Sveti Paisije Atonski govorio je da najveća pobeda nije u spoljašnjim delima, već u zadobijanju smirenja i ljubavi – otkrivamo njegove pouke za svakodnevni život.
Svi ljudi vode borbe – sa okolnostima, neprijateljima, iskušenjima života. Ali najteža od svih nije ona spoljašnja, već ona koja se vodi u dubini duše. Tu, gde se prepliću pomisli, želje, strasti i vrlina, odigrava se rat koji odlučuje o večnom spasenju.
Sveti Paisije, jedan od najpoznatijih duhovnika 20. veka, govorio je da je najveći zadatak svakog čoveka da nadvlada samoga sebe:
— Svaki čovek ima nasledne osobine, i dobre i rđave. Najveća borba je da zadobijemo smirenje i ljubav.
Starac je upozoravao da čak i kada se bavimo podvigom, u srcu može da se sakrije gordost. Tada dolaze pomisli nevere i hulne misli, a čovek gubi blagodat.
— Od gordosti pomračuje se um, počinje nevera i čovek se lišava Blagodati Božije.
On je takvu duhovnu zabludu slikovito opisivao primerom prženog jajeta koje postaje neupotrebljivo ako padne i najmanja nečistota na njega. Tako i vrline, ako se ukaljaju gordošću, postaju beskorisne.
Sveti Paisije je govorio da je duša svakog čoveka poput njive. Neke duše dobiju od Boga plodno polje, ali ga ostave neobrađeno i ono zaraste u draču i trnje. Druge, pak, dobiju polje puno trnja, ali ga mukotrpnim radom očiste i pretvore u plodnu njivu.
— Šta nam vredi ako nam je Bog dao dobro polje, a mi ga ostavimo i ono se pretvori u šikaru? Ako može da rodi šećerna trska, a mi ostanemo zadovoljni običnim trskom, šta da nam učini Bog?
Drugim rečima, nije presudno šta smo nasledili, već kako se trudimo da to preobrazimo.
Zapostavljanje molitve, govorio je starac, znači otvaranje vrata neprijatelju. On tada zauzima duhovne visine u našem srcu i napada nas i preko tela i preko pomisli.
Zato Paisije savetuje da, ma koliko bili umorni, nikada ne preskočimo makar kratku molitvu uveče: pola Povečerja ili barem „Oče naš“.
— Kao u ratu, ako se nađeš noću na uzvišenju sam, opkoljen neprijateljima, ispališ koji metak da se neprijatelji uplaše i da ne izvrše juriš – tako i mi da ispalimo koji „metak“ molitvom, da se đavo uplaši i da pobegne.
Starac je često naglašavao da nasledne mane nisu prepreka za duhovni napredak. Naprotiv, Bog se posebno ganjuje kada vidi dušu koja, uprkos slabostima, čini makar i mali trud sa velikom požrtvovnošću.
— Bog se mnogo ganjuje i mnogo pomaže duši koja ima rđave nasledne osobine, a junački se trudi u nebeskom letu sa svojim zakržljalim krilom – tom rđavom naslednošću. Takvi ljudi za Boga su veliki junaci.
Zato ono što najviše dotiče Boga nije spoljašnji uspeh, već trud koji ulažemo da preobražavamo „starog čoveka“ u sebi.
Paisije je govorio da se ne treba diviti onima koji putuju do Meseca, već onima koji napuštaju svetovnu raskoš i trude se da žive po Bogu.
— Ne divi se astronautima što odoše na Mesec, nego onima koji beže od svetovnoga života i svojim požrtvovanim podvigom prilaze Bogu i postaju rajski-putnici!
Najveća pobeda nije nad svetom, niti nad drugim ljudima, već nad sobom. Kada se čovek okrene unutra, počne da čisti svoju dušu od trnja strasti i na njihovo mesto sadi vrline, tada postaje istinska ikona Božija.
Borba za smirenje i ljubav traje čitav život, ali ko je istraje u njoj – taj izlazi kao večni pobednik.
Jedan od najomiljenijih svetogorskih staraca upozoravao je da materijalno blagostanje ne donosi sreću i da bez Boga čovek nosi u sebi deo pakla.
Cela životna borba današnjeg čoveka, ma kako bila obučena u moderne pojmove, zapravo je potraga za mirom.
U besedi za 3. utorak po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički naglašava da čovekova budućnost zavisi od duhovne blizine Onome kome pripada.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete apostole Aristarha, Puda i Trofima po starom i Svete apostole Jasona i Sosipatera i Kerkiru devicu po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svete Vincence, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Za vreme Nerona, kada je krenulo gonjenje hrišćana i kada je apostol Pavle posečen, posečena su i ova tri apostola.
Povodom 40 godina od nuklearne katastrofe, poglavar Katoličke crkve povezao ekološku krizu, sukobe i tehnološku moć u poruku koja otvara pitanje savremene etike odlučivanja i granica globalne vlasti.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Mnogi podvizi koji se u hrišćanskom životu smatraju uzvišenim - post, molitva, milostinja - mogu izgubiti svoju suštinu ukoliko postanu sredstvo za zadobijanje ljudskog priznanja.
Razdražljivost u savremenom svetu postaje gotovo prihvaćeno stanje, a gnev se često opravdava umorom, brigama, bolešću ili spoljašnjim okolnostima.
Bez ljubavi, svaki podvig postaje prazan, a svaka molitva – bez duše.
Kada srce postane opterećeno, a duša izgubi svoj mir, usrdna molba Gospodu postaje jedino utočište. U trenutku duhovne krize, ona pruža utehu i vodi ka pravom putu, pozivajući na oslobađanje od unutrašnjih demona.
U besedi za 3. utorak po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički naglašava da čovekova budućnost zavisi od duhovne blizine Onome kome pripada.
Jedna naizgled bezazlena rečenica često napravi zid tamo gde želimo promenu - veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava zašto baš tu najčešće gubimo ono što pokušavamo da spasemo.
Dok se broj dolazaka na Atos višestruko povećava usled ratova i nesigurnosti Svetoj zemlji, manastiri prvi put posle dugo vremena suočavaju se sa ozbiljnim izazovom.
Ovaj spomenik čuva sećanje na Markovdansku litiju i susrete ispred kuće Đečevića, koji godinama povezuju vernike i potvrđuju tradiciju međusobnog poštovanja u gradu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
