U Beogradu se upokojila Mirjana Šakota, žena koja nije tražila slavu, ali je zauvek zadužila srpsku kulturu, Crkvu i pamćenje jednog naroda.
Vest da je svoj ovozemaljski život okončala Mirjana Šakota stigla je tiho, gotovo onako kako je i sama živela poslednje decenije - nenametljivo, daleko od javne buke, ali sa težinom koju nose samo veliki i istinski posvećeni životi. U Beogradu se 21. januara, u 99. godini, upokojila Mirjana Šakota, istaknuta istoričarka umetnosti i jedan od najpouzdanijih poznavalaca manastirskih riznica kod nas – žena koja je čitav jedan vek gotovo neprimetno utkala u pamćenje srpske kulture i Crkve.
Rođena 1927. godine u Somboru, Mirjana je još kao mlada devojka izabrala put koji ne obećava brzinu ni slavu, već strpljenje, tišinu arhiva i dug razgovor sa predmetima koji nose pamćenje vekova. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju umetnosti i arheologiju, diplomirala je 1953. godine sa zapaženim uspehom, a ubrzo potom započela i životno delo u Institutu za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Republike Srbije. Tamo se specijalizovala za zaštitu pokretnih kulturnih dobara, sa posebnim naglaskom na manastirske riznice - one tihe, ali presudne svedoke crkvene i narodne istorije.
Tokom decenija rada, Mirjana Šakota izrasla je u jednog od najvažnijih autoriteta za vizantijsku i srednjovekovnu srpsku umetnost. Njena istraživanja nisu bila puko nabrajanje predmeta i datuma: umela je da u liturgijskim sasudima, relikvijarima, votivnim darovima i crkvenom nameštaju pročita susret Istoka i Zapada i da pokaže kako se u srpskoj srednjovekovnoj umetnosti prepliću duhovne struje i istorijske sudbine.
Njene knjige danas predstavljaju nezaobilaznu literaturu. „Dečanska riznica“, „Studenička riznica“ i „Riznica manastira Banje kod Priboja“ nisu samo katalogizacije blaga, već temeljni, misaoni portreti svetinja. Kao koautorka učestvovala je i u knjizi „Manastirske riznice u Srbiji“, a posebno mesto u njenom opusu zauzima studija „Dečanski fermani“ iz 2017. godine – jedina celovita obrada bogate zbirke osmanskih dokumenata iz arhive manastira Dečani. Ta istraživanja, kao i mnogi njeni drugi radovi, citirani su i u međunarodnim stručnim krugovima, pa i u dokumentaciji vezanoj za nominacije manastira Visoki Dečani za UNESKO.
Ipak, iza bibliografije koja uliva poštovanje stajala je i jedna tiha, gotovo monaška upornost. Mirjana Šakota nije bila naučnik iz kabineta. Njena veza sa svetinjama o kojima je pisala bila je lična i duboka. Sa posebnom ljubavlju i odgovornošću sarađivala je sa bratstvima manastira Visoki Dečani i Studenice, sa njihovim igumanima i monaštvom, nastojeći da očuvanje predmeta nikada ne bude odvojeno od razumevanja njihovog duhovnog smisla. Za nju riznica nije bila muzej u klasičnom značenju te reči, već produžetak bogosluženja, vidljiva strana nevidljivog predanja.
Živela je povučeno u Beogradu do samog kraja, bez potrebe da se njen rad ističe više nego što je to bilo nužno. A ipak, iza nje je ostao trag koji se ne može izbrisati: generacije istoričara umetnosti i konzervatora koje je svojim radom zadužila, svetinje koje su zahvaljujući njenoj posvećenosti bolje proučene i sigurnije sačuvane i jedna velika, tiha lekcija o tome kako se kultura brani strpljenjem, znanjem i vernošću.
Odlaskom Mirjane Šakote zatvorena je čitava jedna epoha nenametljivog, ali presudnog služenja pamćenju Srpske pravoslavne crkve i naroda. Njene knjige i njen primer ostaju da podsećaju da se najveća blaga često čuvaju daleko od svetla reflektora – u tišini rada koji ne traži aplauz, već istinu.
Mati Dominika provela je čitav život u Grnčarici, služeći Bogu i ljudima, ostavljajući za sobom svedočanstvo tihe vere i trajne molitve.
Od prizrenske Bogoslovije do parohija niškog kraja, život sveštenika Srboljuba Kaplarevića bio je posvećen ljudima, a ne javnosti; njegov odlazak otvorio je sećanja na službu koja se merila poverenjem, a ne rečima.
Književnik, publicista i borac za Kosovo i Njegoševo duhovno nasleđe, Komnen Bećirović ostavio je za sobom delo koje ne pripada prolaznosti, već istini i Crkvi.
Od Bele Crkve preko Ohrida do Nakučana, protojerej Slaviša Marković obnavljao je crkve i pružao utehu vernicima.
Od Roštislava Švetsa do vladike koji je oblikovao crkvenu službu kroz političke i društvene izazove, kraj njegovog ovozemaljskog života ostavlja dubok trag u životima vernika i pravoslavnoj tradiciji.
Kao nastojateljica manastira Ljubostinja više od trideset godina, ostavila je duhovno nasleđe tihe požrtvovanosti, koje ostaje večni putokaz za sve koji traže mir i utehu.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
Na Keju žrtava Racije obeležena je godišnjica Pogroma iz 1942. godine uz snažne poruke patrijarha Porfirija da se zlo rađa tamo gde nestane Boga i pamćenja.
U Beogradu se upokojila Mirjana Šakota, žena koja nije tražila slavu, ali je zauvek zadužila srpsku kulturu, Crkvu i pamćenje jednog naroda.
Kroz predavanja, izložbe, recitale i svečane akademije, od 22. do 31. januara publika svih uzrasta učestvovaće u očuvanju i živom svedočenju svetosavskog nasleđa.
Upokoji se mirno u kada je imao sto pet godina.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Dela Predraga Dragovića nisu bila samo slike i skulpture, već svedočanstvo istorije, vere i narodne memorije koja i dalje inspiriše nove generacije.
U oproštajnom obraćanju, episkop švajcarski deli lične trenutke poslednjih dana svoje majke, zahvalnost za molitve i poruku o duhovnoj svetlosti koja prati odlazak iz ovog života u večnost.
Posle duge i teške bolesti, upokojila se dugogodišnja članica redakcije Radija Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke „Slovo ljubve“.
Rođena u selu Selogražde kod Prizrena, mati Evgenija je ceo život posvetila manastirima i molitvi, ostavljajući neizbrisiv trag u Pokajnici i u srcima vernika.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
Pravoslavno učenje naglašava da Bog dopušta iskušenja radi duhovne koristi čoveka, jer se upravo u trenucima bola i nemoći najjasnije pokazuje stanje ljudske vere.
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
Osnovne ikone u svakom pravoslavnom domu jesu ikona Gospoda Isusa Hrista, ikona Presvete Bogorodice i ikona porodične krsne slave.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Pravoslavno predanje uči da je nemir jedno od glavnih sredstava kojim se čovek slabi iznutra.
Osnovne ikone u svakom pravoslavnom domu jesu ikona Gospoda Isusa Hrista, ikona Presvete Bogorodice i ikona porodične krsne slave.
Kremasta kombinacija oraha, belog luka i začina donosi bogat ukus i jednostavnu pripremu za svaki sto.
