U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
Mitropolit Nikolaj Hadžinikolau jedan je od najobrazovanijih arhijereja Grčke pravoslavne crkve. Fiziku je diplomirao u Solunu, a potom je usavršavanje nastavio u Sjedinjenim Američkim Državama - astrofiziku na Harvardu, gde je kasnije i predavao, kao i biomedicinsko inženjerstvo na MIT. Radio je kao naučni saradnik NASA i istraživač u Bostonu, između ostalog i u Bostonskoj dečjoj bolnici. Potom se vratio u Grčku i otišao na Svetu Goru. Zamonašen je 1989. godine, a 2004. izabran je za mitropolita Mesogeje i Lavreotike. Naročito je cenjen zbog svog doprinosa pravoslavnoj bioetici.
Tokom rada u Bostonskoj dečjoj bolnici bio je svedok potresnih događaja koje je opisao u knjizi "Tamo gde se Bog ne vidi". Objavljujemo jedno od tih svedočanstava.
April 1985. Već pet meseci desetogodišnja Olga, zbog ciste na mozgu, prima terapiju zračenjem kako bi se smanjio tumor koji nije moguće operisati. Bolest su pratili nepodnošljivi bolovi i snažne vrtoglavice.
Njeni roditelji, jednostavni ljudi iz Atine, od lekara u Grčkoj su od samog početka dobili jasnu sliku stanja. Poslednja nada – pre svega Bog, a zatim i Amerika. Rođak iz Bostona pozvao ih je da dođu, uveren da tamo postoji najbolja dečja bolnica. Sa najnužnijim stvarima krenuli su put grada u kojem su videli svoju poslednju priliku.
Njihov brak godinama je bio bez dece. Kada su već gubili svaku nadu, dobili su kćer. Taj dar primili su kao čudo i sav život usmerili ka njoj. A onda, na pragu desete godine, pojavile su se glavobolje i uporno neraspoloženje. Ispitivanja su se nizala jedno za drugim, sve dok nisu čuli dijagnozu od koje se čoveku oduzmu noge i raspadne duša.
Prekinuli su sve i otputovali u Ameriku, ne znajući da li će se i kada vratiti. Sa njima je išla i jednostavna, ali snažna vera. Mesecima su slušali propovedi koje su im promenile pogled na život. Ipak, pitanje ih je mučilo: zašto se bolest javila upravo sada? Dok nisu redovno odlazili u crkvu, rodila se Olga; kada su se vratili Bogu - pojavio se rak. Zašto Bog dopušta ono što niko ne bi poželeo?
Olga je dobro sarađivala sa timom dr Džona Šilita, jednog od vodećih neuroonkologa u bostonskoj Dečjoj bolnici. Lekari su učinili sve što je bilo u njihovoj moći, kao da je reč o njihovom jedinom pacijentu. Činilo se da terapija daje rezultat - sve dok nije pala u komu. Ispitivanja su pokazala da se tumor proširio na veliki deo mozga. Nade su se gasile. Roditeljima je trebalo saopštiti da dete verovatno neće preživeti i da odluče hoće li ostati u Bostonu ili će ga prevesti u Grčku.
Bila je nedelja, 28. april 1985, Nedelja žena mironosica. Roditelji su slutili najgore, ali im niko još ništa nije rekao. Niko od grčkih volontera nije imao snage da im prevede strašnu vest.
Na kraju je to palo na mene. O roditeljima i detetu znao sam tek ponešto, ali drugog rešenja nije bilo. Prihvatio sam da sa njima podelim taj teret.
Liftom sam se popeo na osmi sprat, na odeljenje za decu obolelu od raka. U grudima težina, grlo stegnuto. U hodniku sam zatekao troje ljudi koji su govorili grčki – roditelje i strica. Predstavio sam se i ubrzo smo ušli u ordinaciju dr Šilita.
– Kao što znate, tumor je smešten u predelu treće moždane komore i ne može se operisati. Pokušali smo zračenjem da ga zaustavimo. U početku je reagovala dobro, ali pre dva dana pala je u duboku komu iz koje, po svemu sudeći, neće izaći.
Otac je zaplakao, majka se još držala.
– Procenjujemo da neće preživeti noć.
– Šta to tačno znači? – upitao sam.
– Možda nekoliko sati, možda do sutra. Ali najverovatnije neće dočekati jutro.
– Dakle, ostaje samo čudo – rekla je majka.
– Da, samo čudo – potvrdio je lekar.
Otac je ćutao, sav u suzama.
– Doktore, hvala vam za sve što ste učinili – nastavila je majka. – Možda smo kao ljudi izgubili bitku, ali se nadamo čudu. Ili da naša ćerka, uprkos svemu, ozdravi, ili da postane anđeo pred Bogom. I jedno i drugo je čudo. Mi se molimo za prvo, iz slabosti. Ali ako Bog dopusti drugo, i to ćemo primiti kao dar. Trebalo je ranije da Mu se potpuno predamo. Prvo smo verovali lekarima, pa tek onda Bogu.
– Vaša vera će vam pomoći – rekao je lekar.
