Protojerej-stavrofor Branko Ćurčin iz „Zemlje živih“ govori o tome zašto zavisnici moraju da prođu kroz pakao bola da bi pronašli smisao, veru i svoj put ka slobodi.
U potrazi za isceljenjem, duhovna pouka neophodna je koliko i medicina. Upravo na toj liniji susreli su se pravoslavna antropologija i medicina na tribini pod nazivom „Pravoslavna antropologija i medicina – čovek između (iz)lečenja i isceljenja“, održanoj u hramu Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, gde je duhovnik Centra za lečenje od bolesti zavisnosti Zemlja živih Eparhije bačke, protojerej-stavrofor Branko Ćurčin, izrekao snažnu i nadahnutu besedu o patnji, iskušenju i smislu bola.
Isceljenje duše: kada bol postaje put povratka Bogu
– Jako je važno da onaj koji je u problemu, sa nekim porocima i zavisnostima, to shvati kao jedno životno iskušenje i kao poruku koju Bog šalje. Kroz patnju i muku čovek ojača – naglasio je otac Branko.
U vremenu kada se često govori o brzom izlečenju i lagodnim rešenjima, otac Branko podseća da duhovna realnost ne nudi prečice. Bol, kako kaže, ima svoju ulogu – ne da uništi, već da izgradi, da vrati čoveka na stazu Božju, ali i na stazu samospoznaje.
– Patnja nas približava i Bogu i samima sebi. Utiče da se čovek smiri, da postane svoj, da se ustroji u odnosu sa Bogom – rekao je sveštenik koji svakodnevno svedoči čudesnim preobražajima mladih ljudi u „Zemlji živih“.
Iskušenja nisu kazna – ona su znak vrednosti
Govoreći o svom dugogodišnjem radu sa ljudima koji se bore sa različitim oblicima zavisnosti – bilo da je reč o psihoaktivnim supstancama, zloupotrebi lekova ili drugim porocima – otac Branko ukazuje na duhovnu zakonitost bola:
– Kada su na odvikavanju, kažu mi: „Oče, boli.“ A ja im objašnjavam – što ih više boli, više će im biti bolje. Taj bol ih uči, taj bol im više neće dozvoliti da se vrate na svoju bljuvotinu – kaže Ćurčin.
U tom procesu, kako ističe, ključno je da čovek ne doživi bol kao kraj, već kao početak novog života. Isceljenje duše ne dolazi bez unutrašnje borbe.
– Istinsko isceljenje dolazi kada čovek odluči da sebe i sav svoj potencijal stavi u službu Boga, u službu dobra – i da se ostvari kao čovek u punom smislu te reči.
Bog zna bolje – čak i kada mi to ne razumemo
U iskrenoj i jednostavnoj pouci, otac Branko osvetljava večitu dilemu mnogih ljudi – zašto patimo i zašto ne ide onako kako smo planirali:
– Bog nam šalje uvek ono što je najbolje za nas. Možda to nije u skladu sa našim planovima, ali Bog zna zašto je. I kroz bolesti, i nevolje, i bol – Bog nas vodi ka sebi.
Ova poruka nije samo teološka tvrdnja, već utešan poziv na veru: da i u najtežim trenucima postojimo pod Božjom brigom. Tamo gde život ruši naše iluzije, On gradi ono što je neprolazno.
Religija.rs
Vrednost života meri se kroz borbu
Na kraju svoje pouke, protojerej-stavrofor Ćurčin ostavlja rečenicu koja se duboko urezuje u srce:
– Iskušenja su dobra stvar, jer ako njih nema, to je znak da su i Bog i đavo digli ruke od nas. Iskušenja su znak da više vredimo.
U vremenu kada se duhovnost lako zaboravlja u buci svakodnevice, ovakve reči bude svest o smislu, podsećaju na hrabrost da se pati sa verom i na odlučnost da se ne odustane – jer bol koji je prožet verom, vodi u blagoslov.
Na liturgiji u manastiru Vaskrsenja Hristova u Kaću koju su služili dvojica arhijereja, mlada monahinja dobila ime po Justinu Ćelijskom, a vladika Irinej je sabranima otkrio šta znači istinski monaški put.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak 5. sedmice po Duhovima otvara se slika čoveka koji čini sve što može, ali poslednji korak ostaje izvan njegove vlasti.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Metodija po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Jankit. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Tome apostola, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Otvaranje centra u Grockoj predstavlja značajan korak u podršci osobama sa zavisnostima, kroz terapijske i duhovne metode, uz stalnu pomoć Crkve i zajednice.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za petak 5. sedmice po Duhovima otvara se slika čoveka koji čini sve što može, ali poslednji korak ostaje izvan njegove vlasti.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Na ulazu u manastir stoje uputstva koja nisu puka pravila ponašanja, već deo viševekovnog poretka Svete Gore. Zašto se određene navike ostavljaju pred kapijom Atosa i kakvu poruku Epistati upućuju poklonicima?
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Od brašna, kakaa, mineralne vode i nekoliko uobičajenih namirnica nastaje jednostavna poslastica koja se priprema bez mnogo truda, a ostaje vazdušasta, punog ukusa i prijatne voćne svežine.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
