Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
Postalo je gotovo neupitno: praznici su se pretvorili u bučan ispit naše navodne sreće. Merimo ih brojem poruka, slikama sa trpeze, prisustvom na „pravom mestu“. A ipak, negde iza tih svetala i čestitki ostaje čitav jedan nevidljiv red ljudi koji te večeri nema kome da se javi, nema sa kim da podeli tišinu niti snagu da je izdrži.
O tom raskoraku između spoljašnjeg slavlja i unutrašnje pustinje, starac Pajsije Svetogorac rekao je nešto što zvuči jednostavno, a pogađa pravo u savest:
- Na Božić, kao i novogodišnjoj noći, umesto da se jednostavno izražavaju lepe želje rečima, bilo bi dobro da se izgovori tajna molitva za one koji su te noći usamljeni, bolesni ili u bolu! Na taj način, naša sopstvena radost postaje ‘svetlost’ za druge - govorio je starac Pajsije.
U tim rečenicama nema ničega što bi se moglo prodati kao ukras. Nema spektakla, nema pozornice, nema publike. Ima samo tiha promena ugla: radost se ne potvrđuje galamom, nego spremnošću da se u nju pusti tuđa rana. Starac Pajsije ne osporava praznik, ne poziva na povlačenje iz sveta, već na premeštanje težišta - sa sebe na drugoga. Njegova "tajna molitva" nije bekstvo od stvarnosti, nego ulazak u nju bez potrebe da budemo viđeni i pohvaljeni.
U pravoslavnom iskustvu, takav gest ima posebnu težinu. Molitva izgovorena bez svedoka, za nekoga koga možda nikada nećemo sresti, razbija zatvoreni krug sopstvene važnosti. Ona ne traži aplauz, ne traži odgovor, ne traži dokaz. Ona uči čoveka da radost ne postoji kao privatna svojina, već kao dar koji ili cirkuliše - ili se pretvara u teret.
Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima, začalo 4 (2,11-18)
11. Jer i Onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju svi su od jednoga, zato se ne stidi da ih naziva braćom, govoreći: 12. „Objaviću Ime tvoje braći svojoj, usred sabora pesmom ću te veličati.” 13. I opet: „Ja ću se uzdati u Njega.” I opet: „Evo ja i deca koju mi dade Bog.” 14. A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola,
15. i da izbavi one koji iz straha od smrti celoga života behu krivci za svoje robovanje. 16. Jer, zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini semenu Avraamovu. 17. Stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i veran prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grehe naroda. 18. Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.
Jevanđelje po Mateju, začalo 3 (2,13-23)
13. A kad oni otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.” 14. I on ustavši, uze dete i mater njegovu noću i otide u Egipat. 15. I bi tamo do smrti Irodove — da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: „Iz Egipta dozvah sina svoga.”
16. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. 17. Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: 18. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” 19. A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu.
20. I reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu deteta.” 21. A on ustavši, uze dete i mater njegovu, i dođe u zemlju Izrailjevu. 22. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svoga, poboja se onamo ići, nego, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske. 23. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.
U trenucima tuge i nemira, osmeh postaje duhovno oruđe koje priziva svetitelje i donosi unutrašnji mir.
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Haralampija po starom i Svetog Polikarpa po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Polikarpa, muslimani su u mesecu ramazanu, dok u judaizmu danas nema velikog verskog praznika.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Sveštenomučenik Haralampije je bio episkop u Magneziji i postradao je za Hrista u svojoj stotrinaestoj godini.
U Siropusnu nedelju, pred početak Velikog posta, poglavar Srpske pravoslavne crkve pozvao je vernike na praštanje, pokajanje i unutrašnje čišćenje srca, upozorivši da bez ljubavi i zajedništva nijedno pravilo nema smisla.
Suština posta nije samo u izdržanju od mrsne hrane.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Svetogorski podvižnik učio je da se blagodat ne spušta samo u hramu – već i tamo gde porodica zajedno deli obrok.
U jednoj od svojih pouka, svetogorski starac objašnjava zašto diplomirani bogoslovi, bez iskustva molitve i života, više zbunjuju nego što preobražavaju vernike - i kako jedan pravi jerej menja sve u svojoj parohiji.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Pouka svetitelja pokazuje kako iskušenja i unutrašnji nemir mogu postati put ka miru i duhovnom sazrevanju.
Veliki ruski svetitelj objašnjava da predanjem svojih briga Bogu, molitve iz srca mogu doneti promenu u životima drugih, ali i unutrašnji mir nama samima.
Suština posta nije samo u izdržanju od mrsne hrane.
Ako praštamo malo, malo smo otvorili srce za milost, a ako praštamo od srca, široko smo otvorili vrata blagodati Božije, kaže sveštenik Dejan Krstić.
Pravoslavna crkva nalaže da se Bele poklade provedu u duhu smirenja, pomirenja i praštanja, da se zatraži oproštaj od bližnjih i da se sa čistim srcem uđe u dane posta, molitve i pokajanja.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Kao majka Gospoda Isusa Hrista, Bogorodica je najbliža Bogu od svih ljudi, ali i najbliža svakom čoveku koji joj se obraća sa verom i nadom.
U Hramu Svetih apostola Petra i Pavla obeleženo je 83 godine od tragedije – narod i deca Tutina čuvaju uspomenu na postradale novomučenike.
Mitropolit mileševski poziva vernike na lični preobražaj: kako kroz post i molitvu učestvovati u svetlu Hristovog Vaskrsenja i pronaći unutrašnju radost koja nadilazi svakodnevnicu.
