Za pravoslavno hrišćanstvo, ljubav nije samo emocija ili moralna vrednost - ona je sama suština vere i duhovnog života.
U svetu u kojem sve češće dominiraju brzina, površnost i otuđenost, zaboravljamo na ono što nas istinski čini ljudima - sposobnost da volimo i da tu ljubav iskažemo. Ne onu ljubav koja se iscrpljuje u rečima, već onu tihu, postojanu, svakodnevnu. Ljubav koja se ne dokazuje velikim gestovima, već strpljenjem prema bližnjem, razumevanjem za tuđu slabost, pruženom rukom kad niko drugi ne gleda.
Za pravoslavno hrišćanstvo, ljubav nije samo emocija ili moralna vrednost - ona je sama suština vere i duhovnog života. Ljubav se u pravoslavlju ne meri rečima, već žrtvom, praštanjem, strpljenjem i služenjem.
Vladimir Lukić
Arsenije Jovanović
Ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem nisu dve odvojene zapovesti, već jedno te isto. Čovek koji istinski voli Boga, ne može da ne voli i drugog čoveka, jer je svaki čovek stvoren po Božijem liku. Sveti oci su učili da bez ljubavi ni post, ni molitva, ni vera nemaju pun smisao.
Danas, u vremenu podela i sebičnosti, pravo je pitanje — koliko zaista volimo? I da li umemo da prepoznamo lice Hrista u svakom čoveku koga sretnemo?
A koliko je to bitno, na veoma jak način podsetio nas je u jednom svom intervju otac Arsenije Jovanović, govoreći o onome što nas sve čeka — u trenutku istine pred licem Hristovim:
– Svi ćemo doći na poslednji sud, što bi rekli Englezi "last judgement", a mi kažemo Strašni sud. Svi ćemo doći, pre ili kasnije. I znate šta će nas tada Hristos pitati!? Pitaće: "Da li si me voleo? Ako si mene voleo, onda si voleo i ljude! Ako nisi voleo ljude, lažeš da si mene voleo"!
Iako medicina ima svoju nezamenjivu ulogu, pravoslavna duhovnost poziva čoveka da se suoči sa sobom, da preispita svoje unutrašnje stanje i da pokuša da kroz pokajanje, molitvu i ljubav pronađe put ka isceljenju.
Sveti Jovan Lestvičnik je o požudi govorio kao o obmanjivačici čula, poroku koji ne priznaje granice, požaru koji se raspiruje dodirima, pogledima, mirisima i rečima.
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve upozorava da spasenje nije u pripadnosti Crkvi i formi, već u ljubavi, pravdi i milosrđu – delima koja mogu ispunjavati i oni van pravoslavlja, dok pojedini hrišćani ostaju samo na rečima.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Pravoslavna vera nas uči da krst koji nosimo nije samo spoljašnje stradanje, već i unutrašnja borba da sačuvamo dobrotu i milosrđe čak i onda kada smo povređeni.
U Jevanđelju po Mateju opisano je kako će Sin čovečiji razdvojiti ljude "kao pastir što razdvaja ovce od jaradi", te će jednima reći: "Hodite, blagosloveni Oca mojega", a drugima: "Idite od mene".
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Dok je javnost gledala glamur, iza zatvorenih vrata vodila se tiha borba za starateljstvo, pravo na izbor i detinjstvo oslobođeno uticaja kontroverzne verske organizacije kojoj je bivši suprug glumice Kejti Holms ostao veran.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Desert iz hercegovačkog kraja nastaje spajanjem voćnog namaza, brašna i vode, zatim se kratko peče i preliva toplim šećernim sirupom, čime dobija prepoznatljivu tamnu aromu.
