Kakvi ćemo postati, zavisi isključivo od okruženja u kojem smo odrasli odnosno od porodice.
U vremenu ubrzanog života, kada se vrednosti često mere prolaznim merilima uspeha i materijalnog blagostanja, porodica ostaje stub na kome počiva i pojedinac i društvo.
U pravoslavnom učenju, porodica nije samo zajednica ljudi povezanih krvlju, već sveta zajednica u kojoj se neguju ljubav, žrtva, praštanje i vera. Ona je mesto gde čovek uči prve korake ka Bogu, gde se oblikuje njegov karakter i gde se postavljaju temelji duhovnog života.
Dom u kome vlada mir, razumevanje i uzajamna podrška postaje nalik maloj crkvi, mestu sabranja i molitve, gde se svaki član trudi da bude bolji i bliži bližnjem svom. Upravo kroz porodične odnose čovek najjasnije sagledava sopstvene slabosti, ali i dobija priliku da ih prevaziđe kroz ljubav i trpljenje.
U takvom okruženju deca odrastaju učeći šta znači poštovanje, odgovornost i vera, dok stariji pronalaze utehu i smisao u zajedništvu.
Međutim, kada se iz porodičnog života izgube duhovne vrednosti, nastaju razdori, nerazumevanje i hladnoća. Bez vere i molitve, čovek lako postaje zarobljen sopstvenim slabostima, a odnosi se pretvaraju u borbu za prevlast, umesto u zajednički put ka dobru.
Zato je očuvanje sloge i zajedništva u porodici ne samo moralna, već i duhovna obaveza svakog njenog člana.
U takvim trenucima, uloga duhovnog oca dobija poseban značaj. Njegova reč, savet i molitva postaju oslonac onima koji traže put izlaska iz nesloge i nemira. On podseća da bez unutrašnje promene nema ni spoljašnjeg mira, i da se jedino kroz veru i smirenje može obnoviti narušena harmonija.
Na sve ovo je upozoravao i sada upokojeni otac Lazar, iguman ostroški:
"Porodica to je Crkva u malom. Ko je čestit on ja Božiji a ko nije on je tuđin i nesreća. Duhovni otac to je dobrotvor povodom sloge i zajedništva. Bezbožni i rđavi karakteri nemaju obzira, surovi su, nepravedni i pokvareni. Samo molitva Bogu može vas izbaviti od rđavo raspoloženih i mrzovoljnih osoba“.
Crkva uči da je bračna vernost temelj porodičnog mira i duhovnog zdravlja.
Dom nije samo mesto zajedničkog života, već mala crkva, prostor u kome se čovek uči ljubavi, praštanju i trpljenju.
U pravoslavnoj tradiciji brak nije samo zajednica dvoje ljudi koji dele svakodnevicu, već sveti savez u kojem muž i žena zajedno grade put ka Bogu.
U pravoslavnoj tradiciji, molitva zauzima centralno mesto u očuvanju porodičnog jedinstva.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog sveštenomučenika Metodija po starom kalendaru, dok se po novom kalendaru obeležava Sveti mučenik Jankit. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Tome apostola, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Pored duhovnog rada, ostavio je dubok trag u hrišćanskoj književnosti.
Na ulazu u manastir stoje uputstva koja nisu puka pravila ponašanja, već deo viševekovnog poretka Svete Gore. Zašto se određene navike ostavljaju pred kapijom Atosa i kakvu poruku Epistati upućuju poklonicima?
Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Kada život postane pretežak i izgubi se osećaj smisla, pravoslavno predanje nudi drugačije viđenje: iskušenja nisu znak napuštanja, već put koji se kasnije otkriva kao vođenje kroz veru i istrajnost.
Na ulazu u manastir stoje uputstva koja nisu puka pravila ponašanja, već deo viševekovnog poretka Svete Gore. Zašto se određene navike ostavljaju pred kapijom Atosa i kakvu poruku Epistati upućuju poklonicima?
Od hramova do krsnih slava u domovima, ovi znaci vere imaju duboku simboliku, ali Crkva upozorava na granicu između pobožnosti i narodnih verovanja koja se udaljavaju od njenog učenja.
Nema izuzetaka kada je u pitanju krštenje upokojenih.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Rukopoloženje koje se dogodilo u sredu je prvo rukopoloženje biskupa koje je to bratstvo obavilo od 1988. godine.
Hristos je decu postavio kao primer svima koji žele da zadobiju Carstvo nebesko.
Od brašna, kakaa, mineralne vode i nekoliko uobičajenih namirnica nastaje jednostavna poslastica koja se priprema bez mnogo truda, a ostaje vazdušasta, punog ukusa i prijatne voćne svežine.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
