Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Badnji dan bi, po hrišćanskom učenju, trebalo da donese tišinu pred Rođenje, uzdržanje od buke, ali i praštanje. Umesto toga, u Osijeku je doneo policijski zapisnik, proterivanje i zabranu ulaska - petorici trubača iz Srbije, zatečenih kako sviraju po ulicama i ugostiteljskim objektima bez dozvola za rad i boravak. Formalno, prekršaj. Suštinski, poruka koja daleko nadilazi administrativni okvir.
Policija je 24. decembra, na Badnji dan po gregorijanskom kalendaru, reagovala na dojavu o uličnim sviračima. Petorica muzičara, starosti od 20 do 57 godina, privedeni su kako bi se utvrdile okolnosti njihovog boravka. Utvrđeno je da su došli u Hrvatsku s namerom da sviraju i zarade novac, bez potrebnih dozvola za boravak i rad. Ishod je bio brz i neumoljiv: doneto je rešenje o proterivanju, izrečena zabrana ulaska u Hrvatsku na tri meseca i određen rok od sedam dana da napuste zemlju, piše portal HRT.
Na papiru, sve izgleda čisto. Ali papiri često služe da sakriju ono što se ne želi glasno reći.
Jer ovo nije izolovan slučaj. Istog dana romski orkestar je proteran sa gradskog trga u Sinju, uz obrazloženje da pesma „Đurđevdan“ nije primerena Badnjem danu koji obeležava Rimokatolička crkva po gregorijanskom kalendaru. Gradonačelniku Sinja, Miri Bulju, zasmetala je pesma duboko ukorenjena u pravoslavnoj tradiciji, ali i u romskom muzičkom nasleđu. Pesma o prazniku, pesma o ljubavi - proglašena je nepoželjnom.
I tu se krug zatvara. Đurđevdan, kao pravoslavni praznik, nije politički slogan niti provokacija. On je liturgijski dan, vezan za Svetog Georgija, mučenika i pobednika nad strahom, koga i Rimokatolička crkva obeležava 23. aprila. Pesma o Đurđevdanu nije poziv na mržnju, niti poricanje tuđe vere. Ona je deo kolektivnog pamćenja naroda koji je vekovima učio da se raduje i onda kada mu je radost osporavana.
U isto vreme, u Hrvatskoj nekažnjeno prolazi Marko Perković Tompson, koji javno uzvikuje ustaški poklič „Za dom spremni“. Tu nema zabrana, nema hitnih intervencija, nema brige za „neprimerenost“. Očigledno, problem nije u muzici, već u tome ko je peva i šta ona simbolizuje.
U pravoslavnom shvatanju, Badnji dan je poziv na smirenje, a ne na lov. A upravo taj izraz „lov na muzičare“ nameće se sam od sebe. Ne love se svi. Love se oni čija pesma podseća da postoji i drugačiji kalendar, drugačije pamćenje i drugačije ispovedanje hrišćanske vere.
Kada truba postane razlog za proterivanje, a pesma o svetitelju povod za zabranu, onda to više nije pitanje reda i zakona. To je pitanje straha od identiteta. A strah, kako uči pravoslavna vera, nikada ne dolazi od Boga.
U Apostolskoj palati predsednik Hrvatske uručio papi kopiju glagoljskog misala iz 1483. godine i uputio poziv Svetom Ocu da poseti Hrvatsku.
Od posta i nemrsa do lične pobožnosti - objašnjenje pravila koja važe za vernike i razloga zbog kojih Badnji dan nema status obavezne pokore.
Od Bunjevaca do Slovaka, običaji Badnjaka u Srbiji oslikavaju duhovnu pripremu, porodično zajedništvo i molitvu, a ponoćna misa ostaje trenutak koji okuplja vernike u svetlosti sveća i tišini iščekivanja.
Pred praznik Hristovog rođenja franjevac je ušao u karlovački zatvor, služio svetu misu i susreo dvanaestoricu ljudi koje naziva Isusovim malenima.
Za 31. decembar, izabrani stihovi iz sure El Ikhlas u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta“ podsećaju na Božju jedinstvenost i savršenstvo.
U mladosti je bio vojnik, a pošto je bio veoma obrazovan i hrabar, veoma se dopao caru Dioklecijanu, koji ga je postavio za načalnika svoje dvorske garde.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Proterivanje otvara neprijatno pitanje dvostrukih aršina, selektivne tolerancije i toga kome je dozvoljeno da peva, a kome ne — čak i na praznik koji bi trebalo da nosi poruku mira i praštanja.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Brak zahteva zrelost, spremnost na žrtvu, odgovornost i sposobnost da se voli drugi više od sebe.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Sam čin rađanja deteta nije samo biološki događaj, već duboko duhovni podvig, jer se kroz njega žena udostojava da postane saradnik Božiji u delu stvaranja.
Iza drvenih zidova Lazarice kod Prolom banje kriju se čudni simboli i predanja koja i danas intrigiraju verni narod, ali i sve putnike namernike.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti oci nas podsećaju da nema istinske vere bez dela, niti prave ljubavi bez žrtve.
Desert koji se podjednako rado iznosi pred goste i ostavlja za miran ili svečani porodični ručak u danima posta na ulju.
Dok se pred doček 2026. godine figurice po istočnom kalendaru nude kao amajlije za sreću, njihovo biblijsko značenje otvara neprijatna, ali važna pitanja o granici između dekoracije, sujeverja i hrišćanske savesti.
