Na današnji dan se sa poštovanjem sećamo Stefana Prvovenčanog – prvog srpskog kralja, ktitora, mirotvorca i sina svetitelja, koji je krunisao veru svoga naroda.
U miru molitve i u svetlosti crkvenih kandila, danas sećanjem osvetljavamo lik Stefana Prvovenčanog – prvog krunisanog kralja Srbije, sina Svetog Simeona Mirotočivog i brata Svetog Save.
Stefan Prvovenčani, prvi srpski kralj, nije bio samo vladar mača i krune, već i sluga Hristov. Njegova najveća pobeda bila je ugradnja vere u temelje prve srpske države.
Rođen kao sin velikog župana Stefana Nemanje (kasnijeg Svetog Simeona Mirotočivog), Stefan je od detinjstva odgajan u duhu hrišćanske ljubavi, mudrosti i služenja narodu. On nije bio samo državnik, već nosilac duhovnog pečata vremena u kojem se srpski narod uzdigao u jedinstvu vere i države. Krunisan 1217. godine, uz blagoslov Vizantije i Pape, Stefan nije krunisao samo sebe – već i narodnu veru, zavet predaka, i duhovni put kojim i danas idemo.
Utemeljivši srpsku kraljevinu, zajedno sa Svetim Savom utvrdio je temelje Srpske pravoslavne crkve. U vreme njegovog vladanja 1219. godine, SPC je postala autokefalna, što predstavlja jedno od najvažnijih duhovnih dostignuća srpske istorije.
Iako u nekim izvorima nailazimo na izraze poput "Sveti Stefan Prvovenčani" ili "Prepodobni Simeon monah", važno je naglasiti: Stefan Prvovenčani nije zvanično kanonizovan od strane Srpske pravoslavne crkve. Njegovo ime ne nalazi se u zvaničnom crkvenom kalendaru među proslavljanim svetiteljima, niti postoji liturgijska služba posvećena njemu.
Ipak, njegovo duhovno i istorijsko nasleđe se poštuje s velikim pijetetom i ljubavlju, kao da je svetitelj — i to je svedočanstvo njegove uzvišenosti.
Prenošenje njegovih moštiju u Hram Svetog Save i narodno poštovanje govore u prilog tome da njegov život nije ugašen smrću, već nastavlja da gori u sveći vere i molitve svakog vernog Srbina.
Stefan Prvovenčani je poznat po svojim važnim zadužbinama. Manastir Žiča bio je sedište srpske arhiepiskopije, a njegov sin kralj Vladislav obnovio je njegove freske. Stefan je sahranjen u manastiru Studenica, koji je bio njegov duhovni centar i gde su mošti njegovog oca, Svetog Simeona. Takođe, napisao je Žitije Svetog Simeona, važan tekst o životu i delu svog oca.
Zato se danas ne sećamo samo kralja – već jednog od stubova našeg duhovnog identiteta.
Sveti Simeon duhovno je, monaško ime Stefana Nemanje, utemeljivača dinastije Nemanjića. Rođen je u Ribnici kod Podgorice oko 1114. godine.
U pustinju ga je doveo njegov angel hranitelj.
Sveti Tihon Amatunski Čudotvorac je rođen je u Amatuntu na Kipru, gde je živeo apostolskim životom i učio ljude hrišćanskoj veri.
Ovaj značajan događaj desio se po blagoslovu episkopa Justina i označava osnivanje prve parohije Srpske pravoslavne crkve u ovom delu Španije.
Kada vera postane deo svakog postupka i odluke, ona prirodno privlači pažnju, ne zato što se ističe, već zato što se razlikuje.
Jednostavno pripremljeno, a bogato aromama, ovaj praznični specijalitet spaja vekovne običaje, miris pečenog luka i maslinovo ulje na trpezama gde se slavi dolazak Božića.
Od Bunjevaca do Slovaka, običaji Badnjaka u Srbiji oslikavaju duhovnu pripremu, porodično zajedništvo i molitvu, a ponoćna misa ostaje trenutak koji okuplja vernike u svetlosti sveća i tišini iščekivanja.
Od posta i nemrsa do lične pobožnosti - objašnjenje pravila koja važe za vernike i razloga zbog kojih Badnji dan nema status obavezne pokore.
Kroz priču o pravedniku iz Sodome, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 29. sredu po Duhovima pokazuje kako hrabrost i vera mogu odrediti sudbinu.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pravoslavnih hrišćana u svetu ima između 200 i 260 miliona, a najviše ih je u zemljama Balkana, Rusiji i Grčkoj, gde vera i tradicija i dalje žive punim plućima.
"Nikakvi pregovori o navodnom "Temeljnom ugovoru" se ne vode, niti taj obrazac može biti obrazac koji je recimo primenjen u Crnoj Gori, u čemu sam lično učestvovao, ali i u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH ili Mađarskoj."
Tokom liturgije u istorijskom hramu Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru, patrijarh srpski Porfirije govorio je o dubljem smislu evharistije, o pogrešnim očekivanjima od Boga i o pozivu na slobodno, svesno i ljubavlju ispunjeno sjedinjenje sa Hristom.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je da je reč o protivpravnoj i opasnoj odluci jednonacionalnog suda i pozvao vernike i verske vođe širom regiona na molitvu i odbranu mira, pravde i srpskog identiteta u Bosni i Hercegovini
Kada vera postane deo svakog postupka i odluke, ona prirodno privlači pažnju, ne zato što se ističe, već zato što se razlikuje.
Kroz priču o pravedniku iz Sodome, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 29. sredu po Duhovima pokazuje kako hrabrost i vera mogu odrediti sudbinu.
Pouka velikog duhovnika 20. veka otkriva šta stoji iza unutrašnjeg zamora, zašto pad nije kraj i kako se vodi borba koja ne uništava čoveka, već ga vraća na put trezvenosti i nade.
Vernici i istoričari zabrinuti zbog plana albanskog Ministarstva kulture da hram pretvori u muzejski prostor, što ugrožava duhovni i kulturni identitet sela.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Pouka velikog duhovnika 20. veka otkriva šta stoji iza unutrašnjeg zamora, zašto pad nije kraj i kako se vodi borba koja ne uništava čoveka, već ga vraća na put trezvenosti i nade.
Vernici i istoričari zabrinuti zbog plana albanskog Ministarstva kulture da hram pretvori u muzejski prostor, što ugrožava duhovni i kulturni identitet sela.
Čovek može sakriti svoje postupke od drugih, može se predstaviti drugačijim nego što jeste, ali ne može sakriti misli, želje i dela pred Bogom.
