Pravoslavlje nas podseća da briga o prirodi nije samo ekologija, to je molitva i služenje Bogu, jer stvoreni svet je Njegovo sveto blago i naša duhovna baština.
U svetu koji se suočava sa ekološkom krizom, pravoslavna crkva postaje sve važniji glas u zaštiti prirode. Vaseljenski patrijarh Vartolomej, poznat kao „Zeleni patrijarh“, dugi niz decenija zagovara duhovnu dimenziju očuvanja prirode. Njegova posvećenost nije samo politički akt, ona je duboko ukorenjena u pravoslavnoj veri, koja prirodu vidi kao dar i odraz Božjeg stvaranja.
Njegova Svetost patrijarh Vartolomej, ovih dana je odlikovan prestižnom Templeton nagradom za svoj dugogodišnji doprinos očuvanju prirode i duhovnoj posvećenosti zaštiti stvaranja.
Osim što je govorio na svetskim forumima, patrijarh je sarađivao sa uglednim ekolozima, poput dr Džejn Gudal, i uticao na političke lidere, uključujući premijere i predsednike. – Briga o prirodi nije samo zagrljaj stabala, već čin veličanja Boga koji je postao čovek i proslavio svet kroz svoju prisutnost u njemu. –
Još od svog izbora 1991. godine, patrijarh Vartolomej je pokrenuo brojne inicijative koje povezuju nauku i veru u službi očuvanja sveta oko nas. On je prvi patrijarh koji je jasno proglasio uništavanje prirode kao greh, to je poruka koja je duboko uticala na pravoslavnu etiku i crkvene dokumente širom sveta. Ova izjava u Santa Barbari 1997. godine bila je prekretnica, jer je ekologiju učinila sastavnim delom hrišćanskog života i odgovornosti.
Pravoslavlje uči da Bog nije daleki tvorac koji je stvorio svet i ostavio ga samog sebi. Naprotiv, „Bog koji je udahnuo život zvezdama i ljudima, isto tako saoseća i sa svakim izgubljenim vrapcem,svakom životinjom, biljkom i svakim duhom koji žudi za čistim vazduhom. Briga o prirodi stoga nije samo pitanje ekologije, već izraz ljubavi i poštovanja prema Božjem delu.
U vreme kada mnogi vernici osećaju distancu između vere i nauke, patrijarh Vartolomej naglašava da te dve oblasti nisu suprotstavljene, već komplementarne. Vjera i nauka zajedno mogu pronaći odgovore i rešenja za očuvanje prirode, dok ignorisanje ove saradnje vodi ka duhovnoj i moralnoj krizi.
STAV SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE O EKOLOGIJI
Pravoslavna crkva Srbije takođe prepoznaje važnost očuvanja prirode, uključujući podršku ekološkim inicijativama i podizanje svesti vernika o odgovornom odnosu prema prirodi. Srpska pravoslavna crkva sve više ističe da je briga o prirodi deo naše duhovne odgovornosti. Patrijarh Porfirije i mnogi episkopi poručuju vernicima da očuvanje Božjeg sveta nije samo ekološki već i moralni i duhovni zadatak.
Pogledi Srpske pravoslavne crkve i Ekumenskog patrijarha ukazuju na to da očuvanje prirode nije samo zadatak ekologije, već duboka duhovna obaveza svakog vernika, način da služimo Bogu i poštujemo život koji nam je poveren.
ZAŠTO JE OVA PORUKA DANAS VAŽNA
Naši potomci suočavaju se sa ekološkim izazovima koji direktno utiču i na njihov duhovni i fizički život. Patrijarh upozorava da gubitak prirode vodi ka gubitku nade i radosti, osnovnih darova Božjih koje treba negovati. Kada mladi gube veru u budućnost, to je znak moralnog i duhovnog propadanja, a crkva treba da bude njihov glas nade i delovanja.
Verovanje u Boga kao Stvoritelja ne može biti odvojeno od brige o svetu koji je On stvorio — zato je ekologija duboko povezana sa pravoslavnom duhovnošću i moralom.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Badnja večera pokazuje da ovo nije obrok kao svaki drugi, već tihi porodični obred u kome svaka sitnica ima svoje značenje i svoju priču.
Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
Badnjak je najčešće mlado hrastovo drvo ili grana, koje simbolizuje život, obnovu i toplinu doma.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Osvrćući se na Pravednog Josifa, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas u svojoj besedi za 31. utorak po Duhovima podseća kako vera i poslušnost Bogu oblikuju život i donose proslavu onima koji ga slede, čak i u najmračnijim trenucima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
