Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast.
U današnjem užurbanom ritmu, čovek lako zaboravi da je život ograničen i da svaka godina nosi sa sobom ne samo uspomene, već i račun naših dela. Često jurnemo kroz dane, zanemarujući pitanje koje je oduvek opterećivalo dušu: da li smo ispunili svoj poziv ka dobru?
Rešenje i podsticaj na razmišljanje pruža jedna duboka pouka Svetog Jovana Zlatousta:
— Kada vidiš da se navršila godina, zablagodari Gospodu što te proveo kroz taj godišnji period. Budi skrušen u srcu, odmeri vreme svoga života i sam sebi reci: dani jure i prolaze, vreme se navršava, veliki deo svoga puta već smo prešli, a šta smo uradili? Zar ćemo odavde otići prazni i lišeni svakog dobrog dela? Sud je pred vratima, a život nezadrživo hrli ka starosti? Ovoga se sećaj kad se smenjuju godine — govorio je Sveti Jovan Zlatoust.
Ova rečenica Svetog Jovana Zlatousta nije samo opomena, već i prilika. Ona nas podseća da vreme nije naš suparnik, već svedok naših izbora. Svaki trenutak koji provedemo u razmišljanju o svojim delima otvara prostor za pokajanje i duhovni rast.
U svetlu pravoslavnog učenja, svaka godina je prilika za pokajanje, za ispravnu misao i delo, za rast u veri i ljubavi. Kada se na kraju osvrnemo na svoj život, ovo razmišljanje može biti putokaz – da ne odemo prazni, već bogati dobrim delima i blagodarnošću.
Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima, začalo 326 (10,35-39; 11,1-7)
35. Ne gubite, dakle, pouzdanje svoje, koje donosi veliku nagradu. 36. Jer vam je trpljenje potrebno, da pošto izvršite volju Božiju, primite ono što je obećano. 37. Jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti. 38. A pravednik će od vere živeti; ako li odstupi, neće biti po volji duši mojoj. 39. Mi, međutim, nismo od onih koji odstupaju na propast, nego od onih koji veruju na spasenje duše.
1. A vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih. 2. Jer u njoj stari primiše dobro svedočanstvo. 3. Verom saznajemo da su svetovi sazdani rečju Božijom, tako da je vidljivo postalo iz nevidljivoga. 4. Verom prinese Avelj Bogu bolju žrtvu nego Kain; njome bi posvedočen da je pravednik, kada sam Bog prihvati dare njegove; kroz nju on i posle smrti još govori.
5. Verom Enoh beše uznesen da ne vidi smrti; i više se ne nađe, jer ga Bog uznese, pošto pre njegova uznesenja beše mu potvrđeno da je ugodio Bogu. 6. A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji prilazi Bogu, treba da veruje da Bog postoji i da On nagrađuje one koji ga traže. 7. Verom Noje bi od Boga obavešten o onome što se još ne vidi, i iz pobožnog straha sagradi kovčeg za spasenje doma svoga; njome on osudi sav svet, i postade naslednik pravednosti po veri.
Jevanđelje po Marku, začalo 39. (9,10-16)
10. I ovu reč zadržaše u sebi, pitajući jedan drugog: „Šta to znači vaskrsnuti iz mrtvih?” 11. I upitaše ga: „Zašto govore književnici da najpre Ilija treba da dođe?” 12. A on odgovarajući reče im: „Kada Ilija prvo dođe, sve će urediti; i kako je napisano za Sina Čovečijega da treba mnogo da postrada i da unižen bude?” 13. Ali vam kažem da je i Ilija došao, i učiniše s njim šta htedoše, kao što je pisano za njega. 14. I došavši učenicima svojim, vide narod mnogi oko njih i književnike gde raspravljaju s njima. 15. I odmah videvši ga, sav narod zadivi se i pritrčavši, pozdravljahu ga. 16. I upita književnike: „Šta to raspravljate s njima?”
U kratkoj pouci počivšeg duhovnika manastira Bogorodice Gavriotise krije se odgovor na strah od ljudske zlobe i osećaj napuštenosti.
U trenucima tuge i nemira, osmeh postaje duhovno oruđe koje priziva svetitelje i donosi unutrašnji mir.
Suočavanje sa brigama i prazninom može biti iskušenje, ali Isihastina reč pokazuje put ka istinskoj slobodi duhovnog života.
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Kroz primer iz Starog zaveta, jedan od najvećih svetitelja pokazuje kako vera i strpljenje oblikuju unutrašnju svetlost koju ništa na svetu ne može ugasiti.
U svetu punom iskušenja i sumnje, Zlatousti nas podseća da iskreno pokajanje i vera pretvaraju padove u unutrašnju snagu i vode ka bliini Boga.
Ako zanemarimo prve duhovne rane koje nanosi zlo, pravoslavni svetac upozorava da nečastivi nastavljaju napade sve do poslednjeg daha – reči Svetog Jovana Zlatoustog mogu potpuno promeniti vaš pogled na veru i pokajanje.
Bezvremena mudrost ovog velikog svetitelja, izrečena pre više vekova, i danas odzvanja snagom istine — podsećajući da prava vrednost života nije u bogatstvu i moći, već u ljubavi, skromnosti i unutrašnjem miru.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