– Ne pomaže vera kao naša snaga, nego Bog koji deluje – odgovorila je.
Ja sam bio samo prevodilac i zapanjeni svedok. Iz nje su zračili dostojanstvo, mir i istina. Nijedna suza nije kanula.
Te večeri ostali smo zajedno. Bolnica je omogućavala roditeljima da prenoće uz dete. Oni nisu mogli da spavaju. Govorili su o čudu kao o nečemu mogućem, o večnosti kao o stvarnosti. Božija volja, kakva god da je, za njih je značila blagoslov.
Olga je preživela noć. I ponedeljak. Roditelji su odlučili da je, ako ostane živa, prevezu u Grčku. Planiran je let za 1. maj.
U utorak uveče zatekao sam majku i jednu volonterku kako čitaju moleban kraj njenog kreveta. Doneli su tamjan, ikonu Presvete Bogorodice i kandilo. Medicinska sestra me je upitala šta se dešava.
– Pravoslavni hrišćani se mole – odgovorio sam.
Pomazale su je osvećenim uljem. Kada su joj dotakle levu nogu, lagano ju je savila i ispravila. Kasnije je na majčin glas blago klimnula glavom. Otvorila je oči u slabom pokušaju. Usne su joj se pomerile kao da želi poljubac.
Smatrao sam da su to poslednji trzaji. Ali noć je prošla. I još jedan dan.
Nekoliko dana kasnije čuli smo da se stanje postepeno popravlja. Potom su se javljanja prekinula. Pretpostavili smo najgore i čak joj odslužili pomen.
Početkom jula, po povratku u Atinu, pozvao sam broj koji sam imao.
– Ko je – začuo se tanak dečji glas.
– A ko si ti – upitao sam.
– Ja sam Olgica.
Izgovorila je puno ime i prezime i pozvala me da dođem kod njih kući da je ispitujem geografiju i matematiku. Devojčica kojoj sam čitao pomen stajala je živa sa druge strane žice.
Kada sam stigao, vrata mi je otvorila nasmejana devojčica kojoj je kosa ponovo rasla. Odgovarala je veselo na sva moja pitanja. Moja logika je tog dana ostala bez odgovora.
Prošlo je 25 godina. Olga je završila fakultet, dobila mlađu sestru i izrasla u zrelu ženu. Njen život ostao je opomena mom maloverju i svedočanstvo da, kada Bog hoće, nadvladavaju se i zakoni prirode i ljudske prognoze.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Protojerej Sergije Baranov govori o neobičnom susretu kod kapele na Smolenskom groblju i rečima neznanca koje su se, godinama kasnije, pokazale kao znak blagoslova koji se ne zaboravlja.
Irkinja Merion Kerol dobila je zvaničnu potvrdu u marijanskom svetilištu Nok, otvarajući pitanja na koja savremena medicina nema odgovor.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Otkrijte kako se priprema jednostavan, slojevit, ukusan starinski ručak iz 19. veka prema zapisima jeromonaha Jeroteja Draganovića.
Građani, zvaničnici i potomci mučenika okupili su se kod spomenika „17. februar“, podsećajući na 84. godišnjicu jednog od najvećih stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U tumačenju jevanđelskih reči, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tesnogrudosti koja prerasta u mržnju i hrabrom unutrašnjem očišćenju koje otvara prostor za Hristovu blagovest.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Partenija Lampsakijskog po starom i Svetog Teodora Stratilata po novom kalendaru. Katolici proslavljaju Svetog Leona Čudotvorca, muslimani su u mesecu Ramazanu, dok u judaizmu nema velikog verskog praznika.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
U Australiji se dogodilo čudo koje je zapanjilo lekare i oduševilo vernike širom sveta. O ovom događaju pripoveda se u Manastiru Milesi u Grčkoj, koji je osnovao sveti Porfirije.
Ovo dirljivo svedočanstvo o isceljenju pred ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice otkriva kako su vera, molitva i tišina manastira postali spas jači od svih prognoza lekara.
Kada su lekari nemoćno širili ruke, iskrena vera i molitve su suze vapaja pretvorile u suze radosnice.
Sedamdesetosmogodišnja žena iz Crvenke govori o čudesnim iscelenjima koja su joj donela olakšanje od nesnosnih bolova, problema sa vidom i respiratornim smetnjama – sve zahvaljujući Manastiru Tumane, koji je posetila više puta.
U tumačenju jevanđelskih reči, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o tesnogrudosti koja prerasta u mržnju i hrabrom unutrašnjem očišćenju koje otvara prostor za Hristovu blagovest.
Svetogorski podvižnik učio je da se blagodat ne spušta samo u hramu – već i tamo gde porodica zajedno deli obrok.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
Pravoslavno učenje jasno govori da đavo nema vlast nad čovekom ako mu čovek sam ne otvori vrata.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
Još od ranog detinjstva bio je udostojen blagodati Božje koju je skrivao pred ljudima.
Kako tri različite verske tradicije koriste uzdržavanje od hrane i molitvu da bi ojačale duhovnu disciplinu, približile se Bogu i razvile solidarnost prema bližnjima – prikaz jednog dana posta u svakoj religiji.
