Sveto miro je jedan od najstarijih mirisa u hrišćanstvu, čija upotreba datira još iz vremena apostola. Njegov miris nosi blagoslov, isceljenje i umirenje duše i tela.
Sveto miro, ili miros, jedno je od najsvetijih i najdrevnijih crkvenih ulja koje se koristi u pravoslavnoj crkvi. Njime se pomazuju vernici prilikom krštenja, hrišćanskog miropomazanja, osvećenja svetinja, pa čak i prilikom krunisanja pravoslavnih careva. Njegov značaj u liturgiji i životu vernika je neprocenjiv.
Ovo ulje nije običan miris – već sveta materija u kojoj Crkva prepoznaje delovanje Duha Svetoga. Njegov miris je blag, dubok, aromatičan i mnogi vernici svedoče da umiruje dušu, donosi spokoj i budi molitveni duh.
Sveto miro se pravi od desetinama najdragocenijih biljnih smola, ulja i začina, među kojima su tamjan, smirna, ružino ulje i druge svetootačke recepture. Njegovo spravljanje je poseban čin — obavlja se retko i svečano, najčešće u velikim pomesnim Crkvama (kao što su Carigradska, Ruska, Srpska...) i to samo po blagoslovu Patrijarha.
Ovaj blagosloveni miris simbolizuje Duh Sveti i božansku milost koja pročišćava telo i duh. Njegov miris ima umirujuće dejstvo na vernika, podsećajući na svetost i prisustvo Božije ljubavi u svakom trenutku molitve i obreda.
Istorijski gledano, sveto miro se koristi još od vremena Jevanđelja, kada su se Hristu prinosile darove od tamjana, smole i drugih dragocenih ulja. Njegova važnost ostala je nepromenjena kroz vekove, čineći ga jednim od najstarijih i najcenjenijih mirisa u hrišćanskom svetu.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sveto miro se priprema i osvećuje u Beogradu, u Patrijaršiji, obično tokom Velike sedmice pred Vaskrs, i to ne svake godine, već po potrebi. Kada se proizvede, ono se šalje svim eparhijama SPC širom sveta.
U manastirima se ne proizvodi sveto miro, ali se koristi sa velikim poštovanjem – kao dar Crkve koji u sebi nosi ne samo miris, već i blagodat Božju. Zato se pomazanje miro-uiljem smatra molitvenim, svetim dodirom, kroz koji vera postaje osetljiva – i vidljiva.
Kako pišu sveti oci, miris mira podseća na Carstvo nebesko – jer ne dolazi iz sveta, već od Boga. A svaki vernik koji ga primi, nosi u sebi taj tihi pečat svetosti, koji umiruje, osvećuje i podseća da smo svi mi pomazani za večnost.
Ko je i kada naslikao ovu Kazansku ikonu – nije poznato. Najraniji opis sačuvan je u popisu crkvene imovine iz 1822. godine:
U crkvenom kalendaru, nedelja nije dan kada se "ne radi“ zato što je to zabranjeno, već zato što je posvećena višem cilju.
Duhovnici sa Svete gore i profesori teologije sve snažnije opominju: svet više nije isti, a ono što dolazi možda nas zatiče nespremne. Od zaborava svetoga do potpune digitalne kontrole, sedam zabrinjavajućih znakova svedoče da vreme milosti ubrzano ističe.
U privatnom životu, Džekson je dinamičan i zanimljiv, kao i na TV ekranu. Nedavno je otkrio da ga jedno iskustvo posebno duboko promenilo.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike Manuila, Savela i Ismaila po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sabor Svetih dvanaest apostola (Pavlovdan). Katolička crkva obeležava spomendan Rimskih prvomučenika, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna neobična pouka o kanti punoj vode otkriva zašto veliki broj ljudi dolazi pred Boga sa molbama, ali malo njih sa iskrenim pokajanjem.
Sveti Manuil, Savel i Ismail bili su Persijanci, sinovi oca neznabošca i majke hrišćanke, koja ih je odmalena vaspitala u duhu Jevanđelja i privela svetom krštenju.
Posle velike porodične tragedije, zajednica pokazala brigu za decu sveštenika i popadije, obezbedivši im krov nad glavom kao trajnu podršku.
Eparhija raško-prizrenska zabrinuta zbog privođenja Srba nakon Vidovdana i traži istragu navoda o prekoračenju ovlašćenja i ugrožavanju prava vernika.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svete mučenike Manuila, Savela i Ismaila po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sabor Svetih dvanaest apostola (Pavlovdan). Katolička crkva obeležava spomendan Rimskih prvomučenika, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Jedna neobična pouka o kanti punoj vode otkriva zašto veliki broj ljudi dolazi pred Boga sa molbama, ali malo njih sa iskrenim pokajanjem.
Posle velike porodične tragedije, zajednica pokazala brigu za decu sveštenika i popadije, obezbedivši im krov nad glavom kao trajnu podršku.
Eparhija raško-prizrenska zabrinuta zbog privođenja Srba nakon Vidovdana i traži istragu navoda o prekoračenju ovlašćenja i ugrožavanju prava vernika.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Recept monahinje Atanasije Rašić iz knjige "Ko posti, dušu gosti" spaja krompir, šargarepu, celer i karfiol sa mirisnim sosom od paradajza i belog luka u jednostavno, zasitno jelo koje se lako priprema i dugo pamti.
Godine same po sebi ne donose unutrašnju promenu, niti garantuju duhovnu zrelost.
Crkveno predanje razlikuje ličnu molitvu za takve osobe od liturgijskog pominjanja, a ljubav prema njima ostaje poziv da se za njihovo dobro i spasenje ne prestaje moliti.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
