Životna drama Čeha koji je postao monah srpske carske lavre i u gomili zaboravljenih rukopisa pronašao Miroslavljevo jevanđelje – priča o veri, istrajnosti i otkriću koje je promenilo srpsku kulturu.
Postoje životopisi koji liče na mirne tokove reka, i oni drugi – koji podsećaju na planinske bujice: nemirni, puni zaokreta, ali upravo zbog toga sposobni da pokrenu i promene čitave predele. Život monaha Save Hilandarca pripada ovoj drugoj vrsti. Čovek rođen daleko od Srbije, u češkoj Kutnoj Hori, pod imenom Slavibor Brojer, stigao je u Hilandar kao hodočasnik, a ostao upisan u istoriji kao onaj koji je iz tame zaborava izneo jedno od najvećih blaga srpske pismenosti - Miroslavljevo jevanđelje.
Slavibor Brojer rođen je 1837. godine. Završio je srednju poljoprivrednu školu, usavršavao znanja, a 1858. godine otišao u tadašnju Ukrajinu, gde se upoznao sa slovenskim jezicima. Već tada se u njemu jasno videla crta velikog humaniste: tri godine kasnije vratio se u Češku sa namerom da se stara o nezbrinutoj deci, pa čak i da osniva kolonije u kojima bi se deca bez roditelja vaspitavala i školovala. Ali život mu nije pripremio lak put. Konzervativna sredina nije imala razumevanja za njegove planove, često je menjao mesto boravka, umro mu je otac, a imućna porodica bankrotirala. Tako je došla i konačna odluka – da napusti Češku.
Shutterstock/SpotLuda
Sveta gora
Sa trojicom usvojenih sinova obreo se u Kraljevini Srbiji i nastanio u okolini Leskovca. Kao rimokatolik, o pravoslavlju je najviše učio u Nišu, kroz razgovore sa arhimandritom Vasilijem. Ubrzo je primio pravoslavlje u Hramu Prepodobne Paraskeve u selu Rudare i tada prvi put ozbiljno čuo za Svetu goru i monaški život. Odluka je pala brzo: posle svega nekoliko meseci, Slavibor i njegovi sinovi krenuli su put Atosa.
Od Češke do Svete gore - put bez povratka
U Vatoped su stigli 3. juna 1881. godine. Tamošnji monasi su ih nagovarali da ostanu, ne propuštajući da podsete na težak položaj Hilandara. Ipak, nisu se pokolebali. Sutradan su stigli u srpsku lavru koja je tada bila u dubokoj krizi: srpskih monaha gotovo da nije bilo, dugovi su se gomilali, a bugarsko bratstvo težilo je da manastir preuzme. U takvoj atmosferi dočekani su s nepoverenjem i sumnjom, čak i kao mogući špijuni. Sabotaže su bile česte, ali Slavibor je istrajao.
U noći između 9. i 10. aprila 1883. godine primio je monaški postrig i dobio ime Sava. Te iste godine, prema njegovim svedočenjima, u Hilandaru je živeo samo jedan srpski monah, koji se opirao snažnim pritiscima da napusti manastir. Nekoliko godina kasnije monasi su postali i njegovi sinovi: Danilo, Pankratije i Antim.
Četiri godine potom Sava je ponovo posetio Češku, a u povratku i sestru u Kijevu, gde mu je ponuđeno da osnuje i vodi prvi češki pravoslavni manastir u istočnoj Ukrajini. Odluku nije doneo na brzinu. Razgovarao je sa sinovima u Hilandaru i na kraju – ponudu odbio. Njegovo mesto, očigledno, bilo je tamo gde je već pustio korenje.
SPC
Monah Sava Hilandarac
Poslušanja, sumnje i tiha borba u manastiru
U manastiru je prolazio kroz različita poslušanja: bio je mlinar, stolar, arsandžija. Ali jedna želja ga nije napuštala – da radi u biblioteci. Privlačila ga je zapuštena, nesređena hilandarska riznica knjiga i rukopisa. I pored otvorenog negodovanja dela bratstva, dobio je ključeve i dozvolu da počne posao. Na insistiranje i dalje sumnjičavih bugarskih monaha, njegov rad je neko vreme nadzirao poseban nadzornik.
Sava se, međutim, nije obazirao na to. Strpljivo i posvećeno sređivao je biblioteku, razvrstavao knjige po jezicima i starosti, uvodio red u haos.
Trenutak kada je iz tame izronilo Miroslavljevo jevanđelje
Upravo u toj gomili zapuštene građe naišao je na rukopis koji će zauvek obeležiti i njega i Hilandar – Miroslavljevo jevanđelje, najstariji sačuvani srpski ilustrovani rukopis pisan ćirilicom. Otkrio ga je tiho, bez pompe, kao čovek koji zna da se najveća blaga često nalaze tamo gde ih niko više i ne traži.
