Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Postoji pitanje koje se tiho provlači kroz život vernika: ako je Bog ljubav, ako je milost bezmere, zar se onda ne podrazumeva da će svi na kraju biti spaseni? Ta misao zvuči utešno, gotovo oslobađajuće, ali upravo tu počinje problem – jer uteha bez odgovornosti lako se pretvara u uspavanku za savest. Na to pitanje, koje se i danas često postavlja bez stvarne želje za odgovorom, jedna pouka Svetog Gavrila Gruzijskog udara pravo u srž i razbija lažnu sigurnost.
- Da li će se svi spasiti? - upitali su starca Gavrila.
- Ne - sa suzama odgovori on, pa dodade:
- Bog ti se neće smilovati i ja neću moći da ti pomognem ako sam ne uložiš trud, ako ne poradiš na svom spasenju. Onaj ko spasava svoju dušu pomaže i drugom rečju ili delom – on je izvršitelj zapovesti Hristovih.
U ovim kratkim, ali teškim rečima nema ni traga hladnoj osudi. Suze Svetog Gavrila govore više od svake teologije: spasenje nije administrativna odluka, niti kolektivni popust na kraju istorije. Ono je lični podvig, svakodnevni napor da se srce očisti, volja ispravi, a vera pretoči u delo. Milost Božija ne ukida ljudsku odgovornost; ona je pretpostavlja.
Ova pouka ne ostavlja prostor za ravnodušnost. Ona ne dozvoljava da se iza Božje ljubavi sakrije lenjost duha. U pravoslavlju, spasenje nije kraj puta, već način hoda. A ko tim putem ne želi da ide, ne može se nadati da će stići samo zato što je put postojao.
Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima, začalo 323 (10,1-18)
1. Jer Zakon imajući samo senku budućih dobara, a ne sami lik stvari, ne može nikada jednim te istim žrtvama, koje se prinose stalno svake godine, usavršiti one koji pristupaju. 2. Inače, zar one ne bi prestale da se prinose, pošto oni koji služe ne bi se više osećali grešnim, budući jednom za svagda očišćeni? 3. Međutim, te žrtve svake godine podsećaju na grehe. 4. Jer nije moguće da krv junaca i jaraca spere grehe.
5. Zato ulazeći u svet govori: „Žrtvu i prinos nisi hteo, ali si mi telo pripremio. 6. Svespaljenice i žrtve za grehe nisu ti bile ugodne;” 7. Tada rekoh: „Evo dođoh, kao što je u početku Knjige pisano za mene, da učinim volju tvoju, Bože.” 8. Govoreći prethodno, da žrtvu i prinos i svespaljenice i žrtve za grehe nisi hteo niti su ti bile ugodne, one koje se po zakonu prinose; 9. Potom reče: „Evo idem da učinim volju tvoju, Bože.” Ukida prvo, da postavi drugo.
10. Tom voljom smo osvećeni prinošenjem tela Isusa Hrista jednom za svagda. 11. I svaki sveštenik stoji svakodnevno služeći i mnogo puta prinoseći iste žrtve koje nikada ne mogu uništiti grehe; 12. a On, prinevši jednu žrtvu za grehe, zanavek sede s desne strane Boga, 13. čekajući dalje dok se ne polože neprijatelji njegovi za podnožje nogu njegovih. 14. Jer je On jednim prinosom učinio savršenima zauvek one koji se osvećuju 15. a svedoči nam i Duh Sveti; jer pošto je napred rekao:
16. „Ovo je Zavet koji ću im zaveštati posle onih dana”, govori Gospod, dajući zakone moje u srca njihova, i u misli njihove napisaću ih, kaže: 17. „I grehe njihove i bezakonja njihova neću više spominjati.” 18. A gde je oproštenje grehova, tu nema više prinosa za njih.
30. I zabrani im da nikom ne govore o njemu. 31. I poče ih učiti da Sin Čovečiji treba mnogo da postrada, i da će ga odbaciti starešine i prvosveštenici i književnici, i da će ga ubiti, i da će posle tri dana vaskrsnuti. 32. I reče im to otvoreno. I uze ga Petar nasamo i poče ga koriti. 33. A on, okrenuvši se i pogledavši na učenike svoje, zapreti Petru govoreći: „Idi od mene, satano: jer ti ne misliš ono što je Božije nego što je ljudsko.” 34. I dozvavši narod sa učenicima svojim reče im: „Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide.
U jednoj od svojih pouka veliki ruski podvižnik i duhovnik ističe da ništa ne može zameniti smirenje i objašnjava kako ono oblikuje dušu prema Božjem daru.
Priča o čoveku koji je grešio ceo život, ali se iskreno pokajao, otkriva večni dijalog između ljudske nesavršenosti i božanske milosti – i pruža nadu svakome ko traži unutrašnje oslobođenje.
Svetogorski starac otkriva zašto se čovek ne menja opomenom i šta je jedini put koji ostavlja trag
Suočavanje sa brigama i prazninom može biti iskušenje, ali Isihastina reč pokazuje put ka istinskoj slobodi duhovnog života.
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Veliki srpski duhovnik 20. veka objašnjava kako možemo sačuvati dušu od nevidljivih napada koji vrebaju svakog nepažljivog čoveka.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Njegove reči probijaju svakodnevnu hladnoću: oproštaj, sažaljenje i ljubav prema bližnjima nisu samo vrlina – to je put ka istinskoj veri i unutrašnjem miru, koji menja srce i svet oko nas.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka podseća da vera nije samo spoljašnji čin, već štit koji čuva srce od nevidljivih iskušenja i zla koje ponekad nosimo nesvesno, čak i sami prema sebi.
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
