VEČERAS NE ČEKAMO NI SRPSKU, NI CRKVENU, NI PRAVOSLAVNU NOVU GODINU: Otac Darko objašnjava zašto je slavlje 13. januara uveče - idolopoklonstvo

Reči sveštenika Darka B. Jelića o takozvanoj pravoslavnoj ili srpskoj Novoj godini ne ostavljaju mnogo prostora za ravnodušnost. On ne napada ljude, niti im kvari radost iz pukog protivljenja, već pokušava da razdvoji ono što je navika i buka od onoga što je smisao i vera. Već na početku, bez uvijanja, postavlja pitanje koje zvuči jednostavno, a pogađa pravo u središte: "Dočeci, pucanje, divljanje, pijančenje… Pa koja je, onda, razlika između međunarodne, sekularne, i srpske, pravoslavne Nove godine?" I odmah dodaje, gotovo ironično, da ni Julije Cezar, po kome je julijanski kalendar dobio ime, nije bio Srbin. Zaključak mu je još oštriji: takozvana srpska Nova godina ispada samo kopija one druge, a suštinski se svodi na isto – na idololatriju.

Kada slavlje postane idolopoklonstvo

Otac Darko objašnjava da samo slavljenje godine, bez obzira na to kako je zvali, nije ništa drugo do zamena teza:

- Dočekivanje, slavljenje, bahanalisanje i slično nije ništa drugo nego idolopoklonstvo. Slavljenje godine, pa bila ona i srpska, isto je kao slavljenje proleća, šume, vode… Poređenje koje koristi posebno je upečatljivo, to bi, kaže, bilo kao kada bismo, umesto Božića i Hrista, "tog Nezalaznog Sunca Istine", slavili nekakvog paganskog boga sunca - kaže sveštenik Darko B. Jelić, prenosi portal cudo.rs

Jedan od njegovih ključnih argumenata tiče se pozivanja na tradiciju.

- Pozivamo se na tradiciju, a ta tradicija nije starija, brat bratu, više od tridesetak godina - kaže, pa se pita ko zaista može da posvedoči da mu je deda ili pradeda dočekivao srpsku Novu godinu uz kuvano vino, rakiju i pucnjavu. Time razbija romantičnu sliku o nekakvom drevnom običaju koji navodno samo nastavljamo.

Djordje Kojadinovic

 

Šta Crkva zaista praznuje 14. januara

Nasuprot toj bučnoj slici dočeka, on podseća šta Crkva tog dana zaista praznuje.

- Crkva 14. januara slavi praznik, i to dvostruki: Obrezanje Hristovo, događaj kojim je Hristos, ispunivši starozavetni zakon, pokazao da je zaista čovek, jedan od nas, i time otvorio mogućnost da i mi budemo s Njim. S druge strane, to je praznik Svetog Vasilija Velikog, velikog učitelja Crkve, koji nas uči kako da slavimo Hrista i Svetu Trojicu. Iz te perspektive, poruka je jasna: "Nova godina, bez obzira po kom kalendaru nastupila, nije predmet obožavanja, dočekivanja, slavljenja, a ponajmanje ludovanja - kategoričan je otac Darko.

Otac Darko zatim širi priču i podseća da u crkvenom životu pojam nove godine ima sasvim drugo značenje. Bogoslužbeni godišnji krug, objašnjava, ne počinje 1. januara, već Vaskrsom. Pashalija „prekida“ uobičajeni tok i započinje nešto novo, a posle Pedesetnice i Nedelje svih svetih nastavlja se novi ciklus koji traje do narednog posta. U tom smislu, prava novina u hrišćanskom životu nije vezana za kalendarski datum, već za Vaskrsenje.

Kako smo od vere stigli do folklora

Posebno oštar deo njegove analize tiče se devedesetih godina prošlog veka. Tada je, kaže, veliki deo naroda „spoznao“ da su Srbi i, otprilike, pravoslavci. Mnogi su u Crkvu došli više kao tražioci pripadnosti i oslonca, a ne kao ljudi koji su se suštinski obratili veri. Sveštenstvo ih je, s pravom, dočekalo raširenih ruku, dok su ih stari vernici često gledali sa rezervom.

Da bi se ti novi ljudi zadržali, krenulo se putem folklora i običaja: pesma, igra, kuvano vino, paljenje badnjaka pred crkvama, dočeci „srpske“ Nove godine u portama. "I to je bilo u redu za početak", priznaje. Ali problem je što je prošlo više od 30 godina, a čini se da se suštinski nismo mnogo pomerili.

Njegova slika današnjeg stanja nije nimalo ulepšana. Jedni su, razočarani, otišli iz crkvenih porta čim su shvatili da Crkva nije zamena za nekadašnje društvene organizacije. Drugi su ostali kao pravi crkveni ljudi. A velika većina, primećuje, pojavljuje se na "paradama pijanstva i kiča" dva puta godišnje, na Badnje veče i na Novu godinu.

„Sutradan, kada pop krene u crkvu na liturgiju, oni se trezne i sumiraju utiske: "Al’ smo slavili…" - kaže otac Darko, ukazujući na unutrašnju kontradikciju: sveštenik se uzdržava da bi sutradan služio liturgiju, a istovremeno je prethodne noći pozivao ljude na ponoćno slavlje uz hranu i piće. Rezultat je jasan - svi sutradan idu na različite strane.

Djordje Kojadinovic

 

Hristos na jednoj, "pravoslavni narod" na drugoj strani

- Suma sumarum: gde smo, tu smo - nismo se pomakli od početka; i dalje je Hristos na jednoj strani, a "pravoslavni narod srpski" na drugoj. Zato rekosmo da ovo nije ni srpska, ni crkvena, ni pravoslavna Nova godina - zaključuje otac Darko.

Ipak, njegova poruka nije samo kritika. On objašnjava da prelazak iz jedne u drugu kalendarsku godinu ima smisla kao svojevrsno administrativno i životno zaokruživanje: tada blagodarimo Bogu za godinu za nama i molimo Ga da blagoslovi onu koja dolazi.

A čak i u novogodišnjem okupljanju, kaže, može se naći smisao - ali samo ako ono izgleda drugačije. Bez pijanstva, bez pucnjave, bez buke koja guta smisao. Najpre liturgija, sjedinjenje sa Hristom, zahvalnost i molitva. Pa tek onda, tog prazničnog dana, okupljanje, razgovor, pesma i radost. U tom slučaju, i naziv Mali Božić dobio bi svoje puno značenje: produžetak božićne radosti, a ne njenu zamenu.

U toj razlici između buke i tišine, između navike i smisla, između kalendara i vere, stoji i suština poruke oca Darka Jelića – poruke koja ne pokušava da zabrani radost, već da je vrati na mesto gde ona ima težinu i dubinu.

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

2 Komentara

Najnoviji komentari Najstariji komentari