Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
Postalo je gotovo neupitno: praznici su se pretvorili u bučan ispit naše navodne sreće. Merimo ih brojem poruka, slikama sa trpeze, prisustvom na „pravom mestu“. A ipak, negde iza tih svetala i čestitki ostaje čitav jedan nevidljiv red ljudi koji te večeri nema kome da se javi, nema sa kim da podeli tišinu niti snagu da je izdrži.
O tom raskoraku između spoljašnjeg slavlja i unutrašnje pustinje, starac Pajsije Svetogorac rekao je nešto što zvuči jednostavno, a pogađa pravo u savest:
- Na Božić, kao i novogodišnjoj noći, umesto da se jednostavno izražavaju lepe želje rečima, bilo bi dobro da se izgovori tajna molitva za one koji su te noći usamljeni, bolesni ili u bolu! Na taj način, naša sopstvena radost postaje ‘svetlost’ za druge - govorio je starac Pajsije.
U tim rečenicama nema ničega što bi se moglo prodati kao ukras. Nema spektakla, nema pozornice, nema publike. Ima samo tiha promena ugla: radost se ne potvrđuje galamom, nego spremnošću da se u nju pusti tuđa rana. Starac Pajsije ne osporava praznik, ne poziva na povlačenje iz sveta, već na premeštanje težišta - sa sebe na drugoga. Njegova "tajna molitva" nije bekstvo od stvarnosti, nego ulazak u nju bez potrebe da budemo viđeni i pohvaljeni.
U pravoslavnom iskustvu, takav gest ima posebnu težinu. Molitva izgovorena bez svedoka, za nekoga koga možda nikada nećemo sresti, razbija zatvoreni krug sopstvene važnosti. Ona ne traži aplauz, ne traži odgovor, ne traži dokaz. Ona uči čoveka da radost ne postoji kao privatna svojina, već kao dar koji ili cirkuliše - ili se pretvara u teret.
Poslanica Svetog apostola Pavla Jevrejima, začalo 4 (2,11-18)
11. Jer i Onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju svi su od jednoga, zato se ne stidi da ih naziva braćom, govoreći: 12. „Objaviću Ime tvoje braći svojoj, usred sabora pesmom ću te veličati.” 13. I opet: „Ja ću se uzdati u Njega.” I opet: „Evo ja i deca koju mi dade Bog.” 14. A pošto ta deca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola,
15. i da izbavi one koji iz straha od smrti celoga života behu krivci za svoje robovanje. 16. Jer, zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini semenu Avraamovu. 17. Stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i veran prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grehe naroda. 18. Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.
Jevanđelje po Mateju, začalo 3 (2,13-23)
13. A kad oni otidoše, a to anđeo Gospodnji javi se Josifu u snu i reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu, pa beži u Egipat, i budi onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga pogubi.” 14. I on ustavši, uze dete i mater njegovu noću i otide u Egipat. 15. I bi tamo do smrti Irodove — da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji govori: „Iz Egipta dozvah sina svoga.”
16. Tada Irod, videvši da su ga mudraci prevarili, razgnevi se veoma i posla te pogubi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od mudraca. 17. Tada se ispuni što je rekao prorok Jeremija govoreći: 18. „Glas u Rami ču se, plač i ridanje i naricanje mnogo, Rahilja oplakuje decu svoju, i neće da se uteši, jer ih nema.” 19. A po smrti Irodovoj, gle, anđeo Gospodnji javi se u snu Josifu u Egiptu.
20. I reče: „Ustani, uzmi dete i mater njegovu i idi u zemlju Izrailjevu; jer su pomrli oni koji su tražili dušu deteta.” 21. A on ustavši, uze dete i mater njegovu, i dođe u zemlju Izrailjevu. 22. Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svoga, poboja se onamo ići, nego, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske. 23. I došavši nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se ispuni što su rekli proroci da će se Nazarećanin nazvati.
U trenucima tuge i nemira, osmeh postaje duhovno oruđe koje priziva svetitelje i donosi unutrašnji mir.
Svetac našeg vremena objasnio je kako iskrena, životna ispovest oslobađa dušu od nevidljivih rana i otvara put ka unutrašnjem miru.
Jedna iskrena reč starca razbija iluziju univerzalnog spasenja i pokazuje da vera nije pasivna uteha, već put dela i lične odgovornosti.
Dok vreme neumoljivo prolazi, poruka svetitelja nas podseća da svaka nova godina može biti prilika za dobra dela i duhovni rast.
Svetogorski starac objašnjava kako pola sata posvećenog Isusovoj molitvi može da donese radost, oslobodi od stresa i pokaže da sreća ne zavisi od spoljnog sveta.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Presveta Bogorodica sa svetim Jovanom Bogoslovom gledala je kako su ga ubijali i sve vreme se molila Bogu za Stefana.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči poglavara Srpske pravoslavne crkve o praštanju, mržnji, narodu i Božiću pretvorile su svečanu akademiju u Banjaluci u trenutak ozbiljnog preispitivanja i retko viđene sabranosti.
Posle liturgije u Hramu Svetog Save, vaterpolo reprezentacija Srbije primila je blagoslov uz arhipastirske reči o trudu, disciplini i zajedništvu.
Otac Marko je naglasio da je vrlo važno da se prema badnjaku odnosimo sa poštovanjem.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Pouka svetitelja pokazuje kako iskušenja i unutrašnji nemir mogu postati put ka miru i duhovnom sazrevanju.
Jedan od najvećih duhovnika 20. veka otkriva zašto reči gube snagu ako se ne potvrđuju životom i kako tajna molitva oblikuje duhovnu istinu.
Pouka jednog od najvećih duhovnika 20. veka pokazuje kako kratka molitva, čitanje Svetog pisma i samoposmatranje mogu ojačati moralnu snagu i održati veru čak i kada svet preti da nas slomi.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Otac Marko je naglasio da je vrlo važno da se prema badnjaku odnosimo sa poštovanjem.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Dirljiva priča o Roniju Lokvudu, beskućniku koji je postao član jedne porodice i o decenijama ljubavi, podrške i nesebične posvećenosti koja je zauvek oblikovala njihove živote.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Dirljiva priča o Roniju Lokvudu, beskućniku koji je postao član jedne porodice i o decenijama ljubavi, podrške i nesebične posvećenosti koja je zauvek oblikovala njihove živote.
Smirenje se u pravoslavlju smatra vrhunskom vrlinom ne zato što potiskuje druge vrline, već zato što ih u sebi sabira i osmišljava.
Crkva naglašava da Bog ne sudi po kalendaru, već po životu koji je čovek vodio, po veri, pokajanju i odnosu prema bližnjima.
