Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Neki vernici pred šričešće osećaju duboku nedostojnost, što često prerasta u tugu, strah i sumnju u smisao pristupanja Svetoj Čaši. Kako se osloboditi tih duševnih muka i približiti Hristu sa mirom u srcu, pokazuje pouka Starca Josifa Isihiste.
- Treba da imamo na umu da strahopoštovanje pred Svetom tajnom pričešća ne treba da preraste u neuverenost, tugu i mrzovolju, što u našoj duši može da izazove sumnju u neophodnost pričešća. Prepodobni Jefrem Sirin je pisao: "Bojim se da se pričestim kao nedostojan, ali još više se bojim da ostanem bez pričešća da ne bih poginuo."
Jednom je neka žena ispovedila sada već počivšem episkopu da je neprekidno uviđala svoju nedostojnost i da zato nije smela da pristupa Svetoj Čaši, a kad je i pristupala, mučila se. Episkop je toj ženi rekao: "Kad smatrate sebe nedostojnom, upravo tada i pristupajte; a kad smatrate sebe 'dostojnom', tada mi to recite i ja vam neću dopustiti da se pričestite."
Razume se, pred Pričešće ne treba bez razloga duhovno mučiti sebe. Ako imamo duboki osećaj sopstvene nedostojnosti, onda sa nadom na milost Božiju možemo da pristupamo Pričešću bez ikakvih duševnih muka.
Prepodobni Serafim Sarovski je govorio: „Blagodat koju daruje Pričešće tako je velika da će čovek, ma koliko bio nedostojan i grešan i makar bio od glave do pete pokriven ranama grehova, samo ako Gospodu, Koji sve nas iskupljuje, pristupi sa smirenom svešću o svojoj velikoj grešnosti, biti očišćen blagodaću Hristovom, da će sve više svetleti i sasvim se prosvetliti, i spašće se.“
Jedan od poslušnika Sarovskog manastira ispovedio se pred pričešće, ali ipak nije rešio da se pričesti. Nalazeći se u oltaru za vreme liturgije, mislio je: "Zbog svoje nedostojnosti, po sudu Božijem biću sažežen ognjem ili živ progutan od zemlje, čim pristupim Čaši.“
Tako je razmišljao u prisustvu prepodobnog Serafima Sarovskog. Prozrevši misli poslušnika, sveti ga je pozvao i rekao: "Ako bismo okean ispunili našim suzama, ni tada ne bismo mogli da zadovoljimo Gospoda za to što On besplatno daruje, hraneći nas Svojim Prečistim Telom i Krvlju, koji nas umivaju, očišćuju, oživljavaju i vaskrsavaju". Dakle, pristupi bez sumnje i ne smućuj se: samo veruj da su to istinsko Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista koji se daju za isceljenje svih naših grehova - zaključio je starac Josif Ishihasta.
Pouka Starca Josifa podseća da vera nije mera sopstvene dostojnosti, već otvorenost srca za milost Božiju. Pristupajući Pričešću sa iskrenom svesti o sopstvenim slabostima, vernik ne biva obeshrabren, već oslobođen – očišćen i osnažen snagom Hristovom. U pravoslavnom životu, strah pred nezasluženošću ne sme postati prepreka; on je znak da je ljudska slabost pred Bogom prostor gde se rađa milost.
Na Liturgiji
Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima, začalo 303 (1,1-12)
1. Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, 2. u ove poslednje dane govorio je nama preko Sina, koga postavi naslednikom svega, kroz koga je i vekove stvorio; 3. On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom rečju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grehova naših, sede sa desne strane Veličanstva na visinama,
4. i toliko se pokaza veći od anđela koliko je slavnije Ime nasledio nego oni. 5. Jer kome od anđela ikada reče: „Sin moj jesi Ti, ja te danas rodih?” I opet: „Ja ću njemu biti Otac, a on meni Sin.” 6. I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: „I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.” 7. A za anđele govori: „Koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim.” 8. Za Sina pak: „Presto je tvoj, Bože, vavek veka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvoga.
9. Zavoleo si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.” 10. I opet: „Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su delo ruku tvojih; 11. Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostareti kao odelo, 12. i savićeš ih kao haljinu, i izmeniće se, a ti si uvek isti, i godine tvoje neće minuti.”
Jevanđelje po Luki, začalo 5, 6 (2,1-20)
1. A u dane one izađe zapovest od ćesara Avgusta da se popiše sva vaseljena. 2. Ovo je bio prvi popis za vreme Kirinijeve uprave Sirijom. 3. I iđahu svi da se popišu, svako u svoj grad. 4. A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on beše iz doma i plemena Davidova, 5. da se zapiše s Marijom, zaručenom za njega ženom, koja beše trudna. 6. I kad onde behu, ispuniše se dani da ona rodi.
7. I rodi sina svoga Prvenca, i povi ga, i položi ga u jasle; jer im ne beše mesta u gostionici. 8. I behu pastiri u onome kraju boraveći u polju i čuvajući stražu noću kod stada svoga. 9. I gle, anđeo Gospodnji stade među njih, i slava Gospodnja obasja ih; i ispuniše se strahom velikim. 10. I reče im anđeo: „Ne bojte se; jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. 11. Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu. 12. I ovo vam je znak: naći ćete dete povijeno gde leži u jaslama.” 13. I ujedanput sa anđelom se pojavi mnoštvo vojske nebeske, koji hvaljahu Boga govoreći: 14. „Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.”
15. A kad anđeli otidoše od njih na nebo, ljudi pastiri rekoše jedan drugome: „Hajdemo, dakle, do Vitlejema, da vidimo to što se dogodilo, što nam objavi Gospod.” 16. I pohitavši, dođoše i nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama. 17. A kad videše, objaviše sve što im je kazano za to dete. 18. I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri. 19. A Marija čuvaše sve reči ove i slagaše ih u srcu svome. 20. I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga za sve što čuše i videše kao što im bi kazano.
U trenucima tuge i nemira, osmeh postaje duhovno oruđe koje priziva svetitelje i donosi unutrašnji mir.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Mi, mi izgonimo iz duše svoje, iz srca svog, iz savesti svoje sve što je Božije ako živimo u nepokajanim gresima, govorio je Sveti Justin.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Značenje oba izraza je isto – "zaista", "istinski", odnosno potvrda vere u Hristovo rođenje.
U besedi za praznik Hristovog Rođenja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi od prestola slave do vitlejemske pećine, pokazujući kako tišina Božića govori o Božijoj ljubavi prema čoveku više nego ijedna reč.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Čak i u najmračnijim trenucima, strpljenje i vera pokazuju put ka ljubavi koju Bog ne skriva ni pred kim.
Suočavanje sa brigama i prazninom može biti iskušenje, ali Isihastina reč pokazuje put ka istinskoj slobodi duhovnog života.
Reči starca Josifa Isihaste bez ulepšavanja otkrivaju zašto se blagodat ne daje onima koji odustaju na prvoj prepreci i kako se prava snaga vere proverava upravo u danima teskobe i unutrašnjih lomova.
Potresno svedočanstvo o duhovnom susretu s Bogorodicom koje otkriva kako se rađaju istinska vera, molitva i poverenje.
Mi, mi izgonimo iz duše svoje, iz srca svog, iz savesti svoje sve što je Božije ako živimo u nepokajanim gresima, govorio je Sveti Justin.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav.
Značenje oba izraza je isto – "zaista", "istinski", odnosno potvrda vere u Hristovo rođenje.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