Nemanja Pančić
Miroslavljevo jevanđelje
Pored bibliotekarskog posla, Sava se bavio i pisanjem. Autor je dve monografije – o Hilandaru i o posnici Svetog Save u Kareji, zatim kataloga hilandarske biblioteke, kao i mnoštva objavljenih i neobjavljenih tekstova. Imao je i jednu, naizgled sasvim drugačiju strast: biljke. Sakupio je i obradio 1200 različitih biljnih primeraka u veliki herbarijum, koji je kasnije poklonio školi u Beogradu.
Dar kralju i povratak srpske svetinje iz zaborava
Njegov rad nije ostao neprimećen. Tokom vaskršnje posete Hilandaru 1896. godine, kralj Aleksandar Obrenović odlikovao ga je Ordenom Svetog Save III stepena. Ta poseta imala je dalekosežan značaj za čitav manastir: po povratku u Srbiju kralj je isplatio sva dugovanja, otvorio put dolasku novih srpskih monaha i izveo Hilandar iz teške krize. U znak zahvalnosti, hilandarsko bratstvo poklonilo mu je Miroslavljevo jevanđelje i osnivačku povelju Prepodobnog Simeona Mirotočivog – a upravo monah Sava izneo je te darove iz biblioteke.
Tako se krug, na simboličan način, zatvorio: čovek koji je iz prašine zaborava izvukao najveću srpsku knjigu bio je i onaj koji ju je ispratio na put ka obnovljenoj brizi države.
Monah Sava Hilandarac usnuo je 14. januara 1912. godine u Svetom manastiru Hilandaru. Iza njega nije ostala samo uspomena na jednog vrednog monaha i učenog bibliotekara, već i tiha, ali snažna pouka: da ponekad sudbina naroda može da se promeni rukama jednog stranca koji je izabrao da postane – svoj.
Učenici i profesori Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija našli su se u Hilandaru, gde im je mitropolit raško-prizrenski otvorio vrata duhovnog života koji se ne predaje pred tablom, već doživljava u molitvi i tišini Svetogorske lavre.
Svenoćno bogosluženje, pesma hilandarskih monaha i miris tamjana ispunili su lavru dok su poklonici iz raznih zemalja slavili svog ktitora koji je verom i delom utisnuo neizbrisiv pečat u srpsku istoriju i duhovnost
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
Bio je rok muzičar koji je tragao za smislom kroz različite filozofije i duhovne pravce, a danas je vladika Temistoklis i u Africi pomaže hiljadama ljudi gradeći škole, crkve i mesta nade za one kojima je pomoć najpotrebnija.
U besedi za subotu 7. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava da se duhovna borba najpre vodi u mislima, gde se odlučuje hoće li čovek slediti Boga ili sopstvene strasti.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Na ulazu u manastir stoje uputstva koja nisu puka pravila ponašanja, već deo viševekovnog poretka Svete Gore. Zašto se određene navike ostavljaju pred kapijom Atosa i kakvu poruku Epistati upućuju poklonicima?
Od Svetog Save i Stefana Nemanje preko Trojeručice i rukopisa do požara koji umalo nije promenio sudbinu - priča o svetom mestu koje više od osam vekova traje između istorije, vere i monaškog života.
Verni narod prisustvovao osvećenju lokacije za budući hram Svetog Save - konaci po uzoru na srpsku carsku lavru stvoriće svetogorsku atmosferu u celom kompleksu.
Bio je rok muzičar koji je tragao za smislom kroz različite filozofije i duhovne pravce, a danas je vladika Temistoklis i u Africi pomaže hiljadama ljudi gradeći škole, crkve i mesta nade za one kojima je pomoć najpotrebnija.
U besedi za subotu 7. sedmice po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava da se duhovna borba najpre vodi u mislima, gde se odlučuje hoće li čovek slediti Boga ili sopstvene strasti.
Istoričar Boris Stojkovski i osnivač fondacije Lazarica Aleksandar Avramov svedoče o tragovima pisanog nasleđa ostroškog čudotvorca u vatikanskim arhivima, dok pitanje njihove dostupnosti i dalje nema zvaničan odgovor.
Devojčica sa porodicom otkriva da se najlepši dar za veliki praznik svetih apostola Petra i Pavla ne krije u stvarima, već u ljubavi, dobroti i malim delima učinjenim od srca.
Neočekivani susret na ulici postao je povod da iguman Manastira Podmaine progovori o iskušenjima, veri i načinu na koji hrišćanin treba da odgovori na neprijatnosti.
Na praznik Rođenja Svetog Jovana Krstitelja vernici pletu venčiće od ivanjskog cveća. Saznajte šta oni simbolizuju u pravoslavnoj tradiciji i zašto ih Crkva smatra lepim izrazom narodne pobožnosti.
U trenucima tuge porodica često ne zna kako da postupi. Sveštenici podsećaju na značaj molitve i dostojanstvenog oproštaja, uz redosled koraka koji se preporučuje nakon upokojenja.
Na dan njegovog praznika vernici se sećaju svetitelja koji je kroz molitvu, smirenje i istrajnost osnovao Veliku Lavru na Svetoj Gori i ostavio neizbrisiv trag u istoriji pravoslavnog monaštva.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
