Sveto miro je jedan od najstarijih mirisa u hrišćanstvu, čija upotreba datira još iz vremena apostola. Njegov miris nosi blagoslov, isceljenje i umirenje duše i tela.
Sveto miro, ili miros, jedno je od najsvetijih i najdrevnijih crkvenih ulja koje se koristi u pravoslavnoj crkvi. Njime se pomazuju vernici prilikom krštenja, hrišćanskog miropomazanja, osvećenja svetinja, pa čak i prilikom krunisanja pravoslavnih careva. Njegov značaj u liturgiji i životu vernika je neprocenjiv.
Ovo ulje nije običan miris – već sveta materija u kojoj Crkva prepoznaje delovanje Duha Svetoga. Njegov miris je blag, dubok, aromatičan i mnogi vernici svedoče da umiruje dušu, donosi spokoj i budi molitveni duh.
Sveto miro se pravi od desetinama najdragocenijih biljnih smola, ulja i začina, među kojima su tamjan, smirna, ružino ulje i druge svetootačke recepture. Njegovo spravljanje je poseban čin — obavlja se retko i svečano, najčešće u velikim pomesnim Crkvama (kao što su Carigradska, Ruska, Srpska...) i to samo po blagoslovu Patrijarha.
Ovaj blagosloveni miris simbolizuje Duh Sveti i božansku milost koja pročišćava telo i duh. Njegov miris ima umirujuće dejstvo na vernika, podsećajući na svetost i prisustvo Božije ljubavi u svakom trenutku molitve i obreda.
Istorijski gledano, sveto miro se koristi još od vremena Jevanđelja, kada su se Hristu prinosile darove od tamjana, smole i drugih dragocenih ulja. Njegova važnost ostala je nepromenjena kroz vekove, čineći ga jednim od najstarijih i najcenjenijih mirisa u hrišćanskom svetu.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi, sveto miro se priprema i osvećuje u Beogradu, u Patrijaršiji, obično tokom Velike sedmice pred Vaskrs, i to ne svake godine, već po potrebi. Kada se proizvede, ono se šalje svim eparhijama SPC širom sveta.
U manastirima se ne proizvodi sveto miro, ali se koristi sa velikim poštovanjem – kao dar Crkve koji u sebi nosi ne samo miris, već i blagodat Božju. Zato se pomazanje miro-uiljem smatra molitvenim, svetim dodirom, kroz koji vera postaje osetljiva – i vidljiva.
Kako pišu sveti oci, miris mira podseća na Carstvo nebesko – jer ne dolazi iz sveta, već od Boga. A svaki vernik koji ga primi, nosi u sebi taj tihi pečat svetosti, koji umiruje, osvećuje i podseća da smo svi mi pomazani za večnost.
Ko je i kada naslikao ovu Kazansku ikonu – nije poznato. Najraniji opis sačuvan je u popisu crkvene imovine iz 1822. godine:
U crkvenom kalendaru, nedelja nije dan kada se "ne radi“ zato što je to zabranjeno, već zato što je posvećena višem cilju.
Duhovnici sa Svete gore i profesori teologije sve snažnije opominju: svet više nije isti, a ono što dolazi možda nas zatiče nespremne. Od zaborava svetoga do potpune digitalne kontrole, sedam zabrinjavajućih znakova svedoče da vreme milosti ubrzano ističe.
U privatnom životu, Džekson je dinamičan i zanimljiv, kao i na TV ekranu. Nedavno je otkrio da ga jedno iskustvo posebno duboko promenilo.
Njeno stradanje počelo je nakon što je zajedno sa još 48 hrišćana odbila da učestvuje u prinošenju žrtava idolima.
Iako zvona najčešće povezujemo sa pozivom na bogosluženje, ona se oglašavaju i kada parohiju treba obavestiti o nečijem upokojenju, a način zvonjave tada nosi poruku koju su vernici nekada veoma dobro umeli da prepoznaju.
Savet ruskog svetitelja posebno dobija na težini onda kada molitve ne donose odgovor koji očekujemo, a pred čovekom ostane samo da sačuva poverenje u Boga i zahvalnost čak i usred iskušenja.
Proslava je počela večernjim bogosluženjem i promocijom spomen-knjige, nastavljena svečanom liturgijom i obraćanjima arhijereja, a završena koncertom ansambla Fenički biseri pred punom dvoranom Kulturnog centra u Baru.
Čokoladni keks, nežni vanil-krem, mlečna čokolada i kikiriki spajaju se u poslasticu koja se priprema bez mnogo truda, baš kao nekada kada bi se nešto slatko na brzinu iznosilo pred porodicu i iznenadne goste.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Bog nas kroz ljude podučava.
Onaj ko po sopstvenoj volji i iz sveg proizvoljenja ne pristupi Gospodu i ko ga ne moli sa nesumnjivom verom - neće dobiti isceljenje, isticao je Sveti Makarije Veliki.
Iako su neki pokušali da pripišu čudo Svetom Đorđu, kome se i muslimani mole, hodža je bio uveren da je snaga krsta izlečila njegovu ćerku.
Sveti Teofan objašnjava da vera nije samo mentalni čin ili razmišljanje, već obuhvata celokupno biće čoveka. Vera znači potpuno oslanjanje na Boga, poverenje u njega i potpunu predanost. Čovek koji veruje u Boga nije samo onaj ko ga priznaje svojim umom, već onaj koji se potpuno oslanja na Božiju pomoć i čiji je odnos prema Njemu poput odnosa deteta prema ocu. Verovati znači potpuno se osloniti na Boga i imati nadu da će On pomoći, jer vera u Gospoda nije samo intelektualna, već duboko ukorenjena u srcu. Kroz ovaj odnos poverenja i vere, čovek otvara vrata Božje milosti.
Iako zvona najčešće povezujemo sa pozivom na bogosluženje, ona se oglašavaju i kada parohiju treba obavestiti o nečijem upokojenju, a način zvonjave tada nosi poruku koju su vernici nekada veoma dobro umeli da prepoznaju.
Savet ruskog svetitelja posebno dobija na težini onda kada molitve ne donose odgovor koji očekujemo, a pred čovekom ostane samo da sačuva poverenje u Boga i zahvalnost čak i usred iskušenja.
U besedi za ponedeljak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva se zašto je bilo dovoljno svedočanstvo Sina, ali i šta ono govori o njegovom jedinstvu sa Ocem.
Veliki svetitelj našeg vremena objašnjava zašto put ljubavi smatra kraćim i bezbednijim, čak i kada se čovek suočava sa sopstvenim slabostima i iskušenjima.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Bog ih je, prema predanju, obdario i darom čudotvorstva, pa su kod njih dolazili brojni bolesnici tražeći isceljenje.
Veliki svetitelj našeg vremena objašnjava zašto put ljubavi smatra kraćim i bezbednijim, čak i kada se čovek suočava sa sopstvenim slabostima i iskušenjima.
Presveta Bogorodica mu se, prema predanju, javila i utešila ga, a nakon stradanja njegovo telo ostalo je nepovređeno u vatri.
Vernica Natalija nasledila je ikonu "Smolenska Odigitrija", koja se u njenom domu čuva generacijama, ali se zbog troškova kod notara našla pred odlukom koja joj nije bila laka.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
