Kada vera postane deo svakog postupka i odluke, ona prirodno privlači pažnju, ne zato što se ističe, već zato što se razlikuje.
U pravoslavnom iskustvu, vera se ne potvrđuje rečima, već životom. Ona se ne dokazuje raspravom, niti se nameće objašnjenjima, već se prepoznaje po plodovima koje ostavlja u čoveku. Crkva od najranijih vremena uči da se istina Hristova ne širi galamom, već tihim, ali postojanim svedočenjem kroz dela, trpljenje i smirenje.
U životu verujućeg čoveka, svakodnevica postaje prostor ispovedanja vere. Odnos prema bližnjem, strpljenje u nepravdi, mir u iskušenju i zahvalnost u oskudici čine nevidljivu, ali snažnu propoved. Takav život ne traži priznanje niti potvrdu, jer se ne oslanja na spoljašnji utisak, već na unutrašnju borbu i neprestano preispitivanje pred Bogom.
Pravoslavno predanje upozorava na opasnost praznih reči i spoljašnje pobožnosti. Sveti oci su često podsećali da je lakše govoriti o veri nego živeti po njoj.
Zato se duhovni život gradi u tišini, kroz pokajanje, molitvu i dela ljubavi, daleko od potrebe da se bude primećen ili pohvaljen. Ono što je istinski proživljeno ne traži objašnjenje, jer se prepoznaje.
Kada vera postane deo svakog postupka i odluke, ona prirodno privlači pažnju, ne zato što se ističe, već zato što se razlikuje. Takav život budi pitanja bez namere da poučava, ostavlja utisak bez želje da ubedi.
U tom prostoru slobode, bez pritiska i nametanja, drugi sami prilaze i pitaju o izvoru takvog mira, snage i postojanosti.
Upravo na to je ukazivao Blaženi Avgustin.
"Nikada ne govori o Hristu, dok te ne pitaju, ali živi tako, da bi te pitali".
Onaj ko se ovako ponaša, svaki poraz čini manjim od stvarnosti.
Duhovni mir postao je roba, koja ljudima stalno izmiče.
Bogohulne misli se javljaju iznenada, protiv čovekove volje, i donose ružne, neprimerene predstave o onome što je verniku najsvetije.
Čovek može sakriti svoje postupke od drugih, može se predstaviti drugačijim nego što jeste, ali ne može sakriti misli, želje i dela pred Bogom.
Praznički dani obeleženi su životom pod otvorenim nebom, simbolima zahvalnosti i sećanjem na put kroz pustinju, dok se porodice okupljaju uz molitve, prazničnu trpezu i drevne običaje.
Sveštenički čin primio je 1981. godine u manastiru Kovilju, a tokom službe bio je paroh u više mesta Eparhije bačke.
Bio je rimski oficir, a potom je postao episkop i propovedao Jevanđelje među neznabošcima, uprkos progonima i stradanjima.
Med, slad, suve šljive i orasi spojeni su u starinsku poslasticu koja se vezuje za Trojice-Sergijevu lavru i grad Sergijev Posad.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Pravoslavna duhovnost ne negira svet, već poziva da se ne vezujemo za njega.
Sveti Oci su učili da bez smirenja nema spasenja.
Prema učenju Crkve, prava vrednost života nije u gomilanju materijalnog bogatstva, već u bogatstvu duhovnom.
Duša smirenog čoveka je kao more. Baci u more kamen, on će na trenutak blago uzburkati površinu, a zatim će potonuti u njegovu dubinu, govorio je Sveti Siluan.
Pouka velikog svetitelja govori zašto bliskost lako preraste u očekivanje i kako ljubav može da bude pravi temelj odnosa.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U besedi za petak 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega čovekov unutrašnji rast zavisi od onoga čime ispunjava svoje srce i kakvu ulogu u tome ima Hristos.
Veliki srpski duhovnik 20. veka govorio je o trenucima kada čovek više ne razume zašto mu se teškoće događaju i kako upravo tada može da sačuva poverenje u Gospoda.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Isusovu molitvu ne zovu slučajno "molitva nad molitvama".
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Sedam dana provode u posebno napravljenim kolibama, koriste četiri biljke u obredu, a na trpezi se pojavljuju med, sezonske namirnice i punjeni kupus.
U društvu, u kojem je Isus živeo, udarac nije uvek bio samo fizički čin, objašnjava otac Bane.
U besedi za petak 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zbog čega čovekov unutrašnji rast zavisi od onoga čime ispunjava svoje srce i kakvu ulogu u tome ima Hristos.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
