OD OVOGA MNOGI BOLUJU, ALI PROBLEM PREĆUTKUJU: Šta je teološka neuroza i kako majke deci nesvesno stvaraju strah od Boga

Sve više ljudi danas smatra da veruje u Boga, ali mnogi od njih u stvari ne veruju – nego ga se plaše. Iako spolja žive "pobožno" – poste, ispovedaju se, idu u crkvu, trude se da se ponašaju "kako treba"“ – to rade iz straha od Božje kazne, a ne iz ljubavi prema Bogu.

Plaše se da će pogrešiti, biti odbačeni i napušteni od Boga. 

Na ovo upozorava pravoslavni psiholog Natalija Usova, koja iz iskustva rada sa ljudima govori o jednom ozbiljnom, ali često prećutanom problemu – pravoslavnoj ili teološkoj neurozi.

- Ponekada dolazi čovek ne sa bolom, već sa osećanjem krivice. I ne prosto sa osećanjem, već sa nečim što je proniklo u samu njegovu suštinu, kao da on stalno radi nešto pogrešno. Nije dovoljno smiren. Nije dovoljno poslušan. Isuviše želi, isuviše oseća. Suviše je živ - priča ona.

Ljudi koji dolaze na razgovor ne znaju tačno šta im je, ali kažu da im teško. Ne mogu da se opuste u veri. Nisu sigurni ni u sebe, ni u Boga.

Freepik

 

- Govore da veruju u Boga. Ali, sa verom je došao i strah, prevashodno od greške. Plaše se da ne naruše pravila, da će se Bog okrenuti od njih i onda će sve raspasti.  

Upravo tu, kaže Usova, počinje pravoslavna neuroza – kada čovek misli da veruje, ali u stvari stalno živi pod tenzijom i osećajem krivice.

Ova neuroza se, ističe, ne razvija u odsustvu vere, već često upravo u verskoj sredini. Usova ističe da je posebno prisutna među ženama koje su odrastale uz poruke o "smirenju", "poslušnosti", "tišini" i "trpljenju", koje su shvaćene na iskrivljen način.

Usova objašnjava da je to oblik duhovne traume, koja se posebno često razvija tamo gde se vera svodi na sistem zabrana i kazni. Osobito među ženama.

Instagram/natalia.psiholog.pravoslavniy

 

- Ako se radujem – znači da sam gorda. Ako se naljutim – grešim. Ako sam umorna – to znači da nemam trpljenja. Ako nešto želim – odmah mislim da to treba da odbacim, da se ne bih pogordila.

Tako se postepeno gasi unutrašnji život. Ne zato što ljudi ne veruju, već zato što traže ljubav, a nailaze na kontrolu.

Natalija Usova objašnjava da se ova unutrašnja podeljenost često formira još u detinjstvu – tamo gde je vladala stroga figura roditelja ili bake, gde je Bog bio prikazivan kao neko ko "sve vidi" i sve beleži, ali ne da bi pomogao, već da bi osudio.

Tako se formira slika Boga ne kao Oca i Spasitelja, nego kao sudije, kontrolora, stroge sile koja preti kaznom.

Tako se rađa neuroza, ne iz vere, već iz iskrivljene predstave o Bogu. Tamo gde Bog nije onaj koji voli, već te prati šta radiš. Ne podržava, već proverava.

Printscreen/Youtube/ Redeemer's Hand Ministries

 

- Ovo nije vera, ovo je strah koji smo nasledili. Mnogi ljudi ne znaju da imaju ovaj problem. Ne prepoznaju da im nije teško zbog vere – već zbog pogrešne slike o Bogu.

Natalija Usova kaže da prvi korak ka isceljenju jeste razlikovati Božiji glas od glasa straha.

- Bog ne dolazi u naš um glasom kazne. To je glas roditelja koji te je osuđivao. Glas bake koja te je plašila. Ovaj strah nije tvoj. Njega su u tebe stavili. I od njega se možeš rastati.

Ona snažno naglašava: osećanja nisu greh. Osećanja su deo čoveka – deo života koji je Bog stvorio. 

- Možeš da se ljutiš i nećeš biti loša. Možeš da želiš i da ne budeš egoista. Možeš da ne uspeš  i nećeš biti kažnjena. Osećanja nisu greh. Ona su jednostavno deo srca koje je živo. Ako ih budemo gušili u ime "pobožnosti",  tada to nije vera, već nasilje nad sobom.

Ovaj proces ozdravljenja, kako kaže, počinje u trenutku kada prestanemo da gledamo Boga kao strogog učitelja i počnemo da mu se obraćamo kao živom biću, kao osobi koja voli. Bez uslovljavanja, što prava ljubav i jeste.

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara