Nije svaki dobitak ono što svet nudi kao nagradu, niti je svaki gubitak zaista poraz. Postoje izbori koji spolja liče na odricanje, a u sebi nose meru večnosti i postoje oni koji obećavaju lakoću, ali ostavljaju prazninu. Upravo na toj razmeđi govori vladika Nikolaja Velimirović u svojoj besedi za nedelju 5. sedmice Velikog posta, podsećajući da ono čega se mnogi stide može postati najdublje bogatstvo.
Njegova beseda o sramoti Hristovoj otkriva neobičnu, ali presudnu istinu: put koji vodi kroz poniženje i stradanje često je jedini koji vodi ka istinskoj nagradi.
Beseda o sramoti Hristovoj kao bogatstvu
Verom Mojsije … držaše sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskoga; jer gledaše na platu. (Jevr. 11, 26)
Ne hte Mojsije da ostane u dvoru faraonovom, niti da se nazove posinak faraonov. Više voljaše stradati s narodom Božijim nego li imati zemaljsku sladost grijeha. Kako različiti behu od Mojseja potomci njegovi, koji iz faraonskih razloga osudiše Cara slave na smrt!
Svi ovi više bi voleli jednu godinu proživeti u truležnom dvoru faraonovom nego li s Bogom putovati 40 godina po pustinji. A Mojsije je ostavio sve počasti, sve bogatstvo, sve laske, koje je samo bogati Misir, i to još na dvoru carskom, mogao dati, pa je na zapovest Božju krenuo kroz gladnu i žednu pustinju s verom da iza pustinje postoji zemlja obećana.
To i znači držati sramotu Hristovu iznad svakoga blaga misirskoga.
Sramota Hristova jeste ono čega se svetski ljudi, sa silnim zapahom zemlje, stide kod Hrista. A to je Hristova beda na zemlji, njegov post, bdenje, molitva, potucanje bez krova, osuda, poniženje, sramna smrt.
Tu sramotu Hristovu cenili su apostoli, a posle njih i svi mnogobrojni svetitelji, za veće bogatstvo od svih blaga vasionskih, jer je Gospod vaskrsao posle ove sramote i otvorio dver nebesnu, i pokazao rajsku zemlju obećanu, u koju je On poveo čovečanstvo putem Svoje sramote, ili pustinjom Svoga stradanja.
U besedi za četvrtak 4. nedelje Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava kako Hristos menja običnog čoveka u naslednika, dajući mu moć da vlada sobom, svojim mislima i svetom oko sebe.
U besedi za petak 4. sedmice velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva kako se ista izdaja Hrista ponavlja i danas, kroz svakodnevne postupke, reči i odluke koje mnogi i ne primećuju.
Na samom pragu stradanja, Hristos govori o času kada će svako stati pred istinu bez izgovora, trenutku koji jedne uzdiže, a druge suočava sa onim od čega su bežali čitav život.
U besedi za subotu 5. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da se istorija ponavlja kada se zaborave upozorenja.
