Umesto dijaloga i traženja rešenja za sablazan koja potresa jedan od najstarijih manastira u hrišćanskom svetu, Carigradska i Jerusalimska patrijaršija ušli su u otvorenu polemiku, ostavljajući vernike u nedoumici kome da veruju i gde da traže duhovni oslonac.
Kao da nije bio dovoljan dosadašnji ruglu izloženi položaj Crkve i pravoslavne vere uopšte, zbog bolnih događaja koji su se zbivali i zbivaju u istorijskom manastiru Svete Katarine na Sinaju – sa jedne strane igumanom, a sa druge monasima – u tu nečasnu raspravu umešala su se i dva patrijarhata, Carigradski i Jerusalimski, i tako se upotpunio tragi-komični prizor.
Prvi otvoreno pruža podršku igumanu Damijanu, uprkos onome što je zvanično i pismeno obelodanjeno i potpisano od strane njegove duhovne dece, dok se drugi svrstao na stranu monaha, te je tako nastala još jedna situacija nalik raskolu između dve istorijske patrijaršije.
Wikipedia
Manastir Svete Katarije na Sinaju
Pitanje odgovornosti igumana i monaha
Ono što je do sada otkriveno i što se neprestano javno objavljuje sa obe strane izaziva mnoštvo pitanja, kako u vezi sa igumanom Damijanom, koji se na tom mestu nalazi već pola veka, tako i u vezi sa monasima koji mu se protive.
Grčki dnevni list Ethnikos Kirikas postavlja pitanje: gde su bili sve ove godine monasi? Iz njihovih obelodanjenih optužbi proizlazi da su vrlo dobro i u detalje poznavali stanje – zašto su, dakle, ćutali, a sada odjednom sve izneli?
Prigovor u ovakvim slučajevima glasi da su imali trpljenja, ali i poslušanja prema igumanu i duhovnom ocu, jer bi ih u suprotnom „obezglavio“, pošto je on imao apsolutnu vlast.
Nesloga unutar crkvenih struktura
Poznato je koliko je velika toksičnost koja se rađa i vlada u takvim sredinama, uključujući i same patrijaršije, arhiepiskopije i mitropolije. Govorimo o čitavim krugovima koji se zaklanjaju iza velikih i svetih institucija.
Oni koji poznaju ljude, ustanove i prilike – i kojih nije malo – jednostavno se žaloste zbog ovakvog pada, jer o padu je reč. Nesumnjivo je „čudo“ to što Crkva i dalje korača kroz vreme i istoriju, jer je njen kormilar sam Načelnik i Osnivač, Hristos.
Ako bi se, ne daj Bože, oslanjala na patrijarhe, mitropolite, igumane i ostale velikoshimnike ili makar i maloshimnike, davno bi se raspala – kao što se svakodnevno raspadaju kolektivna tela i organizacije koje vode nesposobni i korumpirani starešine.
Saopštenja iz obe patrijaršije
I dalje važi Hristova žalba: „Zbog vas huli se ime moje među narodima“ – i to se, evo, još jednom zbiva i u ovom slučaju.
Otvorena je još jedna rana, koja se, kao i obično, teško zaceljuje. Danas, munjevitom brzinom širenja vesti, „svi narodi“ odmah su saznali da se dva poglavara istorijskih Crkava javno sukobljavaju, umesto da se sastanu i dogovore kako bi našli način da se prekine ruglo Crkve i sablazan vernika.
U vremenu u kojem je „ljubav mnogih ohladnela“, oni izlaze na megdan i bave se sitnom politikom.
