Životna drama Čeha koji je postao monah srpske carske lavre i u gomili zaboravljenih rukopisa pronašao Miroslavljevo jevanđelje – priča o veri, istrajnosti i otkriću koje je promenilo srpsku kulturu.
Postoje životopisi koji liče na mirne tokove reka, i oni drugi – koji podsećaju na planinske bujice: nemirni, puni zaokreta, ali upravo zbog toga sposobni da pokrenu i promene čitave predele. Život monaha Save Hilandarca pripada ovoj drugoj vrsti. Čovek rođen daleko od Srbije, u češkoj Kutnoj Hori, pod imenom Slavibor Brojer, stigao je u Hilandar kao hodočasnik, a ostao upisan u istoriji kao onaj koji je iz tame zaborava izneo jedno od najvećih blaga srpske pismenosti - Miroslavljevo jevanđelje.
Slavibor Brojer rođen je 1837. godine. Završio je srednju poljoprivrednu školu, usavršavao znanja, a 1858. godine otišao u tadašnju Ukrajinu, gde se upoznao sa slovenskim jezicima. Već tada se u njemu jasno videla crta velikog humaniste: tri godine kasnije vratio se u Češku sa namerom da se stara o nezbrinutoj deci, pa čak i da osniva kolonije u kojima bi se deca bez roditelja vaspitavala i školovala. Ali život mu nije pripremio lak put. Konzervativna sredina nije imala razumevanja za njegove planove, često je menjao mesto boravka, umro mu je otac, a imućna porodica bankrotirala. Tako je došla i konačna odluka – da napusti Češku.
Shutterstock/SpotLuda
Sveta gora
Sa trojicom usvojenih sinova obreo se u Kraljevini Srbiji i nastanio u okolini Leskovca. Kao rimokatolik, o pravoslavlju je najviše učio u Nišu, kroz razgovore sa arhimandritom Vasilijem. Ubrzo je primio pravoslavlje u Hramu Prepodobne Paraskeve u selu Rudare i tada prvi put ozbiljno čuo za Svetu goru i monaški život. Odluka je pala brzo: posle svega nekoliko meseci, Slavibor i njegovi sinovi krenuli su put Atosa.
Od Češke do Svete gore - put bez povratka
U Vatoped su stigli 3. juna 1881. godine. Tamošnji monasi su ih nagovarali da ostanu, ne propuštajući da podsete na težak položaj Hilandara. Ipak, nisu se pokolebali. Sutradan su stigli u srpsku lavru koja je tada bila u dubokoj krizi: srpskih monaha gotovo da nije bilo, dugovi su se gomilali, a bugarsko bratstvo težilo je da manastir preuzme. U takvoj atmosferi dočekani su s nepoverenjem i sumnjom, čak i kao mogući špijuni. Sabotaže su bile česte, ali Slavibor je istrajao.
U noći između 9. i 10. aprila 1883. godine primio je monaški postrig i dobio ime Sava. Te iste godine, prema njegovim svedočenjima, u Hilandaru je živeo samo jedan srpski monah, koji se opirao snažnim pritiscima da napusti manastir. Nekoliko godina kasnije monasi su postali i njegovi sinovi: Danilo, Pankratije i Antim.
Četiri godine potom Sava je ponovo posetio Češku, a u povratku i sestru u Kijevu, gde mu je ponuđeno da osnuje i vodi prvi češki pravoslavni manastir u istočnoj Ukrajini. Odluku nije doneo na brzinu. Razgovarao je sa sinovima u Hilandaru i na kraju – ponudu odbio. Njegovo mesto, očigledno, bilo je tamo gde je već pustio korenje.
SPC
Monah Sava Hilandarac
Poslušanja, sumnje i tiha borba u manastiru
U manastiru je prolazio kroz različita poslušanja: bio je mlinar, stolar, arsandžija. Ali jedna želja ga nije napuštala – da radi u biblioteci. Privlačila ga je zapuštena, nesređena hilandarska riznica knjiga i rukopisa. I pored otvorenog negodovanja dela bratstva, dobio je ključeve i dozvolu da počne posao. Na insistiranje i dalje sumnjičavih bugarskih monaha, njegov rad je neko vreme nadzirao poseban nadzornik.
Sava se, međutim, nije obazirao na to. Strpljivo i posvećeno sređivao je biblioteku, razvrstavao knjige po jezicima i starosti, uvodio red u haos.
Trenutak kada je iz tame izronilo Miroslavljevo jevanđelje
Upravo u toj gomili zapuštene građe naišao je na rukopis koji će zauvek obeležiti i njega i Hilandar – Miroslavljevo jevanđelje, najstariji sačuvani srpski ilustrovani rukopis pisan ćirilicom. Otkrio ga je tiho, bez pompe, kao čovek koji zna da se najveća blaga često nalaze tamo gde ih niko više i ne traži.
