U pravoslavnoj tradiciji jutrenje zauzima posebno mesto među bogosluženjima. To je jutarnja služba koja vernika poziva da dan započne molitvom, pokajanjem i slavljenjem Boga, još pre nego što se životne obaveze umnože i rasipaju pažnju.
Jutrenje se smatra susretom duše sa svetlošću novog dana, ali i sa svetlošću koja prevazilazi svako vreme - s Hristom.
Jutrenje uzdiže čoveka, razbistruje um i priprema srce za ono što sledi. Zato su ga Sveti oci često nazivali duhovnim disanjem duše, trenutkom kada se čovek svesno i dragovoljno postavlja pred Boga. U njemu se sabira sve ono neizgovoreno, što je ostalo od prethodnog dana i polaže pred Tvorca, s nadom da će se novi dan živeti čistije, smirenije i s više ljubavi.
U manastirima, jutrenje je neraskidivi temelj dnevnog ustrojstva. Iako je teško - naročito zbog toga što počinje veoma rano, ponekad i pre prvih znakova zore - monasi ga smatraju duhovnim ognjištem, mestom gde se rasplamsava toplina unutrašnje molitve.
Vernici koji učestvuju u ovoj službi znaju da im ona donosi mir koji traje čitav dan, kao i osećaj da se život iznova usmerava ka onome što je suštinski važno.
Zbog takve dubine i snage, veliki duhovnici kroz vekove podsećali su na značaj jutrenja. Među njima je i starac Varsanufije Optinski, koji je govorio:
- Obavezno idite u crkvu i uvek pokušajte da stignete prvi pre nego što počne služba. Jutrenje je jedna od najtežih osnova monaškog života, ali ima veliku moć. Jutrenje je, prema drevnim ocima, važnije od liturgije. Na liturgiji nam se Isus Hristos prinosi na žrtvu, a na jutrenju mi prinosimo sebe njemu. Ova prinuda, ovo je borba s telom i ima veliki značaj.
U svetinji nadomak Mionice, „najluđa noć“ postaje prilika za duhovnu obnovu i liturgijsko slavlje, daleko od greha i svetovnih iskušenja, kroz molitvu, pričešće i smirenje, dok svet izdiše pod teretom „greha, bluda i Sodome“.
Mitropolit mileševski Atanasije posetio je manastir Mileševu, pohvalio radove i poručio – svetinja će zasijati u punom sjaju za praznik Svetog kralja Vladislava.
Iza svečanih odora i crkvenih titula krije se duboko simbolično služenje Bogu i zajednici, staro više od dva milenijuma.
Drevna himna „Svjatij Bože, Svjatij Krјepkij, Svjatij Besmertnij, pomiluj nas“ prvi put je zapevana tokom zemljotresa u Carigradu, a i danas odzvanja hramovima kao molitva koja spaja ljude, anđele i Boga.