Saopštenje Fanara, odnosno Prvoprestolne Crkve, glasi:
„Po čitanju pisma Njegovog Preosveštenstva Arhiepiskopa Sinajskog g. Damijana, izražena je podrška njemu od strane Vaseljenske Patrijaršije, koja ga smatra zakonitim i kanonskim Arhiepiskopom i igumanom, dok nastavlja da priznaje od davnina postojeći status Svetog manastira Sinaja.“
To je, kako piše Ethnikos Kirikas, bilo neumesno i necelishodno, jer će dodati još jednu negativnu „mrlju“ u zaostavštinu Vaseljenskog Patrijarha Vartolomeja, koji bi bilo žalosno i nepravedno da u istoriji ostane zabeležen kao Patrijarh rascepa i podela, a ne kao patrijarh saglasja i jedinstva.
KHALED DESOUKI / AFP / Profimedia
Iguman Damjan
S druge strane, patrijarh Teofil nije propustio priliku, već se brzo upustio u igru podrivanja Carigradske patrijaršije i prevage, izdajući saopštenje u kojem stoji da:
„Patrijarh Jerusalimski u potpunosti podržava Sinajsko bratstvo, priznajući prava Otaca Svetog manastira, kao što su ona utvrđena njegovim osnovnim pravilima i očuvana u njegovoj viševekovnoj monaškoj tradiciji. Ta podrška se izražava u okvirima duhovne i kanonske jurisdikcije koju Patrijarh Jerusalimski vrši nad Svetim manastirom Sinaja.“
Vernici u nedoumici i sablazni
Tako narod, a naročito mladi, sa razlogom i obeshrabreni posmatraju šta čine i govore oni koji su dužni da budu oci i učitelji u veri, u ljubavi, u jedinstvu, u duhu Crkve i u „umu Hristovom“.
Istina, kad je već došlo dovde, šta da čovek kaže i šta da prokomentariše? Gde da se nada i kome da veruje?
Veći deo bratstva manastira na Sinaju samoinicijativno je izabrao novu upravu i zatražio priznanje Jerusalimske patrijaršije, dok arhiepiskop Damjan, uz podršku grčke države, pokreće žalbu Vaseljenskoj patrijaršiji.
Poznati pravoslavni misionar i lekar, protojerej Evangelos Papanikolau, optužio je arhiepiskopa Kipra za pretnje i pritiske na patrijarha carigradskog u cilju uklanjanja mitropolita Tihika, što bi moglo izazvati ozbiljne podele u pravoslavnoj crkvi.
Oci manastira Svete Katarine na Sinaju tvrde da su nasilno izbačeni iz svete obitelji, da su im polomljeni vrata i prozori, dok je arhiepiskop Damjan i njegovi saradnici sve to posmatrao sa podsmehom.
Na prvi pogled mnogima deluje da je svejedno kojoj se zajednici priklanjaju, ali protojerej-stavrofor Slobodan Zeković naglašava da razlika između onoga što je istinska Crkva i onoga što to nije može odlučivati o večnom životu.
Od Oksforda i Atine do manastira Ćelije kod Valjeva, Blagoje Popović izabrao je život bez priznanja i komfora, ostavivši delo koje i danas snažno oblikuje pravoslavno mišljenje u Srbiji i izvan nje.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Justina Filosofa i Prepodobnog Justina Ćelijskog po novom i Svetog proroka Jeliseja po starom kalendaru. Katolička Crkva obeležava spomen Svetog Rufina, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok hrišćanski svet prati obeležavanje 1.700 godina Prvog vaseljenskog sabora, odsustvo dva patrijarhata tumači se kao snažna poruka Carigradskoj patrijaršiji i nagoveštaj tenzija unutar pravoslavlja.
Svetogorski monasi upozoravaju da oni ne smeju biti uvučeni u crkvene sukobe, dok ukrajinski mitropolit Epifanije traži međunarodnu i panpravoslavnu potvrdu svog položaja.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Iako se razlikuju po obredima, istoriji i teološkim učenjima, hrišćanstvo, islam i judaizam dele vrednosti koje vekovima oblikuju živote miliona ljudi: mir, milosrđe, porodicu, praštanje i brigu za bližnjeg.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
