Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Badnji dan bi, po hrišćanskom učenju, trebalo da donese tišinu pred Rođenje, uzdržanje od buke, ali i praštanje. Umesto toga, u Osijeku je doneo policijski zapisnik, proterivanje i zabranu ulaska - petorici trubača iz Srbije, zatečenih kako sviraju po ulicama i ugostiteljskim objektima bez dozvola za rad i boravak. Formalno, prekršaj. Suštinski, poruka koja daleko nadilazi administrativni okvir.
Policija je 24. decembra, na Badnji dan po gregorijanskom kalendaru, reagovala na dojavu o uličnim sviračima. Petorica muzičara, starosti od 20 do 57 godina, privedeni su kako bi se utvrdile okolnosti njihovog boravka. Utvrđeno je da su došli u Hrvatsku s namerom da sviraju i zarade novac, bez potrebnih dozvola za boravak i rad. Ishod je bio brz i neumoljiv: doneto je rešenje o proterivanju, izrečena zabrana ulaska u Hrvatsku na tri meseca i određen rok od sedam dana da napuste zemlju, piše portal HRT.
Na papiru, sve izgleda čisto. Ali papiri često služe da sakriju ono što se ne želi glasno reći.
Jer ovo nije izolovan slučaj. Istog dana romski orkestar je proteran sa gradskog trga u Sinju, uz obrazloženje da pesma „Đurđevdan“ nije primerena Badnjem danu koji obeležava Rimokatolička crkva po gregorijanskom kalendaru. Gradonačelniku Sinja, Miri Bulju, zasmetala je pesma duboko ukorenjena u pravoslavnoj tradiciji, ali i u romskom muzičkom nasleđu. Pesma o prazniku, pesma o ljubavi - proglašena je nepoželjnom.
I tu se krug zatvara. Đurđevdan, kao pravoslavni praznik, nije politički slogan niti provokacija. On je liturgijski dan, vezan za Svetog Georgija, mučenika i pobednika nad strahom, koga i Rimokatolička crkva obeležava 23. aprila. Pesma o Đurđevdanu nije poziv na mržnju, niti poricanje tuđe vere. Ona je deo kolektivnog pamćenja naroda koji je vekovima učio da se raduje i onda kada mu je radost osporavana.
U isto vreme, u Hrvatskoj nekažnjeno prolazi Marko Perković Tompson, koji javno uzvikuje ustaški poklič „Za dom spremni“. Tu nema zabrana, nema hitnih intervencija, nema brige za „neprimerenost“. Očigledno, problem nije u muzici, već u tome ko je peva i šta ona simbolizuje.
U pravoslavnom shvatanju, Badnji dan je poziv na smirenje, a ne na lov. A upravo taj izraz „lov na muzičare“ nameće se sam od sebe. Ne love se svi. Love se oni čija pesma podseća da postoji i drugačiji kalendar, drugačije pamćenje i drugačije ispovedanje hrišćanske vere.
Kada truba postane razlog za proterivanje, a pesma o svetitelju povod za zabranu, onda to više nije pitanje reda i zakona. To je pitanje straha od identiteta. A strah, kako uči pravoslavna vera, nikada ne dolazi od Boga.
U Apostolskoj palati predsednik Hrvatske uručio papi kopiju glagoljskog misala iz 1483. godine i uputio poziv Svetom Ocu da poseti Hrvatsku.
Od posta i nemrsa do lične pobožnosti - objašnjenje pravila koja važe za vernike i razloga zbog kojih Badnji dan nema status obavezne pokore.
Od Bunjevaca do Slovaka, običaji Badnjaka u Srbiji oslikavaju duhovnu pripremu, porodično zajedništvo i molitvu, a ponoćna misa ostaje trenutak koji okuplja vernike u svetlosti sveća i tišini iščekivanja.
Pred praznik Hristovog rođenja franjevac je ušao u karlovački zatvor, služio svetu misu i susreo dvanaestoricu ljudi koje naziva Isusovim malenima.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Šta se zaista dešava u hramovima u ove dane, zašto se voda ne svodi na „lek za sve“ i kako Crkva gleda na agijasmu, njenu snagu i njenu svrhu u životu vernika.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
