Svetogorski starac otkriva zašto se čovek ne menja opomenom i šta je jedini put koji ostavlja trag
U svakodnevnim odnosima - u porodici, na poslu, pa i u crkvenoj zajednici - ljudi često posežu za opomenom kao prvim sredstvom. Ukazivanje na tuđu grešku doživljava se kao moralna dužnost, gotovo kao dokaz brige. Ipak, iskustvo pokazuje suprotno: reči koje razotkrivaju slabost najčešće je produbljuju, a ne isceljuju. Upravo tu, na mestu gde savremeni čovek najčešće greši, starac Emilijan Simonopetrit nudi jednostavnu, ali zahtevnu pouku – put koji ne ide preko osude, već preko ličnog podviga.
U jednoj od svojih pouka, starac Emilijan kaže:
- Nikada i nikome ne treba da naglašavamo njegovu slabost, njegov problem. Nikada ne treba da ga podsećamo na njegov nedostatak, na njegov greh. Koristimo samo pohvale, ali ljubazne pohvale, a ne naivne. Jer, čovek se nikada ne ispravlja grdnjom, kao ni primedbama. Trebalo bi da čovek bude veoma svet da bi mogao da prihvati da bude ispravljen grdnjom, tvojim savetom ili tvojom primedbom. A da je toliko svet, ne bi imao tu manu zbog koje je bilo potrebno da mu pridikuješ. Pošto je već ima, jedino što je potrebno jeste tvoje krajnje poštovanje, da bi on ikada mogao da se smiri i ispravi, videći tvoj sopstveni mir, krotost, smirenje, ljubav, dugotrpljenje, blagost, milostivost, umilnost… Samo onaj ko ima ove vrline može da ispravi nekog drugog - govorio je starac Emilijan.
Ova pouka ne ostavlja prostor za samozadovoljnu pobožnost. Ona razotkriva suštinu hrišćanskog odnosa prema drugom čoveku: ispravlja se ne govorom, već bićem. U pravoslavnom iskustvu, promena nikada ne dolazi spolja, pritiskom ili argumentom, već iznutra, kroz dodir sa nečijom tišinom, strpljenjem i ljubavlju. Starac Emilijan ne relativizuje greh, ali ga ne pretvara u oružje; on podseća da se slabost ne leči razgolićavanjem, već zaklonom.
U vremenu u kojem svi imaju mišljenje, savet i presudu, ova pouka zvuči gotovo subverzivno. Ona poziva na lični rad, na unutrašnje uređenje bez buke, jer tek takav čovek može postati prostor u kojem se drugi ne brani, već smiruje. U pravoslavlju, istinska promena ne počinje kada drugog ispravimo, nego kada mu damo razlog da poveruje da je voljen i poštovan. To je zahtevna škola, ali jedina koja zaista vodi ka isceljenju – i drugog, i nas samih.
Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima, začalo 317 (7,18-25)
18. Ukida se, dakle, pređašnja zapovest zbog njene nemoći i nekorisnosti 19. Jer Zakon ništa nije doveo do savršenstva, a uvodi se bolja nada kroz koju se približujemo Bogu. 20. Ukoliko ne beše bez zakletve, 21. jer oni bez zakletve postaše sveštenici, a Ovaj sa zakletvom Onoga koji mu govori: „Zakle se Gospod i neće se raskajati: Ti si Sveštenik vavek po činu Melhisedekovu.”
22. Utoliko Isus posta jemac boljega Zaveta. 23. I onih sveštenika bilo je mnogo, jer ih je smrt sprečavala da ostaju, 24. a Ovaj, pošto ostaje vavek, ima neprolazno sveštenstvo. 25. Zato i može potpuno i zauvek spasti one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto svagda živi pa može posredovati za njih.
Jevanđelje po Luki, začalo 108. (21,37-38; 22,1-8)
37. A beše on danju u hramu i učaše, a noću izlažaše i boravljaše na gori zvanoj Maslinska. 38. I sav narod hitaše jutrom njemu u hram da ga sluša. 1. Približavaše se pak praznik beskvasnih hlebova zvani Pasha. 2. I tražahu prvosveštenici i književnici kako bi ga ubili; ali se bojahu naroda. 3. A satana uđe u Judu, zvanog Iskariotski, koji beše iz broja Dvanaestorice.
4. I on otišavši dogovori se sa prvosveštenicima i književnicima i vojvodama kako će im ga izdati. 5. A oni se obradovaše, i ugovoriše da mu dadu novaca. 6. I on obeća, i tražaše zgodnu priliku da im ga preda bez prisustva naroda. 7. A dođe dan beskvasnih hlebova u koji trebaše klati pashalno jagnje. 8. I posla Petra i Jovana rekavši: „Idite i ugotovite nam Pashu da jedemo.”
Jednostavna, ali moćna pouka svetogorskog starca otkriva kako reći istinu bez da povrediš, i zašto iskrenost postaje put duhovnog rasta.
Pouka jednog od najomiljenijih svetitelja novijeg vremena otkriva zašto trenutak tišine pred Bogom nosi snagu da savlada nervozu, umor i haos koji čekaju svakog od nas.
