Brak je ikonografski odraz ljubavi između Isusa Hrista i Crkve - neprekidna borba za jedinstvo u ljubavi, koja uzdiže duše ka večnosti.
U pravoslavlju brak nije obična životna etapa ni puka formalnost pred zakonom, već sveta tajna - jedno od najdubljih i najsvetijih zajedništava koje čovek može da ostvari na zemlji.
On je blagosloveni put dvoje ljudi, muškarca i žene, koji se u ljubavi povezuju ne samo međusobno već i sa Bogom. Njihova zajednica postaje "mala crkva" - mesto gde se uči strpljenju, praštanju, uzajamnom poštovanju i žrtvi. Brak je ikonografski odraz ljubavi između Isusa Hrista i Crkve - neprekidna borba za jedinstvo u ljubavi, koja uzdiže duše ka večnosti.
U tom svetlu, brak nije "samo“ ljubav niti samo dogovor već duhovni savez, posvećenost i svakodnevno uzdizanje jedno drugog. Supružnici su pozvani da budu jedno - ne samo telom već i dušom i srcem. Njihov dom je mesto gde se rađa život, vaspitava ljubavlju i molitvom, ali i gde se nosi krst svakodnevnih izazova.
Međutim, u savremenom svetu tajna braka sve se češće zaboravlja. U vremenu kada dominiraju individualizam, površne vrednosti i težnja ka brzom zadovoljstvu, brak postaje ranjiv. Ljudi ulaze u brak bez duboke pripreme, često vođeni prolaznim emocijama, pritiscima okoline ili pogrešnim motivima - materijalnim interesima, spoljašnjim izgledom, statusom. Nerazumevanje braka kao duhovnog podviga često vodi do razočaranja, udaljavanja i, na kraju, razvoda.
I roditelji, vođeni ambicijama ili strahovima, nekad više gledaju "šta dete dobija" nego "kome dete ide", pa usled pogrešnih saveta, mladi se nekad i zalete, pa je i to jedan od razloga raspada brakova.
Na ovu stvarnost mudro je ukazivao i otac Arsenije Boka, ističići koji je brak unapred osuđen na propast:
- Ako udaješ kćer zbog bogatstva, njen brak će se završiti svađom i rasturanjem tog doma. Iz tih razloga, taj dom ne opstaje i u tim slučajevima roditelji treba da priznaju da su loše savetovali svoju decu.
Nema ništa teže nego živeti u kući u kojoj nema mira.
U svetu koji promoviše brzinu, individualizam i emotivnu samodovoljnost, brak sve češće gubi na značenju koje je vekovima imao.
Za pravoslavno hrišćanstvo, ljubav nije samo emocija ili moralna vrednost - ona je sama suština vere i duhovnog života.
Bes zamagljuje rasuđivanje, umanjuje sposobnost za ljubav i praštanje, i često dovodi do reči i dela zbog kojih čovek kasnije duboko žali.
Dok mnogi govore o duhovnoj krizi na Zapadu, sve više ljudi upravo tamo pronalazi duboku, živu veru u Pravoslavlju. Dva nedavna talasa masovnih krštenja u Čileu i Holandiji svedoče o tome da istina nalazi put do srca, bez obzira na granice, kulturu ili jezik.
Duhovni život u pravoslavlju nije put ka samopotvrđivanju, već proces osvešćivanja sopstvenih granica i slabosti.
Sveti Filip Đakon je mnoge ljude preobratio u hrišćanstvo.
U Sistinskoj kapeli poglavar Rimokatoličke crkve i vrhovni gubernator Anglikanske crkve stali su rame uz rame u zajedničkoj molitvi — događaj koji svet vidi kao simbol pomirenja, duhovne zrelosti i nove hrišćanske epohe.
Umesto osvete i uzvraćanja, vernik je pozvan da trpi, da ne uzvraća zlom na zlo i da se seti sopstvene prolaznosti.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Da li zajednički stavovi i religioznost garantuju trajnu ljubav? Sveštenik i psiholog Petar Kolomejcev, bez osude, odgovara na bolno pitanje vernika čiji se brak raspao uprkos veri, podsećajući da ni svetost ne isključuje trud, niti ljubav – žrtvu.
U doba kada se ljubav meri interesom, a žrtva smatra slabošću, život Svetog Serafima Viričkog i shimonahinje Hristine osvetljava tihi put dvoje supružnika koji su, nakon smrti deteta, izabrali najuzvišeniji čin predanja — monaštvo. Njihova priča nije bajka, već svedočanstvo o tome kako Hristova ljubav menja oblik, ali nikada ne prestaje.
Kako duhovna ravnoteža može promeniti život žene koja se suočava sa ljubavnim previranjima, verom i porodičnim problemima? Protiv nje je borba između prošlih grešaka i novih ljubavi, a otac Andrej daje oštar, ali duhovno smiren odgovor.
U duhovnom pristupu bračnim krizama, otac Gojko Perović ističe važnosti ljubavi i strpljenja, ali govori i o granicama koje ne treba preći i kada je pomirenje besmisleno.
Dok mnogi govore o duhovnoj krizi na Zapadu, sve više ljudi upravo tamo pronalazi duboku, živu veru u Pravoslavlju. Dva nedavna talasa masovnih krštenja u Čileu i Holandiji svedoče o tome da istina nalazi put do srca, bez obzira na granice, kulturu ili jezik.
Duhovni život u pravoslavlju nije put ka samopotvrđivanju, već proces osvešćivanja sopstvenih granica i slabosti.
Umesto osvete i uzvraćanja, vernik je pozvan da trpi, da ne uzvraća zlom na zlo i da se seti sopstvene prolaznosti.
U stvarnosti, mnoge odluke donosimo verujući da imamo punu kontrolu nad ishodom, ali to nije tako.
Od Svetog Jovana Zlatoustog do starca Tadeja, sveti oci nas uče da jezik može biti izvor blagoslova ili prokletstva, a psovka otvara vrata duhovnim iskušenjima.
Usamljeni hram kod sela Edelevo u Rusiji, za koji se kaže da do njega stižu samo oni kojima vera pokaže put, zbunjuje naučnike, inspiriše vernike i privlači avanturiste iz celog sveta.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u svojoj besedi za 20. četvrtak po Duhovima govori o unutrašnjoj borbi, demonima koji opsedaju pravednike i neuništivoj moći krsta koja pobedonosno sija kroz tamu.
U različitim krajevima srpskih zemalja recept dobija posebne oblike i ukrase, ali srž ostaje ista – svaka pletenica i krst od testa simbolizuju zajedništvo i blagoslov doma.
To nije samo običaj, već trenutak molitve, zajedništva porodice i duhovne povezanosti sa svetiteljima koji nadahnjuju vernike kroz vekove.
