola Pavla do Svetog Nikolaja Žičkog – pravoslavno predanje pokazuje kako astrologija i okultizam ne nude znanje ni sigurnost, već tiho uvode u duhovno ropstvo i udaljavaju od slobode koju daruje Hristos.
Liturgija, reči patrijarha Porfirija i prisustvo verskih lidera i uglednih gostiju iz zemlje i inostranstva učinili su da se porodični praznik pretvori u događaj sa širim značenjem.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Otvaranje centra u Grockoj predstavlja značajan korak u podršci osobama sa zavisnostima, kroz terapijske i duhovne metode, uz stalnu pomoć Crkve i zajednice.
U trenucima kada se bolest vraća, nemir ne popušta, a rešenja blede, reči matuške Antonije otvaraju prostor za drugačiju vrstu borbe - onu koja zahteva istrajnost, a ne obećava brz ishod.
Od apostola Pavla do Svetog Nikolaja Žičkog – pravoslavno predanje pokazuje kako astrologija i okultizam ne nude znanje ni sigurnost, već tiho uvode u duhovno ropstvo i udaljavaju od slobode koju daruje Hristos.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Kratak razgovor koji počinje bezazleno, a završava se neprijatnim ogledalom u kome se prepoznaju vera bez napora, pobožnost bez dela i razlog zbog kog mnogi beže od istine o sebi.
U besedi za 27. subotu po Duhovima, saznajte Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako svakodnevno preispitivanje i pokajanje mogu vratiti svetlost u život.