U kratkoj pouci počivšeg duhovnika manastira Bogorodice Gavriotise krije se odgovor na strah od ljudske zlobe i osećaj napuštenosti.
Pouka jednog od najvećih duhovnika 20. veka pokazuje kako kratka molitva, čitanje Svetog pisma i samoposmatranje mogu ojačati moralnu snagu i održati veru čak i kada svet preti da nas slomi.
Pouka velikog duhovnika 20. veka otkriva šta stoji iza unutrašnjeg zamora, zašto pad nije kraj i kako se vodi borba koja ne uništava čoveka, već ga vraća na put trezvenosti i nade.
U trenucima tuge i nemira, osmeh postaje duhovno oruđe koje priziva svetitelje i donosi unutrašnji mir.
Budi deo Religija.rs zajednice.
Otac Goran Panjkov objasnio je da takvo tumačenje nema nikakvo uporište u crkvenom učenju.
Molitva nije rezervisana samo za trenutke velike nevolje, bolesti ili straha, već predstavlja važan deo svakodnevnog života hrišćanina.
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
Ne treba očajavati ako na Zadušnice ne možete da odete u crkvu i na grobove svojih najmilijih.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Odgovor sveštenika otvara i važnije pitanje: kako da uspomena na preminule bude podsticaj za molitvu, a ne predmet sujeverja.
Peticija je predata crnogorskim državnim zvaničnicima, dok istorijski navodi i pismo mitropolita Amfilohija svedoče o starom hramu Svete Trojice i litijskoj tradiciji koja je vekovima okupljala vernike na vrhu Rumije.
Gosti su naglasili da su želeli da rad koji im predstoji započnu posetama Gračanici i Visokim Dečanima, saopštila je Eparhija raško-prizrenska.
Otac Goran Panjkov objasnio je da takvo tumačenje nema nikakvo uporište u crkvenom učenju.
Gledajući kako nevini ljudi stradaju, Nestor nije mogao da ostane ravnodušan.
Patrijarh se, zajedno sa prisutnima, pomolio za boljitak naroda, kako bi svi bili u milosti Božijoj. Tom prilikom on je pozvao vernike da se pomole za dušu preminulog protojereja-stavrofora Vojislava Bilbije.
Molitva nije rezervisana samo za trenutke velike nevolje, bolesti ili straha, već predstavlja važan deo svakodnevnog života hrišćanina.
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Otkrijte kako se priprema raskošna torta od beze kora, oraha i čokolade koja je obeležila generacije i svečane trenutke u našim domovima.
U pravoslavnoj tradiciji sveća je povezana sa Hristovim rečima: "Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati svetlost života."
Svetogorski starac objašnjava kako pronaći neuništivu radost usred greha, strasti i tuđe zlobe i doseći duhovni mir.
Prava radost, kako ističe starac Emilijan, postaje duhovna snaga koja pročišćava dušu i pretvara molitve, podvige i suze u put ka sjedinjenju sa Bogom. U nastavku pročitajte Jevanđelje za 18. petak po duhovima.
Ruski svetitelj nas uči da pohvale i pokude ne određuju čovekovu vrednost, već da je najvažnije ostati veran istini i pred Bogom i pred sopstvenom savešću.
Apostol ljubavi otkrio je koja je Gospodnja zapovest toliko važna da se njenim doslednim ispunjavanjem može razumeti i sama suština hrišćanskog života.
Otac Goran Panjkov objasnio je da takvo tumačenje nema nikakvo uporište u crkvenom učenju.
Molitva nije rezervisana samo za trenutke velike nevolje, bolesti ili straha, već predstavlja važan deo svakodnevnog života hrišćanina.
Sveti velikomučenik Dimitrije ostao je upamćen kao zaštitnik Soluna, ali i kao svetitelj kome se vernici obraćaju u trenucima straha, bolesti i životnih iskušenja.
Hrišćanin je pozvan da svoju savest oblikuje prema Jevanđelju, čak i onda kada ga to udaljava od stavova i načina života koji preovlađuju u njegovom okruženju.
Gosti su naglasili da su želeli da rad koji im predstoji započnu posetama Gračanici i Visokim Dečanima, saopštila je Eparhija raško-prizrenska.
Gledajući kako nevini ljudi stradaju, Nestor nije mogao da ostane ravnodušan.
Patrijarh se, zajedno sa prisutnima, pomolio za boljitak naroda, kako bi svi bili u milosti Božijoj. Tom prilikom on je pozvao vernike da se pomole za dušu preminulog protojereja-stavrofora Vojislava Bilbije.
Čovek ne može uvek da utiče na postupke drugih ljudi, da spreči neprijatnosti ili promeni ono što mu život donosi, ali može da se trudi da ne dozvoli da ga svaka reč, svađa ili prolazna teškoća udalji od spokojstva.
Sveštenik podseća da Bog nije ograničen stranama sveta i da mu se čovek može moliti bilo gde.
Među datumima koje pravoslavni vernici treba da zapamte nalaze se i neke od najpoznatijih srpskih slava, a kraj meseca donosi početak Božićnog posta, zbog čega će poslednja novembarska slavska trpeza biti posna.
Svako žrtvoprinošenje je pagansko i nema uporišta u Svetoj nam Crkvi, istakao je otac Milan.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
Google News