Dela Predraga Dragovića nisu bila samo slike i skulpture, već svedočanstvo istorije, vere i narodne memorije koja i dalje inspiriše nove generacije.
Svet umetnosti i kulture je u žalosti – napustio nas je Predrag Dragović, poznati slikar i vajar čija dela čuvaju sećanje na Kosovo i Metohiju i srpski identitet. Njegova umetnost nije bila samo vizuelni izraz, već duboko duhovno svedočanstvo, kroz koje je prenosio istoriju, veru i kulturnu tradiciju.
Rođen u Dragovića Polju kod Kolašina 1953. godine, Dragović je od detinjstva pokazivao poseban dar za umetnost. Gimnaziju je pohađao u Kolašinu i Čajniču, Višu pedagošku školu završio u Nikšiću, a Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, postao je odskočna daska za njegovu dugogodišnju karijeru. Već 1980. godine postao je član Udruženja likovnih umetnika Srbije i slobodni umetnik, što je obeležilo njegov samostalni i bogat umetnički put.
Njegovo stvaralaštvo obuhvatilo je slike, crteže, grafike i skulpture. Tematski se kretao od aktova, portreta i pejzaža do duboko simboličkih i duhovnih ciklusa. Prepoznatljivi su ciklusi „Sveci i sebri“, „Sveti Sava“, „Vrhovi“ i „Kostići“, kao i portreti srpskih pesnika. Posebno mesto zauzima kapitalni ciklus „Likovno čitanje Gorskog vijenca“, inspirisan delom Petra II Petrovića Njegoša, u kojem je kroz umetnost tragao za duhovnom istinom i istorijskim sećanjem.
Dragović je često govorio o Kosovu i njegovom značaju za srpski identitet:
- „+Na Kosovu smo bili, tu smo poginuli. Za Kosovo ćemo još ginuti i dok budemo ginuli za njega mi ćemo postojati.“ Njegov pogled na pepeo, ostatak vatre, simbolizovao je trag prošlosti i čuvara buduće svetlosti: „Ako bi grafički mogao da se ugradi neki novi heraldički znak u simboliku trajanja srpskog naroda i identiteta, najbolji znak bi bio pepeo - govorio je ovaj umetnik, podseća Radio Svetigora.
Boravak na Kosovu i Metohiji oblikovao je Dragovića i kao umetnika i kao čoveka. Od studentskih dana, kada je restaurirao freske, do izložbe „Preko pepela“ u Gračanici 2021. godine, tragao je za istinom i lepotom kosovskog nasleđa. Njegova dela nose težinu vekova, sećanje na stradanja i vaskrsenje i prenose univerzalnu poruku o vrednosti vere i kulture.
Dragović je imao posebne susrete sa crkvenim ličnostima, što je oblikovalo njegov pogled na svet. Upoznavao je mitropolita Amfilohija sedamdesetih godina, dok je radio na konzervaciji fresaka, a kasnije je dobijao poslušanja od crkve u svom selu. U Beogradu je upoznao i Vladiku Danila (Krstića) i oca Luku (Anića), što je dodatno obogatilo njegov umetnički i duhovni put.
Njegovo stvaralaštvo bilo je posvećeno istini i očuvanju kulturne memorije.
- Dugo sam radio na ciklusu Likovno čitanje Gorskog vijenca, koji je nastajao u Gornjoj Morači. U tim dugim noćima, pored svog oca, pravio sam skice iz kojih je ciklus nastao - govorio je Dragović, koji je kroz umetnost prenosio kosovski zavet, istorijsko blago i dubinu narodnog sećanja.
Predrag Dragović je svojim delima neumorno svedočio da je Kosovo naš identitet, prenoseći tu poruku mladim generacijama. Njegov odlazak je gubitak za umetnički svet, ali nasleđe koje ostavlja potvrđuje njegovu misiju – da kroz sliku, grafiku i skulpturu sačuva istoriju, duhovnost i kulturu.
- Za Kosovo ćemo još ginuti i dok budemo ginuli za njega mi ćemo postojati - ostaje rečenica koja najbolje oslikava njegov životni i umetnički put.
Dok su svetinje padale i ljudi bežali sa Kosmeta, mati Fevronija je ostala, spašavala izbeglice, molila se neprestano i postala simbol vere, snage i majčinske ljubavi. Dobrija Radović, pesnik i potomak znamenite moračke porodice, upokojio se na praznik Svetog Arhangela Mihaila, ostavljajući za sobom sećanje koje ostaje među zavičajnim stazama njegovog roda. Dan nakon svoje krsne slave, Dobrija Radović je sahranjen na groblju u Barama Radovića. U oproštajnom obraćanju, episkop švajcarski deli lične trenutke poslednjih dana svoje majke, zahvalnost za molitve i poruku o duhovnoj svetlosti koja prati odlazak iz ovog života u večnost.
mitropolija.com
Likovno čitanje istorije i vere
Duhovna riznica
20:42 | 19.11.2025
ODBILA JE DA NAPUSTI KOSOVO KADA JOJ JE ŽIVOT BIO UGROŽEN: Danas je 10 godina od kada se upokojila igumanija Pećke patrijaršije koja je spasla hiljade Srba
Duhovna riznica
22:22 | 21.11.2025
NA DAN KRSNE SLAVE UPOKOJIO SE BRAT MITROPOLITA AMFILOHIJA: Tišina zatekla bratstvo Radovića na Aranđelovdan
Aktuelno iz SPC
19:51 | 22.11.2025
SUZE I MUK U DONJOJ MORAČI: Vladika Pajsije služio opelo bratu mitropolita Amfilohija
Aktuelno iz SPC
22:42 | 29.11.2025
DIRLJIV OPROŠTAJ VLADIKE ANDREJA OD NJEGOVE MAJKE MARIJANE: “Predosećala je svoju končinu!”
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Kao nastojateljica manastira Ljubostinja više od trideset godina, ostavila je duhovno nasleđe tihe požrtvovanosti, koje ostaje večni putokaz za sve koji traže mir i utehu.
Od Roštislava Švetsa do vladike koji je oblikovao crkvenu službu kroz političke i društvene izazove, kraj njegovog ovozemaljskog života ostavlja dubok trag u životima vernika i pravoslavnoj tradiciji.
Književnik, publicista i borac za Kosovo i Njegoševo duhovno nasleđe, Komnen Bećirović ostavio je za sobom delo koje ne pripada prolaznosti, već istini i Crkvi.
Od prizrenske Bogoslovije do parohija niškog kraja, život sveštenika Srboljuba Kaplarevića bio je posvećen ljudima, a ne javnosti; njegov odlazak otvorio je sećanja na službu koja se merila poverenjem, a ne rečima.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
