Razdražljivost u savremenom svetu postaje gotovo prihvaćeno stanje, a gnev se često opravdava umorom, brigama, bolešću ili spoljašnjim okolnostima.
U vremenu opšte užurbanosti i nemira, unutrašnji mir i tišina srca postaju retkost u životu savremenog čoveka.
Savremeni život nameće ritam koji ne ostavlja prostor za sabranost, za osluškivanje sopstvene savesti i za strpljivo razlučivanje misli. U takvom okruženju, razdražljivost postaje gotovo prihvaćeno stanje, a gnev se često opravdava umorom, brigama, bolešću ili spoljašnjim okolnostima.
Međutim, duhovno iskustvo Crkve nas uči da uzrok nemira nije uvek izvan nas, već duboko u čovekovoj nutrini.
Sveti oci su kroz vekove upozoravali da stanje srca oblikuje čovekov odnos prema svetu. Kada u srcu prebiva smirenje, tada i najteže okolnosti bivaju podnošljive; kada se, pak, u srcu nastani gordost, tada i najmanja neprijatnost može postati povod za gnev.
Razdražljivost ne nastaje iznenada, već se hrani nepažnjom prema sopstvenim mislima, nespremnošću na trpljenje i zaboravom na hrišćansku zapovest ljubavi. Čovek koji se stalno pravda i traži izgovore za svoje reakcije, polako gubi osećaj odgovornosti za stanje svoje duše.
Pravoslavna duhovnost uvek poziva na trezvenost i usporavanje unutrašnjeg ritma. Ne žuriti u rečima, ne žuriti u sudovima, ne žuriti u reakcijama – to je put kojim se čuva mir i sprečava da gnev preuzme vlast nad čovekom. Strpljenje se ne rađa iz slabosti, već iz snage koja dolazi iz vere i poverenja u Božiji promisao. Onaj koji ume da sačeka, da prećuti i da se pomoli, daje prostoru blagodat da deluje tamo gde bi ljudska naglost donela samo razdor.
U tom duhu, misao Prepodobnog Anatolija Optinskog ostaje kao snažna opomena i pouka svakom čoveku, bez obzira na vreme u kojem živi, podsećajući da borba sa gnevom nije spoljašnja, već duboko duhovna borba, u kojoj se ogleda pravo stanje čovekove duše:
"Niko ne bi trebalo da opravdava svoju razdražljivost, nekom vrstom bolesti, jer ona dolazi iz gordosti. Prema rečima Svetog Apostola Jakova: ''jer gnev ljudski ne čini pravde Božije.'' Tako, da ne bi podlegao razdražljivosti i gnevu, ne bi trebao da se žuriš".
Put do mira vodi kroz smirenje, odricanje od sopstvene volje i prihvatanje Božje promisli, ma koliko ona delovala teško ili nerazumljivo.
Srce, u pravoslavnom shvatanju, nije samo sedište emocija, već središte cele ličnosti.
Gnev se u svetootačkom učenju smatra jednom od najrazornijih strasti, jer pomračuje um, uznemirava srce i razbija mir duše.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Simeona Persijskog po starom i Svetog prepodobnog Jakova Ispovednika po novom kalendaru. Katolici obeležavaju spomendan Svetog Pija V, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Na gubilište sa Simeonom bilo je izvedeno još 1000 hrišćana.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Sveto pismo nudi dublji i celovitiji pogled na zdrav način života - onaj koji obuhvata i telo i dušu, ali pre svega unutrašnje stanje čoveka.
Veliki svetitelj iz 4. veka ostavio je pouku koja nam pokazuje zašto nas uvrede toliko bole i kako jednostavnim ćutanjem možemo sačuvati mir i duhovnu snagu.
Promenljiv početak i fiksni završetak čine ovaj post posebnim u crkvenom kalendaru, a njegova suština ne iscrpljuje se u jelovniku - naglasak je na unutrašnjem preobražaju, molitvi i pričešću kao središtu hrišćanskog života.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za četvrtak 3. sedmice po Vaskrsu otvara se pitanje koje ne nudi utehu, već suočavanje sa silama koje nadilaze ljudsku prirodu.
Poruka ruskog svetitelja suzbija naviku koja guši nadu i otkriva kako da se padovi pretvore u početak, a ne u kraj puta.
Od dovratnika do vitrine, neke navike u rasporedu svetinja potiču iz pogrešnih tumačenja, a prema učenju Crkve, mesto koje im dajemo otkriva koliko razumemo njihovu pravu ulogu u svakodnevnom životu.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
U strahu od nove državne podele i potrage za sigurnim osloncem, deo stanovnika dalmatinskog ostrva prešao je u pravoslavnu veru, što je pokrenulo niz reakcija, sukoba i dugotrajan proces koji će se završiti tek posle Drugog svetskog rata.
Od listića palme se priprema čaj po posebnom receptu.
Gotovo četiri decenije otac Slobodan bio je oslonac parohijanima, predvodio sveštenstvo kao arhijerejski namesnik i ostavio snažan trag u crkvenom životu.
