Sveti Paisije Atonski govorio je da najveća pobeda nije u spoljašnjim delima, već u zadobijanju smirenja i ljubavi – otkrivamo njegove pouke za svakodnevni život.
Svi ljudi vode borbe – sa okolnostima, neprijateljima, iskušenjima života. Ali najteža od svih nije ona spoljašnja, već ona koja se vodi u dubini duše. Tu, gde se prepliću pomisli, želje, strasti i vrlina, odigrava se rat koji odlučuje o večnom spasenju.
Sveti Paisije, jedan od najpoznatijih duhovnika 20. veka, govorio je da je najveći zadatak svakog čoveka da nadvlada samoga sebe:
— Svaki čovek ima nasledne osobine, i dobre i rđave. Najveća borba je da zadobijemo smirenje i ljubav.
Starac je upozoravao da čak i kada se bavimo podvigom, u srcu može da se sakrije gordost. Tada dolaze pomisli nevere i hulne misli, a čovek gubi blagodat.
— Od gordosti pomračuje se um, počinje nevera i čovek se lišava Blagodati Božije.
On je takvu duhovnu zabludu slikovito opisivao primerom prženog jajeta koje postaje neupotrebljivo ako padne i najmanja nečistota na njega. Tako i vrline, ako se ukaljaju gordošću, postaju beskorisne.
Sveti Paisije je govorio da je duša svakog čoveka poput njive. Neke duše dobiju od Boga plodno polje, ali ga ostave neobrađeno i ono zaraste u draču i trnje. Druge, pak, dobiju polje puno trnja, ali ga mukotrpnim radom očiste i pretvore u plodnu njivu.
— Šta nam vredi ako nam je Bog dao dobro polje, a mi ga ostavimo i ono se pretvori u šikaru? Ako može da rodi šećerna trska, a mi ostanemo zadovoljni običnim trskom, šta da nam učini Bog?
Drugim rečima, nije presudno šta smo nasledili, već kako se trudimo da to preobrazimo.
Zapostavljanje molitve, govorio je starac, znači otvaranje vrata neprijatelju. On tada zauzima duhovne visine u našem srcu i napada nas i preko tela i preko pomisli.
Zato Paisije savetuje da, ma koliko bili umorni, nikada ne preskočimo makar kratku molitvu uveče: pola Povečerja ili barem „Oče naš“.
— Kao u ratu, ako se nađeš noću na uzvišenju sam, opkoljen neprijateljima, ispališ koji metak da se neprijatelji uplaše i da ne izvrše juriš – tako i mi da ispalimo koji „metak“ molitvom, da se đavo uplaši i da pobegne.
Starac je često naglašavao da nasledne mane nisu prepreka za duhovni napredak. Naprotiv, Bog se posebno ganjuje kada vidi dušu koja, uprkos slabostima, čini makar i mali trud sa velikom požrtvovnošću.
— Bog se mnogo ganjuje i mnogo pomaže duši koja ima rđave nasledne osobine, a junački se trudi u nebeskom letu sa svojim zakržljalim krilom – tom rđavom naslednošću. Takvi ljudi za Boga su veliki junaci.
Zato ono što najviše dotiče Boga nije spoljašnji uspeh, već trud koji ulažemo da preobražavamo „starog čoveka“ u sebi.
Paisije je govorio da se ne treba diviti onima koji putuju do Meseca, već onima koji napuštaju svetovnu raskoš i trude se da žive po Bogu.
— Ne divi se astronautima što odoše na Mesec, nego onima koji beže od svetovnoga života i svojim požrtvovanim podvigom prilaze Bogu i postaju rajski-putnici!
Najveća pobeda nije nad svetom, niti nad drugim ljudima, već nad sobom. Kada se čovek okrene unutra, počne da čisti svoju dušu od trnja strasti i na njihovo mesto sadi vrline, tada postaje istinska ikona Božija.
Borba za smirenje i ljubav traje čitav život, ali ko je istraje u njoj – taj izlazi kao večni pobednik.
Jedan od najomiljenijih svetogorskih staraca upozoravao je da materijalno blagostanje ne donosi sreću i da bez Boga čovek nosi u sebi deo pakla.
Cela životna borba današnjeg čoveka, ma kako bila obučena u moderne pojmove, zapravo je potraga za mirom.
Ajeti 42:49–51 otkrivaju kako Stvoritelj oblikuje život i komunicira s ljudima kroz nadahnuće, skrivenu objavu ili poslanike.
Dok svakodnevica vuče na sve strane, pouka igumana manastira Vitovnica nas podseća da mir nije u okolnostima, već u unutrašnjem predavanju Bogu – lek koji danas svi traže, a retko nalaze.
Iguman manastira Moštanica otkriva tragičnu priču o monahu koji je zbog ljubavi napustio Hrista, izgubio mir i postao simbol duhovne borbe između čoveka i iskušenja koje razara dušu.
Crkveno venčanje ima poseban značaj: ne zbog tradicije, običaja ili forme, već zbog toga što se tada priziva blagodat Duha svetoga na mladence - da ih vodi, čuva i osnaži u svim životnim izazovima.
Kada su jevrejske starešine saznale za vaskrsenje Hristovo, počeli su da potplaćuje vojnike da pronose lažnu vest da Hristos nije vaskrsao, ali Longin na to nije želeo da pristine.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Bez ljubavi, svaki podvig postaje prazan, a svaka molitva – bez duše.
Kada srce postane opterećeno, a duša izgubi svoj mir, usrdna molba Gospodu postaje jedino utočište. U trenutku duhovne krize, ona pruža utehu i vodi ka pravom putu, pozivajući na oslobađanje od unutrašnjih demona.
Dok svakodnevica vuče na sve strane, pouka igumana manastira Vitovnica nas podseća da mir nije u okolnostima, već u unutrašnjem predavanju Bogu – lek koji danas svi traže, a retko nalaze.
Iguman manastira Moštanica otkriva tragičnu priču o monahu koji je zbog ljubavi napustio Hrista, izgubio mir i postao simbol duhovne borbe između čoveka i iskušenja koje razara dušu.
Crkveno venčanje ima poseban značaj: ne zbog tradicije, običaja ili forme, već zbog toga što se tada priziva blagodat Duha svetoga na mladence - da ih vodi, čuva i osnaži u svim životnim izazovima.
Vera nije prazno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, već poverenje da Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Ova svetiteljka, koju Srbi naročito poštuju, smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, ali i čuvarkom doma i porodice.
Uz svetlost sveća i miris tamjana, verni narod se okuplja da prinese darove, osvešta slavske kolače i pokloni se moštima najpoštovanije svetiteljke u srpskom narodu.
Vera nije prazno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, već poverenje da Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno.
Dok milioni širom sveta tragaju za životom izvan Zemlje, jerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava da "vanzemaljska vera" nije nauka – već nova duhovna zamka savremenog čoveka.
Slojevi piletine, jaja i šargarepe premazani majonezom čine ovu tortu savršenim predjelom za krsnu slavu, uz kreativni dekor po želji domaćice.