Nemanja Pančić
Miroslavljevo jevanđelje
Pored bibliotekarskog posla, Sava se bavio i pisanjem. Autor je dve monografije – o Hilandaru i o posnici Svetog Save u Kareji, zatim kataloga hilandarske biblioteke, kao i mnoštva objavljenih i neobjavljenih tekstova. Imao je i jednu, naizgled sasvim drugačiju strast: biljke. Sakupio je i obradio 1200 različitih biljnih primeraka u veliki herbarijum, koji je kasnije poklonio školi u Beogradu.
Dar kralju i povratak srpske svetinje iz zaborava
Njegov rad nije ostao neprimećen. Tokom vaskršnje posete Hilandaru 1896. godine, kralj Aleksandar Obrenović odlikovao ga je Ordenom Svetog Save III stepena. Ta poseta imala je dalekosežan značaj za čitav manastir: po povratku u Srbiju kralj je isplatio sva dugovanja, otvorio put dolasku novih srpskih monaha i izveo Hilandar iz teške krize. U znak zahvalnosti, hilandarsko bratstvo poklonilo mu je Miroslavljevo jevanđelje i osnivačku povelju Prepodobnog Simeona Mirotočivog – a upravo monah Sava izneo je te darove iz biblioteke.
Tako se krug, na simboličan način, zatvorio: čovek koji je iz prašine zaborava izvukao najveću srpsku knjigu bio je i onaj koji ju je ispratio na put ka obnovljenoj brizi države.
Monah Sava Hilandarac usnuo je 14. januara 1912. godine u Svetom manastiru Hilandaru. Iza njega nije ostala samo uspomena na jednog vrednog monaha i učenog bibliotekara, već i tiha, ali snažna pouka: da ponekad sudbina naroda može da se promeni rukama jednog stranca koji je izabrao da postane – svoj.
Učenici i profesori Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija našli su se u Hilandaru, gde im je mitropolit raško-prizrenski otvorio vrata duhovnog života koji se ne predaje pred tablom, već doživljava u molitvi i tišini Svetogorske lavre.
Svenoćno bogosluženje, pesma hilandarskih monaha i miris tamjana ispunili su lavru dok su poklonici iz raznih zemalja slavili svog ktitora koji je verom i delom utisnuo neizbrisiv pečat u srpsku istoriju i duhovnost
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
Pouka podvižnika iz Manastira Optinska pustinja pokazuje kako kroz dela i trud, čak i bez početne ljubavi, možemo privući božansku svetlost i otkriti istinsku toplinu u srcu.
Jednostavno jelo iz rerne, sastavljeno od onoga što se nađe u kuhinji, idealno je za sporu nedelju, razgovore za stolom i decu koja već posle prvog zalogaja pitaju ima li još.
Povodom 850 godina od rođenja Svetog Save, u Hramu Svetog Save od 22. do 31. januara biće održana velika manifestacija sa bogosluženjima, predavanjima, izložbom i svečanom akademijom.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Divac je na Svetu goru došao zajedno sa članovima Upravnog odbora i saradnicima fondacije – Čuvajmo Hilandar fondacija SAD, a sastao se sa arhimandritom Metodijem i monasima srpske carske lavre.
Od Hrama Svetog Save do Manastira Hilandar - trojica policajaca kreću u humanu misiju da bi prikupili pomoć za "decu leptire" i doneli molitve na Svetu Goru.
U Hilandaru su ubrani i blagosloveni plodovi čudotvorne loze Svetog Simeona. Grožđe se osvećuje za Krstovdan, a vernicima se deli uz molitvu i uputstvo.
Pouka podvižnika iz Manastira Optinska pustinja pokazuje kako kroz dela i trud, čak i bez početne ljubavi, možemo privući božansku svetlost i otkriti istinsku toplinu u srcu.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da i u trenucima najveće tuge, kada se čini da ništa ne može da spasi srce, vera i molitva otvaraju put i daju snagu koja nadilazi ljudske slabosti.
Književnik, publicista i borac za Kosovo i Njegoševo duhovno nasleđe, Komnen Bećirović ostavio je za sobom delo koje ne pripada prolaznosti, već istini i Crkvi.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da i u trenucima najveće tuge, kada se čini da ništa ne može da spasi srce, vera i molitva otvaraju put i daju snagu koja nadilazi ljudske slabosti.
Srpska pravoslavna crkva 17. januara molitveno se seća izabranih učenika Gospodnjih, koji su rame uz rame s dvanaestoricom širili Jevanđelje i postavili temelje Crkve.
