Svi ljudi tragaju za srećom, ali retki znaju da se prava, neprolazna sreća ne nalazi u spoljnim stvarima, već u srcu koje je usmereno ka Bogu. Pravoslavna duhovnost nas uči da je najsigurniji put ka istinskoj sreći molitva koja izvire iz smirenja, pokajanja i plemenitosti, a ne iz želje za osećajem ili ličnim postignućima. Starac Pajsije Svetogorac u knjizi Pouke o molitvi, tom VI, objašnjava upravo kako čovek može da zakorači ovim putem.
Molitva polako i sa smirenjem
Starac Pajsije podseća na reči Svetog Ignjatija Brjančaninova:
– Treba da izgovaramo molitvu polako i da polako činimo poklone (metanije).
Ovaj spori, pažljivi ritam molitve pomaže duši da se sabere i da iskustvo molitve bude istinsko, a ne površno ili mehaničko. Sveti Oci pišu o molitvi iz ličnog iskustva i njihovi postupci pomažu samo onima koji ih primenjuju sa smirenjem:
– Ako pokušam da primenim ono što pišu Oci samo da bih osetio radost ili da bih postao Niptik Otac, ne mogu da napredujem.
Drugim rečima, metoda sama po sebi nije cilj – cilj je plemenito srce.
Smirenje i pokajanje – osnova molitve
Starac Pajsije dalje pojašnjava:
– Sve su to pomoćna sredstva za sabiranje uma i ona pomažu samo onda kada čovek stavi u prvi plan smirenje, pokajanje i skrušenost.
Bez ovih duhovnih temelja, molitva ostaje spoljašnji čin, navika bez dubine. Ali kada se molitva započne iz iskrenog pokajanja i smirenja, tada ona vodi ka istinskoj unutrašnjoj promeni i sreći.
Starac Pajsije Svetogorac ističe da nije neophodno poznavati sve metode Niptika Otaca da bi se molitva stekla:
– Naravno da može, ako prostodušno i smireno izgovara molitvu. Oni koji metodu pretvore u cilj, ostaju na spoljašnjosti.
Plemenitost i zahvalnost – izvor božanske radosti
Kada govori o „uranjanju u molitvu“, Starac Pajsije jasno kaže:
– Osnovno je da nema sebičnosti, već da postoji plemenitost, žrtva.
Najsigurniji put ka sreći, po njemu, jeste da čovek neguje molitvu plemenito, razmišljajući o Božijim dobročinstvima i sopstvenoj nezahvalnosti. Takvo srce, kroz iskrenu molitvu, prirodno se smiruje i traži milost Božiju. Starac Pajsije opisuje kako se tada molitva pretvara u izvor radosti:
– Duša sama od sebe, iz filotimije (plemenite zahvalnosti), smireno pritisne i traži milost Božiju sa bolom. Molitva postaje srcem izgovarana i polako donosi duši slast božanske utehe u početku, a kasnije i božansku radost.
Pravi put ka sreći nije u spoljašnjim zadovoljstvima, već u unutrašnjem životu molitve, smirenja i plemenitosti. Starac Pajsije Svetogorac nas uči da molitva, vođena zahvalnošću i pokajanjem, postaje najsigurniji put ka istinskoj radosti, koja nadmašuje sve prolazne sreće ovog sveta.
Rad u žurbi i nervozi ostavlja trag na duši, a zanemarivanje nedeljnog odmora i molitve može doneti nesreću. Sveti Pajsije je u svom učenju ostavio pouke – kako pronaći mir i blagodat u svakodnevnom životu.
Jedan od najomiljenijih svetogorskih staraca upozoravao je da materijalno blagostanje ne donosi sreću i da bez Boga čovek nosi u sebi deo pakla.
